Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd: Dati slobodne parcele građanima da gaje bašte

Postoji puno prostora koji bi mogli da posluže za uzgajanje biljaka u urbanoj sredini, trajno ili privremeno. Njih treba mapirati, obezbediti pravni osnov za njihovo korišćenje i pod dogovorenim kriterijumima ih ustupiti građanima za ovu namenu. Korist je mnogostruka, od ekološke, preko ekonomske, edukativne, sociološke… Možemo od našeg grada napraviti prijatno mesto za život, samo treba da resurse sa kojima raspolažemo stavimo u službu građana, poručuju iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd. 

Razgovarali smo sa Sabinom Kerić iz Centra za gradske bašte i agrokulturu Zdravac i Ne da(vi)mo Beograd, o tome kakav je potencijal gradskih prostora za formiranje gradskih bašti, koliko ovakvih mesta ima i koje je to zemljište koje bi se moglo koristiti za urbane bašte.

NA SLICI: Sabina Kerić iz Centra za gradske bašte i agrokulturu Zdravac i Inicijative Ne da(vi)mo Beograd

Gradske bašte, baštenske zajednice ili baštenke kolonije su otvorene isparcelisane površine sa potrebnom infrastrukturom za uzgoj biljaka (sistem za navodnjavanje, ostava i drugo) koje se nalaze na javnom ili privatnom zemljištu u okviru gradskog jezgra ili na periferiji grada. Napušteni gradski prostori, parcele u vlasništvu skupština stanara, ruinirani ili parkovi bez sadržaja su potencijalne zajedničke bašte. One su odgovor na nedostatak zelenih površina u gradu, podstaknute željom pojedinaca da se lokalna zajednica čvršće poveže i podigne svest o zdravoj hrani. One su interdisciplinarna pojava koja utiče na zaštitu životne sredine pre svega, zatim zdravlje građana, lokalnu ekonomiju i zajednicu. Formiranje gradskih bašti je u mnogim metropolama prepoznato kao jedan od ključnih alata za postizanje održivog razvoja i sredstvo da se na nivou manjih lokalnih zajednica obezbedi pristup i upravljanje izvorima hrane. Mnogi primeri iz celog sveta, jasno pokazuju da uspostavljanje sistema zajedničkih bašti doprinosi široj zajednici na nekoliko načina: ekološki: očuvanje i uspostavljanje novih zelenih površina, smanjenje zagađenja, poboljšanje kvaliteta vazduha, smanjenje uticaja klimatskih promena, ekonomski: podsticanje lokalne ekonomije, aktiranje neiskoriščenih prirodnih resursa, rast vrednosti nekretnina u blizini uređenih zelenih površina, doprinos ostvarivanju prehrambene nezavisnosti građana i građanki, socijalno podsticanje društvene interakcije i lokalnih inicijativa, smanjenje kriminala i zdravstveno: edukacija populacije, posebno najmlađe u vezi sa zdravim i održivim životnim, stilovima, poboljšanje kvaliteta života u gradu, smanjenje stresa i psihosomatskih poremaćaja, lečenje rekovalescenata…U Beogradu koji ima puno prostora koji bi mogli da budu upotrebljeni na ovakav način ovaj koncept još uvek nije prepoznat kao jedan od uspešnih modela u kreiranju zdravih i održivih gradova.

NA SLICI: Rasad mladog povrća Centra za gradske bašte i agrokulturu Zdravac spreman za presađivanje 

NE: Postoje li proceduralna ograničenja, šta bi trebalo da se promeni u procedurama dodele poljoprivrednog zemljišta građanima?

SABINA KERIĆ: Postoji nekoliko načina, sve zavisi koje nadležan za zemljište potencijalne gradske bašte. Za, na primer, poljoprivredno zemjlište Beograda je Ministarstvo poljoprivrede nadležno, a Sekretarijat za privredu u okviru sektora za poljoprivredu formalno raspolaže raspisuje konkurse čije uslove određuje Ministarstvo. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je zadužena za gradsko građevinsko…U teoriji bilo koja od ovih državnih institucija koj ima odgovarajuće zemljište bi mogla donela odluku da deo svojih površina opredeli za gradske bašte i napravi mehanizam korišćenja, organizuje konkurse za građane pa se time lokalne vlasti, specijalizovana udruženja građana, baštovanske asocijacije i sl. Postoje različiti modeli raspolaganja i upravljanja ovakvim prostorima treba ih samo prilagoditi konkretnim slučajevima. Kada bi postojala dovoljna politička i praktična volja logičan početak procesa bi bila ozbiljna studija mogućih lokacija za uređenje javnih gradskih bašti. Za sada se one spominju samo u desetogodišnjem Programu zaštite životne sredine Grada Beograda kao baštenske kolonije.

NE: Da li su jedino registrovana poljoprivredna gazdinstva u mogućnosti da dobiju poljoprivredno zemljište na korišćenje?

SABINA KERIĆ: Da, svi konkursi Sekretarijata za privredu, uprava za poljoprivredu se raspisuju za aktivna PG, postoje posebni konkursi za državne fakultete i škole kojim je zemljište potrebno za naučno-obrazovni rad, ali ne postoji trenutno nikakav pravni mehanizam da zemljište u zakup može da uzme grupa građana, organizacija ili pojedinac za potrebe gradske bašte.

NE: Da li bi se za bašte moglo privremeno koristiti gradsko građevinsko zemljište dok se ne privede nameni?

SABINA KERIĆ: Da svakako ako ima odgovarajući kvalitet zemljišta ili se ono može doneti I postaviti uzdignute leje čak I na mestima gde nema slobodne površine za sadnju direkno u zemlju, ako postoji mogućnost navodnjavanja i prvenstveno postoji interes lokalne zajednice za takvim prostorom i aktivnostima mnogi prostori bi mogli biti aktivirani na ovaj način.

NE: Da li su krovovi opcija i kakav je to potencijal?

SABINA KERIĆ: Zelene krovove kao i zelene fasade treba posmatrati u funkciji potencijala borbe protiv klimatskih promena i ulaganja u uštedu energije u zgradarstvu. Ali u kakvom god kontekstu da ih posmatramo kod nas su za sada utopija i skup poduhvat u nezahvalnim klimatskim uslovima – temperature tokom godine mogu da variraju od -20 do +45, velike suše, olujni vetrovi…-, koji mogu da priušte samo bogati investitori. Krovovi mogu da budu značajni potencijal za očuvanje pčela i urbanog biodiverziteta uopšte ali dok god je to ostavljeno na volju graditeljima a ne u zakona o gradnji ne vidim da će biti mnogo pomaka. Takođe u američkim megalopolisima gde zemlje za uzgajanje biljaka nema na krovovima prave velike staklene bašte koje služe kao hidroponske farme (gajenje biljaka bez zemlje) ali opet to nije naša priča u pitanju su velika ulaganja a isplativost je mala.

NE: Šta bi bio minimum korišćenja da bi to bilo smisleno?

SABINA KERIĆ: Zavisi šta smatraš smislom graske bašte? Da li smisao određuju njene mogućnosti za profitabilnu poljoprivredu ili rad i zapošljavanje ekonomski ugroženijih slojeva gradskog stanovništva do animacije građana u trećem dobu i uopšte otvaranja mogućnosti za bavljenje zdravim hobijima u oblasti hortikulture, vrtlastva i povrtlarstva. Dakle ima mnogo faktora koje treba uzeti u obzir da bi se odredilo šta je minimum korišćenj i isplativosti ovakvog poduhvata. Neki od najbitniji po meni su da zainteresovanima za upotrebu ovakvih prostora oni budu dostupni na lokalu tj da im ne treba previše vremena i resursa da bi prvo došli do nje a zatim je i održavali. Naravno prvi i osnovni uslov – potrebno je da postoji na nivou lokalne zajednice dovoljno zainteresovanih za ovakav vid udruživanja i korišćenja prostora.

NE: Koja su ograničenja i da li ih ima u smislu kvaliteta zemljišta, zagađenje ili druga?

SABINA KERIĆ: Ako je u pitanju jestiva bašta onda ima mnogo faktora koji ograničavaju jer su nam potrebni čista zemlla,voda i vazduh: blizina saobraćajnica, deponija, industrije i još koječega je nepreporučljiva što ne znači da se zemljište koje nije za jestive bašte ne bi moglo pretvoriti u zajedničku ukrasnu baštu, lokalni parkić za komšiluk. Svakako ni zemljišta koja su često poplavljena ili su u blizini izliva fekalija nisu dobra za ovakve poduhvate. Sa druge strane zagađena zemljišta se mogu ozdraviti fitoremedijacijom, odnosno prečićavanjem putem ciljane kultivacije odgovarajučih biljaka a stavljanje najjednostavnijih uzdignutih leja koje se napune zdravom zemljom daje mogućnost bašte i tamo gde na prvi pogled ništa ne može da raste. Jedna od najpoznatijih samoorganizovanih gradskih bašti u Berlinu prinzessinnengarten je zapravo mnogo uzdignutih leja i različitih kontejnera napunjenih zemljom na betonu u blizini metro stanice. Da bi bilo koja bašta opstala potreban je izvor vode u periodu vegetacije, idealno je ako postoji nezavisno snabdevanje npr bunar sa čistom vodom, eventualno se skuplja kišnica. Korišćenje vode iz vodovoda nije ekološki, a i kažnjivo je.

NA SLICI: Proizvodi iz organske bašte Centra za gradske bašte i agrokulturu Zdravac 

NE: Kakvo je interesovanje, a kakve potrebe građana za gradskim baštama?

SABINA KERIĆ: Nezvanično se procenjuje da oko 100 hektara gradskog zemljišta trenutno na ovaj način obrađuju građani koji žive u blizini lokacija pogodnih za baštovanstvo. Oni u principu na svoju odgovornost spontano formiraju bašte na zemljištu koje je neprivedeno nameni još od izgradnje novobeogradskih blokova, ima ih odavno na: Voždovcu, Karaburmi, Mirijevu, Banovom Brdu, Velikom ratnom ostrvu, Rakovici…Kakvo je interesovanje i stavovi građana na ovu temu možete pogledati u rezultatima ankete koju smo svojevremeno pravili OVDE.  Po mom mišljenju formiranom iskustvom u radu sa građanima interesovanje nije preterano veliko i varira od sezone. U proleće je najveće posle splasne tokom leta, ali ono polako raste što zbog trenda koji ovaj koncept predstavlja što zbog stvarnih potreba. Interesovanje bi sigurno poraslo kada bi se uspostavio zvaničan sistem gradskih bašti i one bile dostupne u lokalnim zajednicama.

NE: Kakvo je iskustvo u drugim zemljama i gde je u poređenju sa regionom Srbija?

SABINA KERIĆ: Iskustva variraju od zemlje do zemlje, u severnoj Evropi je koncept gradskih bašti star i po sto godina, vremenom je razvijen u nacionalna udruženja profesionalaca i aktivista koji se bave upravljanjem i unapređenjem u zemljama kao što su Danska, Holandija, Švedska, UK, Francuka, Nemačka….Što se tiče regiona, najzapaženija je inicijativa Parkticipacija nastala u Zagrebu koja je započela formiranje zajedničkih gradskih vrtova, ideju je elegantno prisvojio gradonačelnik Bandić u predizbornoj kampanji i grad Zagreb je 2013. vrlo brzo napravio sistem dodele gradskog zemljišta građanima i broj bašti sada raste iz godine u godinu. Više o tome možete pročitati na zvaničnom portalu grada Zagreba. Još neki hrvatski gradovi imaju svoje gradske bašte ili društvene vrtove poput Varaždina, Slavonskog Broda, Osjeka. U Crnoj gori u Podgorici postoji bašta Ekologika. U Bosni je Banjaluka pokrenula inicijativu za gradske bašte Gradske bašte Banjaluka. Najuspešnija inicijativa u Srbiji postoji u Šapcu pod nazivom Pokret za gradske bašte jer je jedina dobila gradsko zemljište da uspostavi baštensku zajednicu, kao što je  Šabačka gradska bašta o kojoj nešto više možete pročitati utekstu objavljenom na sajtu RTS-a.

NA SLICI: U jednoj od najpoznatijih gradskih bašti u Berlinu prinzessinnengarten svaki deo zemlje je iskorišćen 

U Novom Sadu je bilo nekoliko pokušaja ali ni jedan nije zaživeo. U Srbiji je koncept prvi put predstavljen na stručnom skupu kroz manifestaciju Beogradski festival cveća 2010. u KC Gradu a zatim je BFC kao udruženje sa partnerima osnovalo baštensku zajednicu u Slancima – Baštalište 2013., koje je uspostavljeno na privremeno doniranom privatnom zemljištu koje nema navodnjavanje i nalazi se između parcela koji se tretiraju totalnim herbicidima i čija je budućnost prilično neizvesna i najnoviji Zdravac – centar za gradske bašte i agrokulturu u Makišu koji je na gradskom poljoprivrednom zemljištu i čiji je pravni status još uvek nesređen.