Šta Mljet ima što Tari nedostaje?

Nacionalni park (NP) Mljet u Hrvatskoj ima netaknutu prirodu u kojoj posetioci mogu da uživaju. Šuma se ne seče, nema kamiona, džipova, kvadova, nema buke, za razliku od Nacionalnog parka Tara gde su sve te aktivnosti dozvoljene.

Svoje iskustvo o boravku na Mljetu, sa nama je podelio Milan Miletić, menadžer koji se vratio iz inostranstva i obnovio planinarski dom na Predovom Krstu u NP Tara.

Milan je nedavno boravio sedam dana na Mljetu, šumovitom ostrvu na hrvatskom primorju i poredio je utiske iz NP Tara, sa onim što je video na Mljetu.

Prva razlika između NP Mljet i NP Tara koju je primetio jeste razlika u prihodima: u prvom se do njih dolazi pomoću turizma, dok je u NP Tara, kako mu se čini, seča šume u više od 90 odsto slučajeva glavni izvor zarade.

„Tara kao nacionalni park nema organizovani turizam, nema turističku ponudu, ali čini mi se da to nije samo do nacionalnog parka, već i do države, jer država verovatno diktira kako će nacionalni parkovi da zarađuju“, smatra sagovornik našeg portala.

Miletić kaže kako u Srbiji zapravo nijedan NP ne zarađuje od turizma, već je svuda primarna delatnost seča šume.

Osim toga, ulaz u NP Tara se ne plaća, dok NP Mljet naplaćuje ulaznice 18-19 evra, a posetioci mogu da ih kupe na internetu ili na samom ulazu.

Toliko košta boravak u prirodi, koja je minimalno uređena, uz određene sadržaje poput vožnje jezerom u brodu na električni pogon.

„Čini mi se da za taj novac dobijaš mogućnost da provedeš vreme u netaknutoj prirodi gde nema džipova, gde se šuma ne seče, gde su planinarske staze namenjene isključivo planinarima odnosno pešacima, eventualno prođe neki biciklista i to je to. Meni se to svidelo“, kaže sagovornik Nove ekonomije.

Milan je zapazio i da NP Mljet ima mnogo bolje markirane staze, više odmorišta i obaveštenja namenjenih posetiocima.

„Na svakih kilometar imaš tablu sa pravilima ponašanja, šta se sme, šta se ne sme. Na svakih par stotina metara imaš klupu gde može da se sedne i odmori, sa korpama za đubre. Obično su to po tri, četiri korpe u kojima se odvaja otpad“, dodaje Miletić. 

On podseća da je na sajtu NP Tara napisano kako imaju preko 290 kilometara planinarskih staza, ali da to, sa pravne tačke gledišta, nisu planinarske staze, već šumski nekategorisani putevi koji mogu da se koriste kao pešački sve dok njima ne prođu prva kola, šleper ili kvad.

„I onda ti moraš da se sklanjaš, jer oni imaju prednost. Znači to nije planinarska staza, već šumski nekategorisani put koji koriste svi, ko god hoće da se vozi po nacionalnom parku“.

Foto: Čedomir Savković/NP Tara

Napominje da na toga nema na Mljetu, gde je samo mali deo oko jezera asfaltiran. Kroz taj nacionalni park ne može da se vozi bilo ko, već samo zaposleni u nacionalnom parku koji imaju vozila sa električnim motorima, kao i nekoliko porodica koje tu imaju kuće i izdaju smeštaj turistima.

„Taj nacionalni park je predivno uređen, oni stalno raspisuju konkurse na kojima biraju ko će u nacionalnom parku da prodaje domaće proizvode, ko će da iznajmljuje bicikle i slično. Pružaoci tih usluga moraju da zadovolje određeni standard“, objašnjava naš sagovornik.

Posebno se određuje i ko može da organizuje kulturne, sportske programe ili takmičenja.

„Meni se svidelo što to tako dobro funkcioniše i što sami lokalci imaju mogućnost da zarade zbog samog nacionalnog parka, a ovde lokalci maltene nemaju nikakvu zaradu, sem onih koji eventualno uspeju da izdaju neki smeštaj“.

Kako Miletić dodaje, sezona na Mljetu traje sedam meseci, a ostalih pet meseci zaposleni prodaju karte za narednu sezonu raznim turističkim organizacijama koje ih posećuju i sređuju nacionalni park.

„Popravljaju puteve, tamo gde je drvo palo na putu ono se iseče, ali generalno, kod njih se šuma ne seče. Osim toga, pišu projekte u saradnji sa Evropskom unijom koja ih finansira. Iz evropskih fondova se izdvaja značajan novac da se nešto sredi u nacionalnom parku.“

NP Mljet angažuje i volontere. Oko 30 do 40 njih se smenjuje i imaju obezbeđen smeštaj i hranu.

„Volonterima je sve besplatno, ali pomažu u radu parka i to je divno. Mi to nemamo“, dodaje sagovornik Nove ekonomije.

Još jedna dobra praksa u NP Mljet je to što se redovno čisti. Svako jutro između 6 i 8 sati, prazne se korpe za otpad koji se odvozi posebnim elektro-kamiončićima.

„Generalno, ljudi koji dolaze tamo dosta su ekološki prosvećeni i uveče kad izlaziš iz parka maltene i nema đubreta“, naglašava Miletić.

On smatra da bi NP Mljet mogao da posluži kao primer dobre prakse u uređenju i očuvanju Tare i svih drugih nacionalnih parkova u našoj zemlji. 

Čedomir Savković