Kako se selio Arsenije III Čarnojević: Ništa nije bilo kao na slici Seoba Srba Paje Jovanovića

Prosečno obavešteni građanin verovatno Veliku seobu Srba zamišlja baš onako kako mu poručuje istoimena slika kasnog nacionalromantičara Paje Jovanovića. Patrijarh Arsenije III jaše na čelu kolone (kano ono Tito u Nazorovoj pesmi!) doduše ispred ima jedan naoružani bodigard-prethodnik, polulevo oklopni konjanik, možda baš Arsenijev, jer je on imao četu konjanika koju je iznajmljivao okolnim zemljama – „ko više plati“.

Tu je i mnogo kopljanika, a u pozadini, desno, malo ispred, žena na konju, u crnini, sa detetom „a la Madona“, sasvim desno stada, arnjevi, narod koji se giba zajedno sa verskim vođom…

Ali, nije bilo kao na slici! Slikaru nije na tome zameriti, ali se važna pitanja javljaju kad se setimo da i školska istorija ne odmiče dalje od predstave sa njegove slike. Uvid u neke od tomova „Istorije srpskog naroda“ pod uredništvom znamenitog dr Radovana Samardžića pokazaće da su stvari, naime, bile mnogo složenije i dugotrajnije.

„Seoba Srba“ Paje Jovanovića (Foto: Muzej Grada Beograda)

Zameci im traju još od 1683, od neuspeha Turaka pod Bečom i višegodišnje kontraofanzive Austrijanaca sve do Sofije i Makedonije.

Sve kulminira 1689. i naredne godine. A sam patrijarh je sa Kosova pobegao mesecima pre nego što su se talasi naroda sjatili pod Beogradom ili raselili po istočnoj Srbiji i kojekuda.

Doduše, Arsenije III nije bežao od naroda, već pred opasnošću.

Komandant austrijskih snaga kojima su se pridružili i mnogi Srbi i s ove i s one strane Save, kao i naoružane grupe drugih naroda Balkana, markgrof Badenski 6. septembra 1689. piše patrijarhu pismo i proglas za Albaniju, Bosnu i Hercegovinu „kojima je ultimativno pozivao patrijarha na vojnu saradnju protiv zajedničkog neprijatelja.

Ako se dignu na Turke, biće primljeni pod zaštitu austrijskog cara, a ako to ne učine, onda će ih ’tirati, i sići i robit i plinit kako Turčina i Tatarina i ostale neprijatelje ćesareve’“.

Tako se 4. novembra u Peći iskupila „sva srpska vojska na poklonjenje njegovom blaženstvu svome arhipastiru, želeći čeda da vide oca, a otac čeda svoja i tako je bila velika radost u te dane zbog skupa i jedinstva srpskog naroda“.

Potom, kad su i drugi predstavnici okolnih naroda „odustali od Mletaka“ novi komandant, nasmrt od kuge bolestan Pikolomini organizuje u Prizrenu skup prvaka, gde je i Arsenije, sa planom za zajedničku borbu.

Već 27. decembra novi komandant hercog Gorg Kristijan od Holštajna organizuje u Prištini novo savetovanje sa svojim oficirima, ali „prema jednom podatku … su učestvovali i ’velikaši zemlje’ i patrijarh Arsenije“ gde je dogovoreno da se u pomoć pozove i albanska milicija.

No Turci žestoko navale i: „tada su glavari Kuča poslali svog čoveka u Peć da izvidi kakovo je pravo stanje, pa im je on doneo vest da je varoš opljačkana, da je patrijarh s nekoliko kaluđera pobegao na konju, neki i pešice da su poneli manji deo dragocenosti iz Patrijaršije, a da su sve ostalo opljačkali Turci“.

Bilo kako bilo, patrijarh je u januaru u Beogradu, a otpor Turcima u rano proleće daju strahovito izmešane formacije Austrijanaca, Albanaca i Srba. Bezuspešno!

I „prvi znak za bežaniju dali su patrijarh Arsenije III koji je u januaru sa svojom pratnjom na konju pobegao u Beograd i deo Pikolominijeve regimente koja se sa Srpskom milicijom povukla iz Prizrena…

Austrijski car Leopold I pokušao je da da zadrži Srbe od iseljavanja i da ih obodri za nastavak borbe protiv Turaka…“

To „bodrenje“ s potpisom od 6. aprila zvalo se invitatorijum i partijarh ga dobija u junu i organizuje savetovanje srpskih prvaka. Oni prihvataju poziv da se bore i dignu novi ustanak, ali da to čine iz preko Save.

Zauzvrat, a u strahu pred unijaćenjem, zatražili su i dobili privilegije, Leopold kao ugarski kralj priznao je Srbe kao političku, odnosno autonomnu celinu. Dotle pod Beogradom „kuga i posebno glad najveća od početka ’bečkog rata’ desetkovali su begunce po mnogim zbegovima oko Beograda.

Savremenik Atanasije Šakon Srbin svedoči da su begunci jeli konjsko i pasje meso, pa čak i meso mrtvih ljudi“, a po beogradskim ulicama svuda su ležali mrtvi, jer nije imao ko da ih posahranjiva.

U svakom slučaju, u ranu jesen seoba počinje i traje 40 dana, ide se malim lađama, na konjima i peške, nije bilo lako.

Ali, tu već počinje „kićenje“ i skica za Jovanovićevu sliku koja podgreva uverenje da je i partijarh išao na čelu naroda, iako je ovaj bio rasut po putevima, rekama itd.

Naime, hopovski iguman Ćirilo piše da je patrijarh „predvodio ’množevstveni puk’ sa svojim arhijerejima, monaštvom i mirskim sveštenstvom i kao što je nekad Mojsije vodio Izrailjce preko Crvenog mora noseći mošti Josifove, tako je sada patrijarh Arsenije vodio srpski narod preko Dunava, prenoseći kivote svetitelja.

Novembra iste godine Arsenije obaveštava Leopolda da je primio radosnu vest, privilegiju i da je naredio „po svima mestima kapetanima i celokupnoj vojsci da imaju verno poslužiti vašem carstvu od sveg srca“.

Pet godina kasnije, car mu izdaje darovnicu zbog „podizanja ogromne množine srpskih  vojnika“ i nešto u čvrstoj valuti – zamak Sirač u Slavoniji.

(BOKS, posebna priča)