Naši političari su vođe navijača

Kad je prvi put najavljen, projekat besplatnih udžbenika Aleka Kavčića uznemirio je mnoge ljude u srpskom izdavaštvu, mnoge ljude u srpskoj prosveti, a na kraju i pojedine ljude u srpskoj politici. Taj razuđeni otpor dobio je svoju najkonkretniju manifestaciju u tužbi za lažno oglašavanje koju je protiv njegove fondacije podnela izdavačka kuća Klet – može se reći, Kavčićev glavni protivnik u Srbiji, najčešća meta njegovih kritika i ujedno vodeći igrač na tržištu udžbenika. Klet je tužbu nedavno i pravosnažno izgubio, ali pitanje da li su Kavčićevi udžbenici zaista besplatni, da li fondacija zarađuje na njima, koliko je svog novca zapravo uložio i zašto više škola nije izabralo njegove knjige – ostaje i dalje aktuelno.

O tome, ali i o srpskoj „demokraturi“, predstojećim izborima, potrebi da Srbija dobije ministra prosvete koji ima „petlju“ – i zašto on neće biti taj ministar – u intervjuu za Novu ekonomiju govori Aleksandar Kavčić, profesor Univerziteta Karnegi Melon i osnivač Fondacije „Alek Kavčić“.

Šta je Kletu bilo sporno u radu Fondacije?

Klet je hteo da pokrene pitanje što mi oglašavamo da su udžbenici besplatni, dok štampane primerke naplaćujemo oko dva dinara po strani.

Ali naše oglašavanje nije bilo lažno. Zaista smo pravili besplatne udžbenike koji su bili dostupni preko interneta. I ne samo to, desetine hiljada štampanih primeraka smo besplatno podelili po Srbiji. Drugo, Fondacija nije akter na tržištu, jer sve što mi radimo, radimo bez profita dok je izdavačkoj kući profit osnovni, da ne kažem jedini interes. Tako da mi nismo ni konkurent izdavačkim kućama.

Mislim da su te tužbe bile izraz želje da se Fondacija ukloni iz Srbije jer zadire u profit izdavača. Pogotovo Kleta, kao nemačke izdavačke kuće kojoj je profit petostruko veći od ulaganja. Dakle, tu nešto nije u redu. Možda i oni treba da spuste cene.

Da li su profitne stope izdavača u Srbiji veće nego na razvijenim tržištima, poput Nemačke?

Ne znam, to mene ni ne interesuje, jer ovo je sfera obrazovanja. U drugim zemljama mi nemamo ovako kaubojsko tržište kao u Srbiji. Tamo škole iz svojih budžeta kupuju udžbenike i onda ih daju učenicima na korišćenje. Roditelji đaka u tim zemljama ne daju iz svog džepa novac za knjige. Ovde u Srbiji to nije tako.

Kad ste došli u Srbiju sa projektom besplatnih udžbenika, jedno od očekivanja je bilo da će roditelji i nastavnici široko prihvatiti tu ideju i da će to primorati izdavače da koriguju svoje cene. Da li se nešto od toga dogodilo?

Reakcija roditelja jeste takva da masovno žele naše udžbenike. Sada je i mnogo više lokalnih samouprava, uključujući prošle godine i grad Beograd, spremno da odvoji novac za udžbenike. Znači, tema je došla u žižu javnosti do te mere da i lokalne samouprave sada vide da tu nešto moraju da urade.

Međutim, cene udžbenika velikih izdavača nisu pale. Štaviše, enormno rastu, a cena štampe je pala. To je apsurd.

Koliko imate dece koja uče iz vaših udžbenika?

U ovoj školskoj godini, tri odsto udžbenika u upotrebi u Srbiji u osnovnim školama su naši udžbenici. Svaki udžbenik koji Fondacija napravi, dostupan je besplatno u PDF-u na internetu. Zatim nam sve te udžbenike štampaju izdavačke kuće koje su voljne da to rade bez profita, samo po klot ceni štampe, skladištenja i distribucije. Tako da je to četiri do pet puta niža cena od one koju naplaćuju ostali izdavači.

Ta cena je sada otprilike dva dinara po strani?

Sad je već 2,2 dinara. Poskupela je štampa tokom korone, nekih 10 odsto. Ali svakako neće to rasti 10 odsto svake godine. To bi bilo apsurdno jer nije tolika inflacija u industriji štampe.

I to je proizvođačka cena udžbenika, u kojoj nema nikakvog profita za vas.

Tako je. I taj udžbenik je sad već pet puta jeftiniji od prosečne cene drugih udžbenika. I šta je onda razlog zašto oni drže takve cene?

S obzirom na toliko veću konkurentnost, šta je razlog što imate samo tri odsto tržišta?

Kada imate jednu delatnost, kao što je izdavačka u oblasti obrazovanja, to je jedna parazitska delatnost.

Da li bi postojalo tržište udžbenika za tehniku i tehnologiju da nema obaveznog predmeta Tehnika i tehnologija u sedmom razredu? Ne bi postojalo. To tržište nije otvoreno.

Vi ovde u Novoj ekonomiji to jako dobro znate. Vaše tržište se zasniva na želji čitaoca da čita. A u prosveti, nemate želju čitaoca da čita. Imate primoravanje čitaoca da čita jer ide u školu. Dakle, to je osnovna razlika. I ti izdavači su na jedan parazitski način došli u školu. I došli do profita u jednoj oblasti u kojoj postoji obaveza kupovine njihovih proizvoda.

Ja ne zagovaram smanjivanje cena drugih knjiga. Ako umete da napišete „Na Drini ćupriju“ i da to prodate, samo izvolite jer tada će tražnja biti indukovana željom čitaoca da čita. A ovde imamo veštačko kreirano tržište na kome izdavači mnogo zarađuju i zato su spremni da deo tog profita ulože u kampanju protiv vas. Jer vi hoćete da im tu žurku prekinete.

Naše udžbenike sada prihvataju elitne škole u Srbiji gde deca osvajaju nagrade na takmičenjima. Naši autori su među najboljima. Da izuzmem sebe, ali tu je Srđan Ognjanović, bivši direktor Matematičke gimnazije. Tu su još jedan ili dva bivša direktora Matematičke gimnazije, zatim Snežana Zarić, jedan od naših najistaknutijih hemičara, Voja Andrić, koji sastavlja sve zadatke za prijemne ispite iz matematike, Srđan Verbić, bivši ministar prosvete. To su ljudi s integritetom.

Malopre ste pomenuli Fondaciju, da li ona radi isključivo sa vašim sredstvima ili postoje i drugi donatori?

Fondacija živi od donatora, među kojima su firma Mona, nedeljnik NIN, Blic fondacija, Ringier, Superlab. To su veliki donatori. Svaki od njih je finansirao po jedan ili dva udžbenika, dok sam sve ostale udžbenike sam finansirao.

Koliko je Fondacija ukupno uložila u obrazovanje u Srbiji od donatorskog novca?

Jedan deo novca donatora smo, nažalost, morali da uložimo i u odbranu od ovih optužbi. I to je malo moralo da podigne budžet, ali operativni troškovi pravljenja udžbenika su 10.000 evra po knjizi. Ako napravimo, da kažem, 20 udžbenika godišnje, to je 200.000 do 300.000 evra svake godine.

Sedam udžbenika je napravljeno od strane drugih donatora, dok sam ostale platio ja svojim novcem stavljenim u Fondaciju i od tog trenutka taj novac više nije bio moj. Iako sam ja vlasnik Fondacije, tu nema vlasništva. To bih želeo da pojasnim jer ljudi to često ne razumeju.

Kakav je sistem oporezivanja donacija u Srbiji u odnosu na Ameriku? Vi imate fondaciju i u Americi, a i ovde.

Mogu da govorim kako je u Americi jer tamo imam prebivalište. Američka država kroz sistem oporezivanja vrlo stimulativno deluje na donacije. Tamo, ako se dela nekakvog prihoda odričete u korist legitimnih dobrotvornih neprofitnih organizacija, kao što su to fondacije, američka država umanjuje porez u skladu s tim donacijama.

Čak i ako donirate u Srbiji?

Da. Amerika odobrava poreske olakšice za sve donacije. Možete donirati crkvi,

Vatikanu, i opet ćete dobiti poresku olakšicu. Ne znam da li tako nešto postoji i ovde, sa privatnim licima. Znam da firme imaju određene poreske olakšice.

Kada srpski obrazovni sistem uporedite sa recimo američkim, u kom se obrazuju vaša deca, koje su ključne razlike? Šta biste ovde promenili?

Prvo, PISA rezultati. Ne da nisu bolji nego ranije, nego bivaju gori. Za poslednje dve decenije rezultati su nam sve gori. Uzgred, to se poklapa i sa periodom u kom su strane izdavačke kuće prisutne u Srbiji.

Vi mislite da je to povezano?

Naravno da je povezano. Ako vi učitelju servirate da je najbitnije koji će on udžbenik da uzme, ne bi li vama ostvario profit, vi ne ulažete u učitelja.

Vi ulažete u udžbenik. Ne postoji sistem na svetu koji je napravio preporod tako što se ulagalo u udžbenik. U papir. Nego se ulagalo u nastavni kadar.

Ne vidim na horizontu vladu koja bi bila takva da bih ja sebi dozvolio da budem ministar.  Zamislite tu scenu da vi sednete na sednicu vlade i da su oko vas neki drugi ministri koji su kupci diploma, plagijatori, da ne kažem da su proneverili sredstva

Dakle, to je broj jedan. Mi decenijama degradiramo plate do te mere da je prosečna plata učitelja i nastavnika 10 odsto ispod prosečne u državi.

Mi platom pokazujemo koliko vrednujemo svoj najobrazovaniji sektor. I šta smo onda poručili: Da je to bezvredna profesija? Da se to što se uči u školi ne vrednuje? I šta onda da očekujemo?

To ide kao povratna poruka i od roditelja, koji sada sebe veličaju. Oni vide, ja imam veću platu od učiteljice i sebi dajem za pravo da tu učiteljicu naučim pameti. I to je jedna lančana reakcija.

Dalje, reforme školstva. Kako se završi svaka reforma? Tako što uvedete nove predmete đacima. Pa dokle više? Izdavači trljaju ruke: još jedan predmet, još jedan udžbenik. Da li je zaista potrebno da đak u sedmom razredu ima 14, 15 predmeta? Pa nije to fakultet.

Voleo bih da vidim da se pojavi neki ministar, neko koji ima „petlju“ da kaže – smanjujemo. Smanji, i dobićeš više. I daću vam primer zašto. Danas u osmom razredu decu učimo Teslinom motoru. A đak u tom uzrastu nema aparaturu, znanje sinusa, kosinusa, polja, superpozicije vektora. Ne može da shvati kako radi taj motor. A mi mu još damo šemu motora. I kako će on to da razume? Primoran je to da nabuba. I recituje tu lekciju. I kao, on je nešto naučio. A nije ništa naučio.

A vreme koje je na to potrošio, uskratili smo mu da, na primer, radi matematiku. Da vežba svoje razmišljanje, logiku. Da vežba pisanje. Da vežba sređivanje svojih misli. Naši đaci to ne umeju jer nemaju vremena da to nauče od silnog bubanja nepotrebnih stvari.

Rekli ste kakav nam je ministar potreban da to promenimo. Jeste li vi taj ministar?

Ja nisam ministar.

Da li sebe vidite u nekoj budućoj vladi ili generalno u politici?

Ne vidim na horizontu vladu koja bi bila takva da bih ja sebi dozvolio da budem ministar. Ne može se biti ministar tamo gde vam ne dozvoljavaju da imate lični integritet. Zamislite tu scenu da vi sednete na sednicu vlade i da su oko vas neki drugi ministri koji su kupci diploma, plagijatori, da ne kažem da su proneverili sredstva.

Naravno, bilo bi lepo imati tu mogućnost da ostvarite nekakvu promenu, ali upravo zato što ja ne vidim tu mogućnost kroz politiku, bavim se fondacijom. Politička angažovanost u Srbiji, nažalost, zahteva pripadnost partiji. A meni je muka od ovakve demokratije. Negde sam pročitao izraz – ovo nije demokratija, ovo je demokratura.

Mi sad imamo beogradske izbore, na kojima nemamo pravo da glasamo za gradonačelnika. Vi ne možete da izaberete osobu koju želite da vam vodi grad, već se morate opredeljivati za nekakve liste, a ljude na tim listama su postavile neke partije i oni znaju da ne služe narodu koji ih navodno bira, nego služe gazdi te partije koji ih je stavio na listu.

Dakle, to je ta demokratura, a ne demokratija. Naši političari ne veruju u demokratiju. Naši političari su vođe navijača, koji ne veruju u volju naroda. Jer da veruju, promenili bi taj sistem.