Dočekali smo prvu godišnjicu od tragičnih masakara u OŠ „Ribnikar“ i selima kod Mladenovca. Sudeći po reakcijama upućenih, a pre svega rodbine žrtava, čini se da nije mnogo toga smislenog urađeno, posebno kada je u pitanju rasvetljavanje uzroka i osmišljavanje strategija hvatanja ukoštac sa istim tim uzrocima. Ne može se reći da država nije preduzela ništa, ali se može reći da je to što se preduzima neosmišljeno i ad hoc.
Postavlja se opravdano pitanje zašto smo kao zajednica tako spori i generalno neuspešni u hvatanju ukoštac sa tragedijama. I uopšte zašto nam se tragedije tako često dešavaju, čini se češće nego u većini drugih, uređenijih društava?