Britanski referendum o izlasku iz EU donosi nepomirljive podele

Demokratija je svuda suočena sa ozbiljnim izazovima. Sjedinjene Američke Države zaokupljene su najbizarnijim predsedničkim preliminarnim izborima do sada, dok populistički autsajderi prete da sruše etablirane stranačke mašine, piše Harold Džejms, profesor istorije i međunarodnih odnosa na Prinstonu i Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci.

Brazil je paralizovan konstitucionalnom krizom. Evropljani su uvereni da su njihove boljke nastale zbog demokratskog deficita u Evropskoj uniji, dok se u Veliko Britaniji kampanja o napuštanju Evropske unije bazira na viziji o ponovnom uspostavljanju nacionalnog suvereniteta.

Međutim, nastojanja u vezi sa vraćanjem „moći narodu“ može sa lakoćom da okrene ljude jedne protiv drugih. Predstojeći referendum o nastavku britanskog članstva samo je jedan takav primer. Tradicionalni teoretičari reprezentativne demokratije iskazuju dubok skepticizam u vezi sa direktnom demokratijom. 

Referendumi mogu doneti izuzetno ozbiljne rizike. Dok se složeno pitanje svodi na dualni izbor, taj izbor je egzistencijalan – potencijalni izvor dubokih dugoročnih podela. Upravo se to trenutno događa u Velikoj Britaniji. Ipak, složenost britanske kampanje ne može se izbeći; ona jednostavno iznova izbija na površinu usled neizvesnosti po pitanju pravog značaja glasa za bilo koju opciju.

Ostajanje u Evropskoj uniji moglo bi značiti zadržavanje „poluodvojenog“ statusa, a možda i traženje još većeg broja povlastica i izuzetaka iz opšteg pravila – čini se da bi premijer Dejvid Kameron izabrao taj put. 

No, to bi takođe moglo da znači pokušaj rešavanja širokog raspona pitanja na kolektivnom nivou – od sigurnosti, do izbeglica i ekonomije – a to, kako ističu zagovarači kampanje za ostanak Britanije u EU, velika Britanija ne može da reši sama. To bi, naravno, zahtevalo veću integraciju. 

Implikacije glasanja za napuštanje Evropske unije (Brexit) još su mračnije. Šta bi se dogodilo kad bi Velika Britanija započela s dvogodišnjim postupkom napuštanja Unije u skladu sa Lisabonskim sporazumom?

Da li bi se moglo poslovati u postojećem evropskom privrednom prostoru (takozvano norveško rešenje)? Ili bi trebalo delovati u skladu sa nizom bilateralnih sporazuma (švajcarsko rešenje)?

Opcija je i – kako je predložio Majkl Gov, Kameronov ministar pravosuđa – uspostavljanje zone slobodne trgovine sa Bosnom, Ukrajinom i Albanijom (albanski model)? 

Ili bi Velika Britanija trebalo da se upusti u pregovore o transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu kao odvojeni partner? Da li bi Velika Britanija mogla opravdano da pokloni poverenje brzom globalnom napretku uklanjanjem tarifnih barijera?

Višak emocija

DA ili NE glas 23. juna neće rešiti ništa. Ali problem se ne završava tu. Pregovori oko pojedinosti britanskog odnosa s Evropom, bez obzira na ishod referenduma, potrajaće godinama, ali ispravljanje polarizacije uzrokovane referendumom potrajaće još duže. U slučaju zemalja poput Švicarske, koje praktikuju istinsku direktnu demokratiju, referendumi obično ne rezultiraju dubokom polarizacijom. S obzirom na to da se sazivaju vrlo često, pobedničke koalicije menjaju se vremenom i zavisno od problematike, što znači da ni jedan pojedinačni glas ne može dovesti do dubokih raskola u elektoratu.

Međutim, u reprezentativnim demokratijama, kao što je to slučaj u Velikoj Britaniji (i u gotovo svim ostalim današnjim demokratijama), glasači biraju vođe da se bave složenim pitanjima i donose odluke.  

Kad se smatra da je neka odluka od ključne važnosti toliko da se ne može poveriti predstavnicima, dovodi se u pitanje načelo na kojem se bazira celokupni politički poredak. 

Dalje, ona poprima ključnu važnost i pospešuje intenzivno suprotstavljanje različitih strana. Doduše, duboka polarizacija koja proizlazi iz referenduma o Brexitu podseća na prethodne epizode koje su rasturale političke privrženosti i prekidale stara prijateljstva.

Najskorija analogija u Velikoj Britaniji je Sueska kriza 1956. godine, koja se pretvorila u raspravu o ulozi Britanije u svetu nakon Drugog svetskog rata i razmere njene zavisnosti o američkoj dobroj volji. 

Tokom 19. veka odvijala se intenzivna rasprava u vezi sa slobodnom trgovinom žita, koja je kulminirala ukidanjem Zakona o žitu za što se zalagao premijer Robert Pil. Pedeset godina kasnije, Francuska je bila podeljena usled kaznenog postupka protiv službenika francuske vojske Alfreda Drajfusa zbog izdaje.

U svakoj od ovih značajnih političkih rasprava strane koje su u njima učestvovale demonizovale su jedna drugu, tvrdeći da suparnika vodi zloba ili neznanje. Ista stvar se trenutno događa u Velikoj Britaniji. Britanci koji žele da ostanu u Evropskoj uniji su žrtve kontinuiranog ismevanja jer ih smatraju robovima međunarodne tehnokratske birokratije, izdajnicima sopstvene zemlje koji mogu pobediti samo kroz projekt „Strah“. 

U međuvremenu, zagovornici kontinuiranog članstva Britanije u Evropskoj uniji prikazuju svoje protivnike kao opskurne, neobrazovane, neuke male Engleze, koje pokreću prvenstveno ljutnja i strah. Drugim rečima, svaka strana zagovara stav da je suprotna strana nesposobna da ublaži emocije racionalnim razmišljanjem.

Nužnost kompromisa

Svim pitanjima u vezi sa Evropskom unijom koja danas raspiru ljutnju i strah među Britancima, moglo bi se pozabaviti pojedinačno. Kao reakcija na bojazan da će migranti predstavljati opterećenje za obrazovanje, stambeni sektor ili transport, mogli bi da se predstave razlozi za bolje škole, za više dozvola u prostornom planiranju ili povećana ulaganja u infrastrukturu. 

U svim tim područjima odabrani predstavnici su u dobrom položaju za prosuđivanje o neophodnim kompromisima. Pribegavanjem mehanizmima direktne demokratije, Britanija je potkopala svoju sposobnost za hvatanje u koštac sa izazovima sa kojima je suočena na način koji promoviše stabilnost. 

Situacija sve-ili-ništa navodi građane da sve češće gledaju na politiku na način koji je nemački pravnik i političar (i član nacističke stranke) Karl Šmit smatrao neizbežnim: razlika između prijatelja i neprijatelja – između onih za koje je neko spreman umreti i onih koje je neko spreman da ubije.

Društvene tenzije

Takve podele mogu se premostiti samo protokom (velike količine) vremena. One mogu da opstanu izvan okolnosti u kojima su nastale i često se promeni nekoliko generacija pre nego što one izblede. 

Na primer, sredozemnu Evropu još uvek razdiru rasprave o moći Katoličke crkve, kao što se američki jug i dalje suočava sa zaostavštinom ropstva i građanskog rata. Ishod su društvene tenzije, političke blokade i nemogućnost za sprovođenje reformi ili modernizacije. 

Sazivanjem referenduma, Britanija je uvela duboki i temeljni sukob u svoju političku sferu. U ovom trenutku se nalazi u realnoj opasnosti da postane nepomirljivo podeljena.