Tinejdžerke snimile film: „Bacile smo šibicu u trnje poliveno benzinom!“

Milica Krnjaja i Una Krstojević, učenice drugog razreda Filološke gimnazije u Beogradu, su sa svojih šesnaest godina verovatno među najmlađim predstavnicima filma u Srbiji. Dokumentarnim filmom „Muzika kao religija“ su okrenule svetla reflektora ka položaju mladih u muzici i prikazale šta muzika znači muzičarima iz različitih sfera.

Akteri filma su legendarni Gile iz Električnog orgazma, reperi Bvana i Krtina, kao i mladi iz Čačka i Beograda koji pokušavaju da se probiju u svet muzike. U razgovoru za Novu ekonomiju su otkrile kako je jedan nestašluk doveo do pravljenja filma i kako je njihov film dobio tretman kao film o Tomi Zdravkoviću.

Šta je to dve šesnaestogodišnjakinje zainteresovalo za film i scenu?

Una Krstojević: Ta ljubav je uvek bila u meni. Već u trećem razredu sam odlučila da ću se baviti ovime i od tada mi je scena postala kao druga kuća. Kasnije sam upoznala kameru i shvatila da ne moram da budem samo na sceni, već da pomoću nje mogu da snimam svakodnevni život i prikažem ga na sceni.Čin poklona i davanja sebe publici je za mene nešto potpuno drugačije.

Milica Krnjaja (na slici kraća kosa): Za mene se od početka znalo da sam svestrano dete. Znala sam da slikam, pišem, pevam, igram i sviram i sve to me je dovelo do filma. U film možeš da staviš sve što znaš, a da ti ništa ne manjka.

View this post on Instagram

A post shared by ŽAOKA PRODUCTIONS (@zaoka_productions)

Kako je nastao ovaj duo? Koliko ste kreativno slične?

Milica i Una: Na prvu loptu smo potpuno različite, ali nas je povezalo što smo u isto vreme krenule da se menjamo. Razumele smo se pogledima već druge nedelje škole. Bilo je nesuglasica, svađa i plakanja, ali se na kraju dana ipak volimo i poštujemo. Najbitnije je razdvojiti prijateljstvo i posao, kao i poštovati uložen rad i vreme.

Mladima nije lako u muziciFoto: Dušan Dopuđa

Kako ste odlučile da ćete uplivati u ove vode i snimiti film?

Milica: Sada ćemo reći nešto što nikada nismo. Želele smo da zajedno slavimo Novu godinu u Čačku, ali Uni roditelji to nisu dozvoljavali, pa smo morale da smislimo nešto kako bi došla. Tako smo došle do filma. To jedno mangupiranje se pretvorilo u četiri poslovna odlaska u Čačak i snimanje celog filma.

Idete na smer za scenske i audio-vizuelne umetnosti u Filološkoj gimnaziji, da li vam je znanje iz škole pomoglo?

Milica i Una: To nam je bila velika prednost. Nismo samo neka deca, nego smo deca koja se školuju za ovaj posao. Nas dve smo imale ideju, napisale scenario, režirale, snimile i editovale film. Mnogo nam je pomogla jedna neverovatna žena, naša razredna, Irina Kikić.
Milica: Imale smo tu odvažnost i poludrskost da se sve što smo zacrtale desilo. Znale smo šta hoćemo, a i kada nismo, znale smo šta nećemo. Tako smo dobile mesto za premijeru u sali od sedamsto ljudi i tretman kao film o Tomi Zdravkoviću.

Kako se taj višemesečni rad odrazio na vaš društveni život, ocene i druga interesovanja?

Milica i Una: Najbitnije je postaviti prioritete. Bile smo zaljubljene, umorne i bolesne, ali nikada nismo rekle „ne mogu“. Ništa se ne mora, ali sve se može.

Da li ste se suočile sa uobičajenim neodobravanjem u vezi sa bavljenjem filmskim umetnostima ?

Milica i Una: Da, svaki dan. Jednom smo otišle u DAH teatar i zaradile pedeset dolara. Koliko je ljudi u našim godinama dobilo novac zbog nečega što voli? Uprkos svemu, nama novac nije bitan. Kada bismo bile milionerke verovatno bismo samo češće išle na kafu. Videle smo toliko toliko ljudi u ovom poslu koji nisu bogati, ali su srećni. To je najbitnije. Nisu to stvari koje mi lupetamo, to gledamo svaki dan već godinu dana. Mnogo smo povukle iz sveta u kojem smo odrasle, a naučile dosta iz sveta u kojem radimo.

Imate Gileta, Krtinu i mlade iz Čačka, kako ste ih spojile?

Milica i Una: To je draž dokumentaraca. Sukobile smo mišljenja različitih ljudi kako bismo naterale publiku da formira svoje mišljenje. Naš film jeste amaterski, ali je uspeo da baci sve ljude u razmišljanje, a to je nešto što bi trebalo da bude srž filmova.
Milica: Mi smo kao autori filma neko ko baca šibicu u trnje koje čeka da gori, a to je publika.

Da li bi filmovi bili isti bez muzike?

Milica i Una: Ne samo što ne bi bili isti, nego ne bi bili ni slični. Film ne može da razume svako, a u tome mu pomaže muzika, jer nju mogu da slušaju i gluvi ljudi. Ne postoji čovek koji ne sluša muziku i svako ima svoje mišljenje o bilo kojoj vrsti muzike.

Kako vam se sviđa muzička scena u Srbiji?

Milica i Una: Sada vladaju rep i trep, što znači da više ne moraš da znaš da sviraš i čitaš note, već muziku praviš na kompjuteru, što je fascinantno. Mladima u muzici je jako teško. Teško je i probiti se u mejnstrim, a od andergraunda se ne živi.

Snimaćete podkast, kada počinjete i kojim temama ćete se baviti?

Milica i Una: Podkast je nešto veliko sa čime ćemo početi u martu. To će biti naša mala emisija u kojoj će mladi moći da slušaju o stvarima koje ih zanimaju od mladih ljudi koji su sve to već prošli. Bavićemo se mnogim temama vezanim za školu, muziku i mentalno zdravlje.