Dnevnik srpskog malinara: Znojiš se kao maratonac, a vodu piješ ko Pavle Vuisić šrpicer

Ona stara „Toliko kasno ležem i toliko se rano budim da ću jednog dana samog sebe da sretnem na stepeništu“ opet dobija na značaju. Stignem da sklopim oči tek toliko da i u snu oberem pola reda.

Do marta se borim sa ustajanjem, na svakih pet minuta se pali alarm dok me na kraju ne probudi cimer prvom stvari koja mu padne pod ruku. Od sredine juna je taj problem kao rukom odnešen, druže. Budan si već negde oko četiri, u pet si u malinjaku i smišljaš najbezbolnije načine da digneš ruku na sebe.

„Daj po rakiju da se zagrejemo„, jedina je stvar koja se čuje do devet sati. E, tad kreće zaplet. Što si bliže kraju reda on je sve duži i sve dalji, rodbina se izgubi u istim i imaš utisak da ih nećeš videti narednih pet godina, minimum. Sećate se škole, kada je toliko dosadno na nekom času da steknete utisak kako pet minuta prođe za 40. Ovo je još gore, s tim što u ovim godinama postajete i depresivni jer čitavu večnost provedete na nekom brdu bogu iza nogu, radeći mehanički i boreći se sa sobom da pregurate dan. „I to nije sve!“, (što bi rekli ovi iz TV shop-a ) ako iskoristite priliku i danas odete u maline, dobijate gratis 99,99 uboda različitih vrsta insekata i besplatan solarijum za čitavu porodicu! Ili zaboraviš da napuniš telefon to veče i umesto muzike moraš da slušaš  babu od tetke tvoje strine (koju inače ne viđaš nikad osim tih mesec dana) kako se žali na proširene vene i nizak holesterol, IDI KUĆI HEKLAJ I NARUČUJ VENDOKSIN KAPI, molim te.

Onda kreće borba sa temperaturom. Znojiš se kao maratonac, a vodu piješ kao Pavle Vuisić špricer. Ako većina odluči da se u podne ne pravi pauza jer su sutra javili kišu, negde oko 14 časova počinje fatamorgana pa se desi da popričaš sa pokojnim dedom i kažeš da stižeš uskoro gore. To uglavnom prekine ćale koji se pojavi niotkuda i vrati te 20 metara unazad da ubereš tri maline koje si preskočio, vajdica je. Ne znam da li je kod vas isti slučaj ali se tu uvek pojavi neki nebitan lik iz sela koji ti govori da se to ne bere tako i da je on sadio maline kada niko nije, i da su mu ukrali ideju i da se zbog toga propio.. Zapravo, u malinama imaš toliko vremena da isplaniraš svoj život u narednih 30 godina, dobiješ decu, razvedeš se, (ne)završiš faks, posadiš još malina.. (šalim se za ovo poslednje)

Glavna stvar koja te motiviše da nastaviš je – kinta, koja je očekivano žalosna. Branje malina je svakako najdosadnija najneisplativija stvar na svetu. Tolika doza ubijanja u pojam od pet ujutru do osam, devet uveče definitivno vredi više od 2500 dinara po danu. Da se ne lažemo, branje dobro dođe i kao podizanje morala nakon lošeg junskog roka, jer će vam matorci progledati kroz prste kada vide da se bar oko nečega trudite. Moći ćete drugarima sa faksa da pričate kako ste boju dobili radeći na moru celo leto. Dok će ovi na moru misliti da ste rođeni tamo hehe. Generalno, suština svega je da ne treba bežati od sezonskog posla jer je to (nažalost) jedini način na koji većina nas može da zaradi osetnu sumu tokom godine. Još ako dođete kao “gosti berači“ kod nas u unutrašnjost, možete da spojite posao i zadovoljstvo, danju berač fin – noću Čarli Šin.