Na divljoj deponiji napravili “eko park” za decu

Na kraju ulice Kosančića Ivana, preko puta dečije igraonice, a iza nečije kuće, počinje letnji put, neasfaltirana blatnjava staza kojom leti poljoprivrednici traktorima odlaze do svojih njiva. Celom dužinom tog blatnjavog puta širi se smrad životinjskog izmeta. Jedini putokazi koji ukazuju da se u blizini nalazi novi park su narandžaste konstrukcije – sprave za vežbanje koje se tek naziru u daljini. Rasvete i informativnih tabli nema. Ugrinovčanka Bojana Dragić, koja živi u blizini, upozorava da se pre obilaska obavezno obuju čizme.

„Tu je uvek blato, tu se ne ide kad je kišno i loše vreme. Jesen nije za taj put, to je letnji put, tuda traktori idu“, upozorava Dragić.

Letnjim putem stiže se do visokog šiblja kroz koje posetilac mora da se probije da bi došao do prve klupe i uređene pešačke staze u parku. Nažalost, ne postoji nikakva pristupna kapija. Meštani Ugrinovaca ne prepoznaju da se ovde nalazi nedavno uređena javna površina. Međutim, budžet opštine Zemun prepoznaje ovu investiciju kao kapitalni projekat, za koji je 2024. godine izdvojeno 28.208.247 dinara, a u budžetu 2025. godine ukupno 22.490.799 dinara.

Opština Zemun potpisala je sa Ministarstvom zaštite životne sredine u maju 2024. godine sporazum o sufinansiranju izgradnje Eko-parka na neuređenom i zagađenom terenu u centralnom delu Ugrinovaca, duž kanala Veliki Begej. Ministarstvo je obezbedilo 13,2 miliona dinara, a opština još 15 miliona. Ugovor za izvođenje radova dobile su dve firme iz Jagodine, „Džungla 035“ i „Proinstall Playground“. Potpisan je u oktobru 2024. godine na iznos od 20.707.046 dinara, a firme su podelile iznos u jednakim delovima.

Bojana Dragić objašnjava da se na lokaciji novog Eko parka nekada nalazila deponija i da su komšijske kuće na tom mestu odlagale životinjski izmet.

„To je ljudima guvno. To Sremci zovu guvno – zadnje dvorište, gde ljudi drže stoku i odlažu sav otpad, životinjski izmet. Iza zadnjeg dvorišta, faktički do tog dela gde je parkić, odlagala se balega. Sad su oni to kao zagradili, ali samo životinje ne mogu da prođu. Deponija je počinjala od same krivine (kraj ulice Kosančić Ivana) i onda se račvala prema parkiću. Godinama je tu đubre taložilo celo selo i okolina“, objašnjava Dragić.

U zvaničnim navodima na sajtu Grada Beograda istaknuto je da je zemljište u Ugrinovcima bilo opterećeno procednim vodama iz divljih deponija i otpadom nepoznatog porekla, te da se zagađenje prenosilo i na podzemne vode. Uprkos tome, dokumentacija o radovima malo govori o tome na koji je način teren pripremljen za buduću rekreativnu i zelenu površinu. Iako je prvobitno bilo planirano da radovi traju 45 radnih dana, rok je dvaput produžen, pa se izvođenje radova odužilo na 165 radnih dana – gotovo četiri puta duže nego što je bilo dogovoreno.

Vlasnik firme Proinstall Playground Ljubomir Krstić navodi da nije sačinjen zapisnik o početnom stanju lokacije, iako je ugovorom predviđen. Krstić priznaje da ne zna na koji način je sanirano i tretirano zemljište i da lokaciju nije obišao.

„Imao sam podizvođače za zemljane radove, taj deo posla sam prepustio njima. Nisam bio ni jednom tamo, iskreno. Slao sam radnike. Oni su izbetonirali ploče, mi smo došli za dva dana, postavili rekvizite i to je to“, kaže Krstić.

Šumarski inženjer, Nemanja Bubalo objašnjava da proces ozdravljenja zatrovanog zemljišta može trajati po nekoliko godina i da su za to potrebne biljke.

„Pre bilo kakvog projekta mora da se ispita zemljište. Druga faza je skidanje površinskog sloja, humusa. Taj kontaminirani sloj mora da se ukloni kako bi se mogla sprovesti treća faza, koja se zove remedijacija. Remedijacija je oporavak, ozdravljenje zemljišta. Zemljište se obnavlja tako što se najpre posade neke zeljaste vrste, uglavnom jednogodišnje biljke. To nisu stabla, niti vrste koje traju 10, 15 ili 150 godina. Posle određenog perioda, koji se definiše strategijom i negde traje dve, tri, a negde i 15 godina — trave uspostave normalan ciklus kruženja materija na prethodno zatrovanom sloju. Tada zemljište dobija zdravu sirovinu da bi kroz vreme počelo ponovo da proizvodi zdravu zemlju. To je, iz šumarskog ugla, jedan deo procesa kako se zemljište oporavlja“, objašnjava Bubalo.

U istom saopštenju Grada navodi se da je u okviru projekta planirano ozelenjavanje prostora sadnjom trave i 85 sadnica. Međutim, u specifikaciji ugovora nalaze se samo osnovne mere pripreme tla – mašinsko čišćenje terena i skidanje površinskog sloja zemlje do 30 centimetara dubine. Nigde se ne navodi sprovođenje sadnje niti opis biljnog materijala, pa ostaje nepoznato da li je ozelenjavanje zaista i realizovano.

Zvanična vest najavljuje jednu sliku, ugovor plaća drugu, a teren otkriva treću scenu.

Ne samo da ozelenjavanje najavljeno u saopštenju uopšte nije ušlo u ugovor, već ni sve što je ugovorom plaćeno nije izgrađeno. Vlasnik firme „Džungla 035“ koja je bila zadužena za ostatak radova, Ivan Milovanović, nije odgovorio na upite zašto neke stavke nedostaju. Planirana je izgradnja trim staze duge 650 metara, pešačke staze duge 392 metra, sprava za vežbanje poput razboja i sprava za trbušnjake, nekoliko piknik garnitura, dva lučana mostića, dečijeg igrališta sa ljuljaškama i klackalicama, jedne bandere koja osvetljava samo dečije igralište, česme, ali i 12 dokova za pecanje.

U stvarnosti, nakon zaključenja radova, izostale su drvena pristupna kapija, česma i nekoliko platformi za ribolov. Međutim, ispod postavljenih dokova čini se kao da riba ni nema. U kanalu se nalaze samo trava, smeće i par centimetara vode.

„Tu ni moj brat ni ja nismo ni žabe pecali. Tu su ispuštali septičke jame i dan danas ispuštaju septičke jame. Ta voda se možda od kiše nakupila“, kaže Dragić.

Dokumentacija kaže da su radovi završeni 9. juna 2025. godine i da je park otvoren za javnost. Međutim, ostaje nejasno šta se dešava sa preostalih 7,5 miliona dinara koji su u budžetu za 2024. godinu bili opredeljeni za Eko-park, a nisu obuhvaćeni ugovorenim radovima. Pomoćnica predsednika opštine i rukovoditeljka projekta, Andrijana Kukolj, do zaključenja ovog teksta nije odgovorila na pitanja o daljoj upotrebi novca iz budžeta, niti o tome da li će biti izgrađeni česma i ostale stavke plaćene ugovorom, a koje sada nedostaju.

Ni firme koje su izvodile radove, niti opština Zemun, nisu odgovorile na pitanje da li je prostor bezbedan za boravak građana, posebno dece. Iako saopštenje kojim je najavljen projekat obećava „rešavanje dugogodišnjeg ekološkog problema“, u tehničkoj dokumentaciji ne postoji ni jedna konkretna stavka koja se odnosi na sanaciju podzemnih voda ili zagađenja vazduha usled nekadašnjeg spaljivanja otpada u okolini. U specifikaciji radova detaljno je opisana samo tehnička ugradnja česme:

„Česma je opremljena sa dva točeća mesta, jednim na standardnoj visini, a drugim na visini pristupačnoj deci. Slavine su sa aktivacijom na pritisak i automatskim zatvaranjem protoka. Komplet radova obuhvata sve vodovodne i kanalizacione instalacije. Česma se postavlja ubetoniranjem u tlo. Za stabilnost pozicije odgovara izvođač”, piše u specifikaciji radova.

Dokument precizira ko je odgovoran za stabilnost konstrukcije, ali nigde se ne navodi ko je odgovoran za bezbednost vode koja bi tekla iz česme, iskopane na zemljištu gde se do pre nekoliko meseci nalazila deponija.

Bubalo ističe da najveći rizici nisu vidljivi golim okom.

„Nekontrolisano spaljivanje otpada (na granici sa privatnim parcelama) može ostaviti još veće posledice zato što materije poput plastike i lako zapaljivih materijala posle paljenja još lakše prodru dublje u zemljište. Najveći problem su hemikalije koje propadaju duboko u zemljište, jer se tu nalaze bazeni podzemnih voda, arteski bunari, podzemni izvori i slično. Na taj način se pravom uzročniku problema gubi svaki trag jer je on otišao duboko i ne znamo da li je propao u prvi bazen i gde se zadržao“, objašnjava Bubalo.

On naglašava i da ekološka rešenja ne zavise samo od investicije, već i od ljudi koji prostor koriste svakodnevno.

„Moramo da nazovemo problem pravim imenom, u ovom slučaju da utvrdimo šta je uzrok zagađenja. Nije dovoljno da se samo investitor zalaže za projekat. Mora da postoji saradnja sa lokalnom zajednicom. Džabe država uloži sve što može – organizuje ljude, mehanizaciju, sanira teren, ako će već sledećeg meseca neko da baci otpad na istom mestu ili istrese šut posle renoviranja kuće“, kaže Bubalo.

Tanka žičana ograda odvaja park od privatnih parcela. Psi zalapljeni za ogradu laju na posetioca i podsećaju da je to do skora bilo njihovo nezagrađeno dvorište. Osim komšija, njihovih pasa i fazana koji izleću iz grmlja čim koraci nagaze suvo lišće, neko ipak posećuje ovaj park. Prazne limenke izbledele na suncu i kesice čipsa koje leže u kantama ili pored njih ukazuju na prošle posete.

Bojana Dragić kaže da su se letos na igralištu skupljali osnovci, ali da tamo više niko ni ne ide.

Mlada meštanka Ugrinovaca, Milica Jovanović, kaže da ovaj prostor ne koristi jer teško stiže do njega.

„Čula sam da je u Ugrinovcima izgrađen Eko-park, ali ga ne koristim zato što je dosta daleko i put do njega nije dobar. Mislim da ga koriste možda samo neki ljudi koji tu žive. Trim stazu, takođe, ne koristim, videla sam da je skroz zarasla u travu. Više bi imalo smisla da se uredi staza oko centralnog dela kanala, oko balona, duž obe strane”, kaže Milica.

Balon o kom Jovanović govori je fudbalski balon koji se nalazi na dva minuta hoda od autobuske stanice Ugrinovci – centar. To je deo kanala Veliki Begej pored kog meštani svakodnevno prolaze i čijom dužinom se prošeta da bi se stiglo do Eko parka.

Dok se vraćam u centar Ugrinovaca i idem ka stanici, pokušavam da skinem blato koje se zalepilo za đon i strane mojih cipela. Na autobuskoj stanici stariji čovek pomaže mi da ih očistim. Skidam blato grančicama drveta, a on pokušava isto to da uradi suvim lišćem. Ugrinovčanin koji mi pomaže, Ivica Veljković, pita me kuda sam se to zavlačila. Objašnjavam mu da sam posetila novi Eko-park u Ugrinovcima. Začuđeno me gleda. Kaže da nije čuo za ovaj park, niti zna da se na kraju ulice, iza nečije kuće, na mestu nekadašnje deponije sada nalazi dečije igralište i park.

* Ovaj tekst je nastao kao deo mentorskog rada Nove ekonomije u okviru Radionice ekonomskog novinarstva Fakulteta političkih nauka i nedeljnika Vreme