Teniski trener koji u slobodno vreme pravi „staklene“ torte

Nikolu Džaletu, tridesetjednogodišnjeg teniskog trenera, je jedno putovanje u Ameriku nateralo da zaviri u kuhinju, i tamo već pet godina provodi slobodno vreme praveći popularne torte sa staklenom glazurom (mirror glaze).

Pored dede kuvara, tate ugostitelja, mame i bake, koje su kako kaže vrsne domaćice, bilo je samo pitanje dana kada će se i on latiti kutlače i varjače.

Rođen je u Srbiji, ali je detinjstvo proveo u Libiji gde njegova porodica radila. Sa 10 godina se vraća u Srbiju zbog tenisa, koji igrao do svoje dvadeset pete godine. 

„Tenis nije kao kolektivni sport gde iako nisi najbolji, možeš da zarađuješ. To je sve traži dosta novca, hrana, hotel, putovanja, kotizacija…“

Trenirao je i ranije sa Đokovićem i Zimonjićem, bio sparing partner Fed kup reprezentaciji i Jeleni Janković na turnirima. Prvo je povremeno krenuo da menja prijatelje na časovima tenisa, nakon toga kreće da radi teniskom centru Đukić, a u TC Novak je već tri godine. 

„Sve je počelo kada sam se jednom vratio iz Amerike. Tamo imaju neke rolnice sa cimetom kojih kod nas, pre jedno 4 godine, nije bilo. Nisam znao jaje da skuvam, ne preterujem kada to kažem. Našao sam recept tih rolnica na internetu i kao da pokušam da napravim. Mislio sam da neće uspeti, međutim, uspelo je i testo i glazura za rolnice. Tu sam se oduševio, kako sam ni od čega uspeo da napravim nešto. Tako je i krenulo.“

Na svaka 2-3 dana je pravio neke kolače kojih nije bilo kod nas Braunis, američke perece, Lava kejk, a nakon godinu dana napravio prvu tortu čizkejk Njujork stajl. Torte sa staklenom glazurom prvo je primetio na društvenim mrežama. 

„Posle istraživanja i prevođenja (recepata) sa engleskog, francuskog i italijanskog, naučio sam da ih pravim. Tada to nije bilo to, kao sada, ali izgledalo je okej i ukus je bio fin. Posle par meseci sam počeo da ih intenzivnije pravim. Naučio sam koji alati, koji kalupi i ukusi, da nisu to one klasične kao što ja kažem “svadbarske”, nego da su specifične jer mogu da imaju od 2 do 4-5 ukusa. Prijateljima se svidelo to kako sam pravio, počeli su oni da naručuju, pa njihovi prijatelji, i krug se proširivao. Od hobija je nastao takoreći drugi posao. Ali sve je i dalje sa uživanjem.“

I dalje ovo smatra hobijem, ali se nada da će uskoro prerasti u biznis i to porodični, jer se njegovi roditelji bave kafom, pa bi želeo to da objedini. 

„Hteo sam da nađem neki lokal za nas, pa da spojim i napravim jedan biznis, jer jedno i drugo idu savršeno. Videćemo uskoro, već imam plan da nešto krenem, ali ne znam tačno kada, jer mi je ipak primarni posao teniskog trenera, u tome sam već davedeset i kusur godina.

Za jednu tortu mu treba 3 dana, minimum, jer svaki se svaki segment torte (ukusa), gde ih ima 3-4, mora da odstoji. Kaže da je najbolje kad prenoći. 

„Sve sam sam naučio, sve sam i radim. Voleo bih i mamu da naučim ali videćemo, otom-potom. Lakše bi mi bilo da imam pomoć, pogotovo kad u stanu radim. Makar nešto neko da mi pomogne, pogotovo u ovom periodu. Ali ne žalim se, uživam. Od ujutru do predveče sam u centru, a onda dođem i uveče radim u kuhinji.“

U početku je recepte tražio po internetu, a kasnije je sam krenuo da eksperimentiše sa ukusima. Njemu su najdraže kombinacije sa slano karamelom, koju sam pravi i pralinom, francuskim kremom koji se pravi od badema, lešnika i karamele.

„Sada uzimam knjige od poznatih poslastičara, pa gledam da li ima nešto novo, kako oni spajaju neke ukuse, teksture, tehnike… U suštini, po mom mišljenju, tehnika je tu najbitnija. Mogu da ti dam recept palačinki, uradićemo ga totalno drugačije, ti i ja, a isti su sastojci. Više gledam kako se nešto pravi, nego same ukuse.“

Prema njemu ove torte se od klasičnih tj. „svadbarskih“, kako ih on zove, razlikuju po teksturi i složenosti. 

„Ne vređam „svadbarske“ torte, ali tu ide patišpanj i šlag i to je osnovni segment. Ovde ide mus, neki krem, kompot od voća, pa još neka podloga. U jednoj torti dobiješ više ukusa. To je jedna od bitnijih razlika. A i tekstura, ukusi u ovim tortama(koje pravim) su kremastiji.“

Napravio je takav koncept da se može naručiti torta od ukusa koje želimo, dodaje da sa čokoladom nema promašaja. Najviše mu traže kombinacije sa musom od crne čokolade i višnjom ili musom od malina, kremom od bele čokolade i vanile i keks podlogom. 

Dekoraciju uglavnom pravi sam i od čokolade.

„Tu je dosta ozbiljan proces, to zove „tempiranje čokolade“. Tu moraš da topiš čokoladu do određene temperature, onda spuštaš do određenje temperature, pa opet dižeš do određene temperature. I onda sa njom možeš da radiš svašta kao ovaj pečat (zlatotisk na beloj torti), samo što sam ja dodao jestivi zlatni prah. Pa onda imaju i neke spirale, isto od čokolade. Imaš određen period kada je čokolada „tempirana“(istopljena) i možeš da radiš sa njom, inače kreće da se stvrdnjava.“

Ako neko naruči, može da napravi „zdravu“ tortu, tada recimo  umesto običnog mleka koristi bademovo ili umesto šećera agava sirup ili javorov sirup.

Torte je pravo i za našeg najbolje tenisera, Novaka Đokovića. 

„Pravio sam i od šargarepe i od čokolade, preferira i jedno i drugo, mada više voli čokoladu naravno.“

Pred torti, za prijatelje najviše voli da pravi Braunis, Blondi (brauni sa belom čokoladom), a u poslednje vreme Paris-Brest, francuski specijalitet  po teksturi najsličniji Princes krofnama.

Roditelji nisu bili svesni ozbiljnosti njegovog hobija dok nisu krenuli da ga zovu za intervjue. Do tada im je samo „smetao“ u kuhinji, kaže kroz smeh. 

Detinjstvo je proveo Libiji, najlepše uspomene su mu bile sa plaže. Kada se vratio u Srbiju najčudnije mu je bilo vreme, zima i sneg, i škola, razlike između srpskog i arapskog jezika, kao i matematike.

„Plaža mi je bila na 100 metara, najlepše uspomene sa mojima su upravo odatle. Kada kažeš da si imao svoju plažu, danas je to pojam. Moraš da budeš milijarder, a mi smo to sve imali u sklopu toga tamo gde su oni radili. Tamo sam proveo 10 godina. Zbog tenisa sam se vratio u Srbiju, tamo sam školu pohađao do 4. razreda.“