Emocionalnu empatiju i tzv. kompasiju karakteriše saosećajnost sa drugima, kao i želja da se drugome pomogne.

Emocionalna empatija se pre svega razvija razvijanjem jednog sofisticiranijeg i zrelijeg vrednosnog sistema tokom normalnog i zdravog sazrevanja. Ipak, određene strukture ličnosti (posebno narcističke i psihopatske) nikada ne razviju emotivnu empatiju. Po pravilu, te osobe nisu ni zainteresovane da saosećaju sa drugima. Njihova motivacija je bazična i najčešće ograničena na materijalno posedovanje, telesna uživanja i površno divljenje drugih ili popularnost. Ukoliko narcis ili psihopata ipak požele da se „oljude“, onda će im u tom procesu biti potrebne određene snage koje u većoj meri od psihologije pominje hrišćanstvo, kao što su pokajanje, razočaranje u sebe i svoj način života, uvid u besmisao površnog konzumerizma, opraštanje (drugima i sebi), ljubav, vera.

Ako govorimo o razvijanju emotivne empatije kod dece i mladih, osoba koje su još uvek u procesu formiranja ličnosti (dakle, koji još uvek nisu „zastranili“), onda je tu od presudnog značaja blisko ali i šire okruženje deteta…