Marko Somborac: Bolje da me političari grde, nego da me grle

Karikature Marka Somborca govore više od 1000 reči. Upoznali smo ga 5. decembra 2005. godine, kada je prvi put izašao, sada čuveni Blic Strip, koji je ubrzo osvojio Srbiju i region. 

Osim prepoznatljivog stila crtanja, Marko oduševljava i tekstom kojim prati svaku karikaturu.

On je britak, hrabar, originalan, surovo istinit i duhovit, ali ne i uvredljiv.

Somborac je završio Srednju dizajnersku školu, a potom i Višu školu za likovne i primenjene umetnosti u Beogradu. Bavio se dizajnom, stripom, ilustracijom, animacijom… 

U razgovoru za Novu ekonomiju priča o tome kada je počeo da crta, koji političari su ga zvali telefonom, ko ga inspiriše, ko se najviše naljutio što ga je crtao, a ko se pravio da nije ljut.  

„Počeo sam da crtam karikature još u obdaništu. U to vreme jedan moj crtež Popaja izašao je u dečjem časopisu ‘Zeka’.  Možda sam i tad crtao više od ostalih, ali sigurno jesam puno crtao već malo kasnije, kada sam otkrio kolekcije stripova mojih roditelja, i radove mog oca, koji je, takođe, karikaturista. To je počelo da me zanima i malo po malo sve sam više učio upijajući sve te radove“, kaže on.

Kako si počeo saradnju sa Blic-om?

Jedna verzija legende je da su zvali i zvali crtače, ali sam samo ja toga dana bio kod kuće. Doduše, tada nije bilo toliko tih mobilnih telefona. A druga verzija je da su se pri promeni crtača, dva moja drugara u Blicu setila mene, pa sam ja poslao radove i tako je sve krenulo.

A koja verzija je istinita?

Jedino da me priključite na poligraf, pa da vidimo.

Ko se od likova u tvojim stripovima najviše ljutio što ga crtaš?

Ne znam ko se najviše naljutio jer svi oni negiraju da se ljute kada ih pitam. Niko neće da prizna. Ali, koliko sam načuo oni koji se ljute to su ti tajkuni, glavni junaci, članovi kabineta….

Ima li i onih koji se stvarno nisu naljutili?

Svi se javno ne ljute i kažu da odobravaju moj rad. Evo, baš na jednom prijemu Ivica Dačić je sav bio u fazonu: samo ti crtaj, dobro je to i za narod i za mene. Aleksandar Vučić me je, na primer, pozvao telefonom da me pohvali. E sad, da se nadovežem na prošlo pitanje, dakle uglavnom me javno hvale, a tajno kude. Ali sa ovom vlasti imamo novinu, a to je da sam i javno pohvaljen, ali sam potom postao necenzurisani lažov, mrzitelj bez argumentacije i dali su mi sve te slične ocene zbog kojih bi trebalo da se suočimo u nekoj debati, pa da vidimo ko je u pravu. Ali, naravno, oni koji iznose takve ocene i  argumentovan razgovor su nespojiva kombinacija.

Da li te je zvao još neko od političara zbog stripa?

Evo već rekoh. Aleksandar Vučić. I to nažalost, samo da me pohvali.

Zašto nažalost?

Da se samocitiram: Bolje da me grde, nego da me grle.

Pa, to znači da mu se sviđaju tvoje karikature…

Uz, jelte ono što sam već rekao: sviđaju mu se moje karikature, a onda iza njega te iste moje karikature na SNS izložbi i on kako priča o mržnji i mrziteljima….

Boris Tadić je redak političar koji ti je došao na izložbu, a jedan je od onih koje si najčešće crtao. Zašto ostali nisu došli?

Došao je i Dušan Pavlović koga znam od ranije, a ostali….Šta znam, možda ne vole toliko ‘nekontrolisane’ događaje. Inače, dosta je bila čudna situacija kada smo prošle godine pripremali tu izložbu. Planirali smo je pola godine, a onda je SNS odjednom uradio svoju izložbu baš pred ovu našu. A, iskreno, ja i ne jurim puno da se družim sa onima koje kritikujem.

Mirko Cvetković je konačno shvatio foru s kuvalom. Šta misliš – da li će je i Ana shvatiti?

Nisam siguran koliko je shvatio, pošto u tom intervjuu u kojem je, kao shvatio, on govori: „moja vlada“. A što se tiče Ane, biće interesantno. Tako  da sada zamišljam kako političari posle pet godina, kad odu s vlasti kao Mirko, odjednom progledaju, pa razumeju moje stripove.

Branko Ružić je rekao da bi voleo da te vidi u SPS-u. Šta ti kažeš na to? Da li bi se uopšte učlanio u neku stranku?

 Izgleda da me toliko ceni da je uradio omaž Mirku sa poklanjanjem kafe kuvala premijerki. Nemam ništa protiv da se ljudi iz medija učlanjuju u stranke, samo moraju da znaju da im je onda objektivnost uvek dovedena u pitanje, a ja nemam neku potrebu za određivanjem. Jednostavno, trebalo bi preneti objektivno šta ima o svim opcijama, pa nek građani sami odluče za koga će glasati, bez da se mi učlanjujemo i da im govorimo. Ali opet, ko ima potrebu da se angažuje, i to je ok.

Ko te najviše inspiriše od političara? 

Trenutno Vučić, naravno. Ranije Koštunica, Tadić…Generalno oni koji su najmoćniji i koji daju najviše materijala. Naravno, i Mirko kao izuzetak od njih.

Ko ti je bio najteži za crtanje, a ko najlakši? 

Najteži Tadić, jer njega karikaturisanje poružnjava, a to mu nije u liku…Najlakši je naravno Šešelj. Možda sam zbog njega i krenuo da radim karikature, al posle videh da ne ide uvek sve tako lako kao on.

Koliko vremena ti treba da ‘uhvatiš’ nečiji lik? 

Kako kad. Kad je uživo crtanje, to ne sme da traje duže od 15 minuta, ali za baš dobru stilizaciju ipak treba dosta gledati i iznova pokušavati. Bar je tako kod mene. Evo sad imam dve verzije Branabićeve koje čini mi se liče, ali mislim da to može još bolje da se uradi.

Na tvojim crtežima je sve okruglasto i pomalo detinjasto, tako da čak i najomraženiji likovi često deluju simpatično. Da li to radiš namerno, za svaki slučaj…? 

Možda je to uticaj toga što sam ja i dečji ilustrator. A  verovatno ima i toga što ponekad volim uvijeno, ‘u oblandi’ da crtam i pišem. Mislim da je takav „šareni“ stil ipak doprineo čitanosti, te se nadam da uz poruke koje volim da mislim da umeju da budu i oštre, taj slatki stil ne smeta oštrini, no je više u cilju pitkosti za oko.

Da li si nekada pri crtanju imao autocenzuru – da li si ublažavo crteže da ne bi imao problema?

 Ako sam siguran u nešto i proverio sam, nema potrebe za ublažavanjem. Ali već sam pominjao ‘oblandu’ – jednostavno, nekad mi se čini da tako šire može da ode poruka.

Kakvu poruku bi poslao onima koji nemaju smisla za humor, pa im smeta kad ih nacrtaš?

Ne interesuju me baš mnogo da im šaljem poruke. Jedino mogu reći da je uvek najbolje ako možete da se i sebi nasmejete, da  i vi vidite da imate nekih mana i da možete to da podnesete. Sve je to u cilju objektivne slike o nekome.

Da li nekad izgubiš inspiraciju i kako je vraćaš? 

Gubim je stalno ali dedlajn je nekako vraća. Mada ja i ne razmišljam o njoj, jer jednostavno, strip se mora uraditi, pa kako bude. Nekad je bolje, nekad lošije, a ja se nadam da je uglavnom dobro.

Bio si na svim protestima novinara. Koliko su, po tebi, i novinari odgovorni za trenutno stanje u medijima i šta bi trebalo uraditi da se to promeni?

Delimično svakako, ali veća je odgovornost na onima najmoćnijima, koji mogu finansijski da ugroze medije, ili prave takvu situaciju u institucijama da se baš ni u policiju, ni u sudstvo ne možemo pouzdati. Dakle, ili političari da se „prodobre“  ili novinari da se organizuju, a da to čitaoci podrže…Ali ovako kad to kažem, ne znam šta je verovatnije da se desi.

Držiš deci škole stripa. Koliko su oni talentovani i zainteresovani za karikaturu? Da li među njima vidiš nekog ko bi mogao da te nasledi? 

Ima talentovanih klinaca, ali još je to mali uzrast za neke takve ocene, a i ko zna da li će se kasnije baviti time.  Potencijala svakako ima.

Šta savetuješ onima koji bi da budu karikaturisti kao ti? 

Gurajte fazon svoj, ne slušajte mene.