HRONIČAR GRAĐANSKOG DRUŠTVA

Mnoge su slike Uroša Predića jedinstvene u našoj nacionalnoj istoriji umetnosti, ipak poneke se izdvajaju kao simboli srpskog slikarstva realizma. „Kosovka Devojka“ ostaje srpska tragična vidarka, „Siroče na majčinom grobu“ najdirljiviji prizor predstavljen četkom umetnika, a „Odmor bašibozuka“ čuvar sećanja na orijentalni deo našeg postojanja. Radni vek ovog izuzetnog slikara bio je dug punih osam decenija.

Uroš Predić je rođen 7. decembra 1857. godine u mestu Orlovat na desnoj obali Tamiša kao najmlađe dete svojih roditelja Petra i Marije. Urošev otac je bio sveštenik i to mu je otvorilo vrata za snažno interesovanje za crkvene motive, njima će u svom slikarskom opusu dati značajno mesto. Kao dečak, mnogo je vremena provodio u crkvi, pa je to prirodno uticalo na izbor tema koje će ga zainteresovati. Očev hrišćanski duh dao je osetljivom, pomalo stidljivom sinu onaj deo ličnosti koji se retko održava tokom celog života. Bio je pažljiv i s velikim poštovanjem odnosio se prema ljudima.

Školovanje je započeo u rodnom Orlovatu, a nastavio u nemačkoj školi u Crepaji, pa zatim i pančevačkoj realki, gimnaziji koja je s ponosom ponela njegovo ime.

Iako je Petar bio veoma tolerantan prema svom miljeniku, Uroševu želju za studijama slikarstva pokušao je da usmeri na tehniku. Nije uspeo i Uroš je 1876. godine krenuo na studije slikarstva u Beč. Kao izuzetno talentovan slikar, za studije na Akademiji dobio je stipendiju Matice srpske. Na Umetničkoj akademiji, Predić je bio u klasi sa Pajom Jovanovićem kod poznatog bečkog slikara Gripenkerla.

Tokom studija, 1879. godine, njegov je rad bio zapažen i nagrađen, dobio je Gundelovu nagradu za slikanje uljem po muškom modelu. Nakon završenih studija, na Akademiji je dve godine radio kao asistent i oslikavao friz bečkog Parlamenta mitološkim prikazima.

Boravak u inostranstvu prekinuo je zbog okolnosti kod kuće. Brat i otac su mu preminuli i on je odlučio da se posveti brizi o svojoj bolešljivoj majci. Uz nju je proveo gotovo pola veka. To preseljenje, povratak u rodni kraj i odnos prema majci doveli su do toga da su njegovi izlasci iz Orlovata bili kratki i retki. Govora o dužim putovanjima po umetničkim centrima Evrope nije bilo. Putovao je do Starog Bečeja, Novog Sada, Sremskih Karlovaca. To je bio njegov svet. Ipak, snažna umetnička imaginacija nije zbog toga trpela, neverovatan talenat, takođe. Uroš Predić je bio sasvim predat slikanju, iza sebe je ostavio preko 1.700 slika, a mnoge od njih pričaju priče iz mesta na obali Tamiša. Na svojim platnima prikazao je stvaran život običnih ljudi. Čak i kad je radio religiozne motive, on nije prezao od toga da likovima apostola, svetaca ili čak Bogorodice da lica svojih savremenika koji su mu pozirali.

Takođe, Predić je po povratku u rodni Orlovat, odlučio da radom pomaže deci svoje preminule braće.

Smrt majke slikara je duboko pogodila, skoro ga zaustavila u životu i stvaranju. Mesecima nije mogao od tuge da se povrati. Pisao je svom prijatelju: „Izgubio sam sve, i samog sebe. Posle smrti materine ostao sam bez kompasa, bez glave, bez nade, bez pojma o cilju života i načinu kako se može živeti…“ Kako kaže, izbegavao je kontakte jer „nesrećniku je sve svejedno“. Majka mu je dolazila u san i to je delimično bila satisfakcija, ti susreti sa njom izvan fizičkog sveta predmeta. Nakon više meseci, uspeo je da se sabere i nastavi da radi.

Živeći uz majku, malo je imao kontakata sa devojkama, ostao je neženja. Postojala je priča o ljubavi tada sredovečnog slikara sa mladom Anom iz Orlovata. Priča koja je bila nedosanjan umetnikov san jer je velika prepreka bila Anina majka.

Krećući se po uskom pojasu domovine, Uroš je slikao pomalo pejzaže, žanr scene, istorijske kompozicije, a ponajviše portrete. Postojao je samo jedan akt u veoma bogatoj zaostavštini jednog od dvojice naših najvećih realista, gde je drugi svakako bio Paja Jovanović, a on je aktove slikao rado, senzualne i slobodne.

Portrete je često umetnik radio sa fotografije i često po porudžbini, uvek se trudeći da se maksimalno približi originalu, modelu-naručiocu. Na njegovim platnima ostali su zabeleženi Stojan Novaković, Jovan Cvijić, Đorđe Vajfert, Mihailo Petrović, Aleksandar Belić, Stevan S. Mokranjac i mnogi drugi.

Prvu samostalnu izložbu talentovani umetnik je imao u Beogradu 1888. godine. Nedugo zatim, svoje je slike publici predstavio u Pančevu, Vršcu, Novom Sadu, a onda nakon skoro dve decenije ponovo u Beogradu, gde se doselio iz svog rodnog Orlovata i gde je kod brata odseo, ostajući u prestonici do kraja života. Učestvovao je i na brojnim kolektivnim izložbama. Neke od njih bile su u evropskim metropolama: London, Pariz, Rim. Godine 1949. svoje je radove izložio zajedno sa Pajom Jovanovićem, svojim kolegom sa studija i takođe velikim slikarem akademskog realizma.

Iako je bio introvertan i nije se mnogo umrežavao, Predić je imao svest o tome da je važno održavati kontakte sa kolegama i razmenjivati iskustva sa njima. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Lada“ i njen prvi predsednik. Neumoran u širenju svesti o važnosti umetničke saradnje u domovini, on je i jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika 1919. godine, gde je takođe bio prvi predsednik. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1896, a za redovnog 1910. godine.

Nije ostao upamćen samo kao vredan slikar i izvrstan portretista, već i kao slikar koji je želeo svojim likovima da udahne životnost te nije prezao od toga da svom pogledu na model da legitimitet. Ukoliko bi se dogodilo da mu rad vrate, to je prihvatao bez rasprava. Ima raznih ukusa, govorio je, on je imao svoj. Tako mu je vraćena slika Svetog Jovana Krstitelja jer su naručioci procenili da je previše naturalistička.

„Šta mogu, ja ga baš takvim zamišljam. Ne vidim ga kao salonskog asketu pustinjaka“, odgovorio je na zamerke.

Pisao je bratu 1930. godine: „Čudim se da ima ljudi koji bi rado počinjali svoj život iznova. Ne mogu reći da nisam imao i radosti u životu! Ipak sam bez roptanja otaljao svoj kuluk, no ne bih želeo da to ponavljam. Meni je dobro ovako, i mirno gledam u režisera koji će dati znak da se spusti zavesa… Ovo raspoloženje je simptom ne samo starosti, nego i zamorenosti.“

Te kobne 1953. godine, već u dubokoj starosti, umetnik se popeo da poređa neke slike u svom ateljeu. Pao je, povredio se i ubrzo nakon toga preminuo 11. februara u 96. godini. Prema svojoj želji, sahranjen je u rodnom Orlovatu.