Nuklearna energija bi se isplatila, ali Srbija nema stručnjake za nju: Eksperti o gradnji atomske elektrane u Srbiji

Usvajanjem novog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o energetici prestao je da važi moratorijum na korišćenje nuklearne energije u Srbiji, što otvara mogućnost da država izgradi nuklearnu elektranu, o čemu je Nova ekonomija već pisala. Stručnjaci za nuklearnu energiju slažu se da bi ovakva elektrana bila isplativa na dugi rok, ali i upozoravaju da Srbija nema dovoljno kadrova za upravljanje jednim ovakvim objektom.

Bivša saradnica instituta za nukleranu energiju „Vinča“ Dr Dragana Nikolić i viši naučni saradnik Elektrotehničkog instituta „Nikola Tesla“ Đorđe Lazarević slažu se oko toga da bi ostvarenje cilja uspostavljanja nacionalne infrastrukture za nuklearnu energetiku bilo u skladu sa preporukama koje su date u dokumentima Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE).

Nikolić objašnjava da važeći Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti donet u vreme dok je važio „moratorijum”, tako da uopšte ne razmatra nuklearnu elektranu, već samo istraživački nuklearni reaktor, i to kao jedno od nuklearnih postrojenja definisanih tim zakonom. Ovaj Zakon nalaže da za obavljanje svake nuklearne aktivnosti mora postojati licenca Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije. Dakle, kako bi Srbija stekla uslove za razvoj programa nuklearne energetike potrebno je doneti novi zakonski okvir, oslanjajući se na međunarodna uputstva i standarde za nuklearnu industriju, uz uspostavljanje posebne institucionalne i organizacione podrške, kaže Nikolić.

Ona Nikolić smatra da su nuklerne elektrane idealne bazne elektrane za zamenu termoelektrana na ugalj, koje se moraju zatvoriti, jer je Srbija preuzela tu obavezu.

Lazarević se sa tim slaže i smatra da sa sve većim rastom tražnje energije treba razmotriti sve moguće izvore energije, a da je nuklearna energija dokazano čista i isplativa na duži rok.

„Nuklearne elektrane su fleksibilne i prilagođavaju se potrebama mreže (npr. fluktuacijama u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora), što znači da mogu obezbediti stabilnost budućih mreža sa niskougljeničnim izvorima energije. U skladu sa preuzetim obavezama za zaštitu životne sredine, predloženo je i postepeno uvođenje taksi na emisiju gasova sa efektom staklene bašte, zbog čega će nuklearna energija imati prednost u odnosu na druge izvore koji u većoj, ili manjoj meri emituju ugljendioksid“, kaže Nikolić.

Iako se oboje slažu da su velike kompanije jedine koje imaju kapacitete i neophodno iskustvo da učestvuju u procesu izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji, Nikolić uviđa da bi Srbija trebalo da nadgleda čitav proces. Kako bi to ostvarila, neophodno je da obrazuje stručnjake, i uspostavi institucije sposobne da vrše nadzor, koje bi zaista pomno pratile kako teče izgradnja.

Ono što uviđaju oba stručnjaka je da su kapitalni troškovi izgradnje nuklearne elektrane visoki, ali da su kasniji troškovi rada i održavanja veoma niski, pa je rad nuklearne elektrane na duži rok veoma isplativ.

Iz iskustva MAAE, od početka procesa do završetka radova i puštanja u rad nuklearne elektrane potrebno je od 10 do 15 godina, kaže Lazarević.

Nikolić ipak smatra da bi Srbija, optimistično gledano, mogla da dobije nuklearnu elektranu tek 2045. godine.

Ipak, stručnjaci se slažu oko toga da bi za Srbiju, kao zemlju koja nema nuklearnu elektranu, najpogodnije bilo da se kupi projekat i sva oprema za model neke već postojeće elektrane koja je u pogonu negde u svetu. Prednost toga je što je takvo postrojenje već prošlo kroz sve neophodne procedure potrebne za bezbedan rad.

„To znači da isporučilac nuklearne elektrane izradi projekat, izvede radove, isporuči i ugradi opremu, obavi probne radove i preda elektranu na upravljanje obučenim operatorima. Tokom izgradnje i montaže, moguće je angažovanje domaćih kompanija kao podizvođača, pri čemu je važno da kompanije preuzimaju ove poslove zadovolje međunarodne standarde i steknu odgovarajuće međunarodno priznate licence za specifične poslove“, kaže Lazarević.

Kako dodaje, prema najnovijim scenarijima, uvođenje nuklearne elektrane ukupnog kapaciteta do 1.000 MW u elektroenergetski sistem Srbije nakon 2040. bi obezbeđivalo, uzimajući u obzir prognoze rasta potrošnje, oko 15 odsto ukupno potrebne energije.

Nikolić navodi da je nedostatak koji je neophodno ispraviti kako bi se započeo proces uvođenja nuklearne energije, manjak stručnog kadra u Srbiji.

„Zakon o zabrani na izgradnju nukleranih elektrana (tzv. „moratorijum”) je praktično zaustavio školovanje novih nuklearnih stručnjaka, iako nije eksplicitno zabranjivao istraživanja u nuklearnoj tehnologiji. Preostalo nam je svega nekoliko nuklearnih stručnjaka sa iskustvom, i većina njih je u inostranstvu. Stvaranje novih kadrova zahteva bar desetak godina, i važno je da što pre započne. Treba napomenuti da i u drugim oblastima, koje su potrebne za izgradnju, upravljanje i održavanje nuklearnih elektrana, nedostaje kadar koji bi bio specijalizovan za rad u toj industriji kao što su inženjeri tehnologije, mašinstva, građevine, hemičari, uključujući i tehničare različitih profila.“

*Napomena: Ovaj tekst je ažuriran kako bi precizno bila preneta izjava Đorđa Lazarevića u vezi udela u potrošnji energije koji bi nuklearna elektrana kapaciteta od 1.000 MW mogla da zadovolji