Još kao mala i nekrštena, sebe sam smatrala pravoslavnom komunistkinjom, ne videći bitne razlike između te dve kategorije, osim, naravno, vere u Boga. Bog mi je opet bio prihvatljiviji kao vrhunski autoritet, ili bar ubedljiviji od Tita, mada ni njemu nisam imala bogzna šta da spočitam.

Tito je umro, a Bog ostao, večan, pa sam se najzad i podvrgla tzv. svetoj tajni krštenja, postavši vernica i zvanično. U Partiju nisam ni pomišljala da kročim, premda je i ovde bilo nekih tajanstvenih rabota koje takođe nisam poimala, a izgleda da me je baš mistika zanimala…