ANALIZA: Fiskalna politika, najbolje rešenje za slabu privredu

Dok su vođe grupe G7 raspravljali u Ise-Šimi u Japanu, krhkost globalne privrede nametnula se kao pitanje od najveće važnosti. 

Međutim, umesto usredsređenosti na ratove valuta, vođe najvećih razvijenih privreda trebalo bi da raspravljaju o fiskalnoj politici, koja bi u sadašnjim okolnostima bila moćnije oružje nego monetarna politika kada je reč o podsticanju privredne aktivnosti.

Najzad, danas, za razliku od normalnih vremena, učinci fiskalne politike ne bi bili ograničeni suviše visokim kamatnim stopama, neadekvatnom privatnom potražnjom, strogim ograničenjima kapaciteta ili preteranom inflacijom. Ekonomisti odbacuju fiskalnu politiku prvenstveno usled njene „političke ograničenosti“. 

Ali to nije valjani razlog za odustajanje od nje. Naprotiv, ako politički napredak povlači za sobom problematične fiskalne politike, kao što je slučaj u današnje vreme, ekonomisti imaju još veći razlog za izražavanje svoje zabrinutosti.

Vrhunac aktivističke fiskalne politike desio se pre pola veka. Većina razvijenih zemalja usvojila je kontraciklični pristup, obuzdavanje potrošnje ili povećavanje poreza tijekom razdoblja ekonomske ekspanzije i donošenje stimulativnih politika tokom recesija. Izreka „sad smo svi Kejnzijanci“, koja se pripisuje Miltonu Fridmanu 1965. i Ričardu Niksonu 1971. dobro prikazuje duh vremena po pitanju ekonomije. 

Međutim, nakon 2000. godine, neki su počeli sa sprovođenjem prociklične budžetske politike. U vreme ekonomskog procvata, proveli su fiskalni stimulus, čime su dodatno pojačali uzlet. U vreme privredne recesije, sprovodili su stroge fiskalne mere štednje koje su pogoršale recesiju.

Među onima koji su delovali prociklično bili su neki američki političari. Početkom ovog veka, predsednik Džordž Buš prokockao je ogromne fiskalne suficite koje je nasledio od Bila Klintona, sprovodeći velike poreske rezove i brzi porast potrošnje u razdoblju od 2003. do 2007. godine, dok se ekonomija približavala svom vrhuncu. 

Saradnik koji ga je naročito podržavao bio je predsednik američkog Feda Alan Grinspen, koji je na bizaran način smatrao da suficit predstavlja pretnju. Tokom tog istog razdoblja zamenik predsednika Dik Čejni navodno je izjavio da je bivši predsednik Ronald Regan dokazao da „deficiti nisu važni.“

Republikanci protiv Obame

Opterećeni dugovima, američki vođe osećali su se manje sposobnim za spovođenje preko potrebnog fiskalnog stimulusa u vreme pojavljivanja Velike recesije 2007. godine. Demokrate su shvatale njegovu nužnost, ali republikanci su baš u nezgodno vreme odlučili da su deficiti naposletku ipak loši. 

U januaru 2009. godine, dok je ekonomija tonula, republikanci su glasali protiv plana fiskalnog stimulusa predsednika Baraka Obame. Srećom, ta politika je sprovedena uprkos tome, što je najviše pridonelo preokretanju slobodnog pada.

Međutim, kad su republikanci preuzeli Zastupnički dom 2010. godine, uspeli su da blokiraju Obamine daljnje pokušaje stimulacije još uvek slabašne ekonomije. Zatim, tu je i primer post-milenijumskog okretanja prema procikličnoj fiskalnoj politici: Grčka. 

Poput Buša, ta zemlja je imala prekomerne budžetske deficite tokom privredne ekspanzije, od 2003. do 2008. godine. Tada, 2010. godine, suočena sa dužničkom krizom ogromnih razmera, Grčka je usvojila stroge mere štednje, koje su pogoršale ekonomsku kontrakciju.

Posledično, umesto ponovnog uspostavljanja održivog dužničkog opterećenja kao što je bilo nameravano, ta politika je uzrokovala brzi porast odnosa duga prema BDP-u. Evropske zemlje uglavnom zasnivaju svoje budžetske planove na nepotrebno pristrasnim zvaničnim prognozama, koje ih mogu navesti na procikličnu politiku. 

Prethodno 2008., sve članice evrozone, ne samo Grčka, „neočekivano“ su katkad umele da premaše granicu za budžetske deficite na nivou od 3% BDP-a. Takođe, nakon 2008. godine, šema prociklične fiskalne kontrakcije, koja vodi do pada dohotka i povećanja odnosa duga prema BDP-u, odigrala se ne samo u Grčkoj, već takođe i u Irskoj, Italiji, Portugalu i Španiji.

Nemačka fiskalna čestitost

Nije iznenađujuće što je Nemačka vodeći šampion po pitanju strogih mera štednje. Nemci su se nevoljno složili, na samitu G20 održanom u aprilu 2009. u Londonu, da će Sjedinjene Američke Države, Kina i ostale najznačajnije zemlje proširiti potražnju kako bi pomogle u izvlačenju sveta iz recesije. 

No, usled izbijanja grčke krize krajem te godine, Nemci su se vratili svojim duboko ukorenjenim uverenjima o fiskalnoj čestitosti. Isprva se Međunarodni monetarni fond vodio tvrdnjom grčkih zvaničnika da će stroge mere štednje funkcionisati. Međutim, u januaru 2013. godine, tadašnji glavni ekonomista MMF-a, Olivije Blanšard, objavio je rad  u kojem je zaključio da su fiskalni multiplikatori bili znatno viši nego što je MMF prethodno smatrao te da su stoga programi strogih mera štednje u zemljama periferije evrozone koje su bile opterećene problemima možda bile preterani.  

Danas, Kristin Lagard, glavna direktorka MMF-a, priznaje da je, za postizanje održivog odnosa duga prema BDP-u, Grčkoj potrebno više dužničkih olakšica, a ne zahtev za suficitom od 3,5% BDP-a. Japan, domaćin sastanka grupe G7, takođe je činio fiskalne greške. 

U aprilu 2014. godine, čak i uprkos činjenici da je japanska centralna banka Bank of Japan sprovela agresivno kvantitativno popuštanje u cilju pokretanja ekonomskog rasta, premijer Šinzo Abe sproveo je planirano povećanje stope poreza na potrošnju s 5 na 8 odsto. Kao što su mnogi predvideli, Japan je ponovno pao u recesiju.

Ubrzo će Abe morati da odluči hoće li još jednom da poveća stopu poreza na potrošnju na 10 odsto. Dok japanski zvaničnici nisu nerazumni u svojim strahovima zbog ogromnog nacionalnog duga te zemlje, gotovo nulte kamatne stope pokazuju da kreditna sposobnost danas ne predstavlja problem. 

Japanu je potrebna još snažnija ekonomija. To jasno pokazuje da Japan ne bi trebalo da usvoji još jedno veliko povećanje stope poreza na potrošnju. Umesto toga mogao bi krenuti unapred određenim putem malih godišnjih povećanja poreza na potrošnju tokom sledećih 20 godina.

Nesumnjivo, postoje i primeri zemalja koje su sprovele kontracikličnu fiskalnu politiku u svoju korist nakon 2000. Neke zemlje u razvoju – uključujući Čile, Bocvanu, Indoneziju, Maleziju i Južnu Koreju – iskoristile su godine procvata za ostvarivanje budžetskog suficita, otplaćivanje duga i stvaranje štednje. Stoga su imale dovoljno fiskalnog prostora za ublažavanje takvih politika kad je nastupila kriza 2008.-2009. godine.