Porodične firme i rizik sukcesije: Vlasništvo zaposlenih kao izlazna strategija

U Srbiji ne postoji zvanična definicija porodične kompanije. Evropska unija definiše porodične kompanije kao preduzeća u kojima većinu prava odlučivanja imaju osnivač i članovi njegove najuže porodice i u kojima barem jedan član porodice neposredno upravlja kompanijom.

Većina malih i srednjih preduzeća (MSP) u Srbiji su u porodičnom vlasništvu, a i velika većina porodičnih kompanija su upravo mala i srednja preduzeća uz ograničen broj velikih preduzeća. Drugim rečima, porodične kompanije se u velikoj meri mogu poistovetiti sa sektorom malih i srednjih preduzeća.
Ipak, ključna razlika i ono što odlikuje svaku porodičnu firmu, ali ne i svako malo i srednje preduzeće jeste nasleđivanje kompanije, odnosno prenos vlasništva sa jedne na drugu generaciju.

Za razliku od preduzeća na Zapadu koja odlikuju višedecenijsko iskustvo poslovanja u uslovima tržišne ekonomije, pa samim tim i zavidno iskustvo u složenom procesu nasleđivanja kompanija, preduzeća u Srbiji često ne raspolažu dovoljnom kompetencijom, iskustvom i ekspertizom potrebnim za uspešan prenos vlasništva.

Tek u poslednjim godinama postojanja SFRJ i nakon njenog raspada, preduzeća na teritoriji današnje Srbije počela su da posluju u okviru tržišne ekonomije. Rasprostranjeniji proces osnivanja preduzeća u privatnom vlasništvu počeo je tek u poslednje dve decenije dvadesetog veka.

Preduzeća osnovana u tom periodu koja su u međuvremenu postala uspešna predstavljaju najstarije porodične firme u Srbiji danas, a njihovi osnivači su ujedno i osnivači prve generacije porodičnih kompanija. Danas, tridesetak godina kasnije, prva generacija osnivača nalazi se pred penzijom i suočava se sa mnogim teškim odlukama o budućnosti kompanije koje su davno osnovali.

Sukcesija vlasništva kao egzistencijalna pretnja preduzećima u Srbiji

Prema poslednjim raspoloživim podacima RZS iz 2023. godine, u Srbiji posluje oko 110 hiljada preduzeća od čega mikro, mala i srednja preduzeća čine čak 99,4 odsto i u njima radi oko 63 procenata od ukupnog broja zaposlenih. Jasno je da MSP sektor čini žilu kucavicu privrede Srbije. Naravno, ne nalaze se sva ova preduzeća u neposrednoj opasnosti od negativnih efekata sukcesije vlasništva.

U istraživanju konsultantske kuće Adizes SEE iz 2017. godine navodi se da je prema podacima APR-a u Srbiji 2015. godine poslovalo više od 32 hiljade preduzeća čiji većinski vlasnici imaju najmanje 55 godina, što čini oko 28 odsto ukupnog broja preduzeća (preciznije D.O.O.). U njima radi 180 hiljada radnika ili preko 26 procenata od ukupnog broja zaposlenih. Autori istraživanja su se odlučili za granicu starosti od 55 godina zato što je to vreme kada bi prema kriterijumima EU vlasnici trebalo da počnu da se informišu i pripremaju za proces prenosa vlasništva.

Na osnovu reprezentativnog uzorka iz ove grupe preduzeća autori studije su uočili da su 92 procenta vlasnika ovih preduzeća ujedno i osnivači istih, što znači da nemaju nikakvog iskustva u sukcesiji vlasništva i da su više od tri četvrtine ovih preduzeća osnovana u poslednje dve decenije dvadesetog veka.
Skoro isti procenat vlasnika, više od tri četvrtine, navodi da će preduzeće nastaviti da posluje u okviru porodice nakon povlačenja vlasnika. Samo šest odsto ispitanika kaže da će biti prodato, svega 0,5 procenata tvrdi da će prestati da postoji, a ostatak ili nije precizirao ili nije ni razmišljao o ovom problemu.

Ovi podaci su jako važni i govore mnogo toga. Već je bilo reči o tome da preduzeća u razvijenim zemljama EU imaju jako dugu istoriju poslovanja u okvirima tržišne privrede i da zbog toga poseduju iskustvo i know-how sukcesije vlasništva, što preduzeća u Srbiji jednostavno nemaju.

Istraživanja, statistika i praksa na nivou EU govore da će nakon povlačenja osnivača, preduzeće ostati u vlasništvu porodice u svega 15-35 odsto slučajeva. Dakle, u praksi je mnogo teže uspešno preneti porodično vlasništvo firme sa jedne generacije na drugu, čak i u institucionalno boljim uslovima, nego što vlasnici porodičnih kompanija u Srbiji koji tek treba da prođu kroz ovaj proces misle da jeste.

Drugo, praksa u EU kaže da je najčešći ishod prenosa vlasništva porodičnih preduzeća prodaja – i to u oko 40 odsto slučajeva. Naši preduzetnici su takvu opciju predvideli u svega šest odsto, što je dramatično udaljeno od najverovatnijeg scenarija. Međutim, iako nam to govori da su domaći preduzetnici potcenili složenost i poteškoće prenosa vlasništva, to nam takođe govori da vlasnici porodičnih preduzeća u velikoj meri ne žele da prodaju svoje preduzeće tek tako. Konačno, imamo i jasan nagoveštaj da vlasnici ne žele ni da se nakon njihovog povlačenja preduzeće ugasi budući da se svega 0,5% vlasnika izjasnilo za tu opciju.

Vlasništvo zaposlenih kao izlazna strategija

Ukoliko zadržavanje kompanije u okviru porodice nije izvodljivo i ako osnivač nema nameru da kompaniju proda konkurenciji, a želi da njegovo preduzeće nastavi da posluje kao i do sada, postoji alternativa – prodaja kompanije zaposlenima. Na taj način, preduzeće nastavlja da posluje u okviru lokalne zajednice, gde nastavlja da plaća poreze i pospešuje njen razvoj što može biti poseban motiv za osnivača. Preduzeće ostaje u sigurnim rukama, rukama zaposlenih koji su u velikom broju slučajeva podjednako zaslužni za dosadašnji uspeh preduzeća i koji dugo čine isti radni kolektiv sa samim vlasnikom.

Osim toga, vlasnik ne mora da brine da li će njegovo preduzeće promeniti delatnost poslovanja za par godina ili da li će se utopiti u već postojeće veće preduzeće što se neretko dešava ako se firma proda konkurenciji, pogotovo stranoj. Prodajom firme zaposlenima, osnivač osigurava kontinuitet poslovanja – na isti način, sa istim zaposlenima i na istom mestu – i zadržava odnosno ostavlja svoj legacy u svojoj lokalnoj zajednici.

Postoji nekoliko modela vlasništva zaposlenih koja su se pokazala jako uspešna već decenijama i to u najrazvijenijim zemljama poput SAD i Velike Britanije.

EurESOP (Employee stock ownership plan) koji je razvio slovenački Institut za ekonomsku demokratiju na primer predviđa da se otkup preduzeća od strane zaposlenih realizuje postepeno iz profita kompanije u budućnosti preko zajedničkog fonda koji kolektivno i demokratski upravlja akcijama svih zaposlenih. Sistem koji određuje koliko će akcija dobiti svaki zaposleni određuju sami zaposleni po sistemu jedna osoba-jedan glas (ključ raspodele je najčešće vezan za godine staža).

Višedecenijska i bogata praksa u ovoj oblasti pokazuje da preduzeća u vlasništvu zaposlenih rastu brže od konkurentskih firmi, stabilnija su u kriznim vremenima i uživaju veću lojalnost i posvećenost svojih zaposlenih.

U Velikoj Britaniji na primer, EOT (Employee Ownership Trust) koji predstavlja jedan od modela vlasništva zaposlenih, 2023. godine bio je druga najpopularnija izlazna strategija iz vlasništva. Vlasnici preduzeća u Britaniji birali su prodaju firme zaposlenima preko EOT-a u oko 18 odsto slučajeva, češće nego što je to bila porodična sukcesija (16 odsto). Ispred obe ove opcije jedino je bila prodaja investicionim fondovima (20 odsto).

U novoj inovativnoj studiji iz SAD pod nazivom The Stout ESOP Index, globalna savetodavna firma Stout utvrdila je da je u periodu između 2021. i 2024. godine prosečan godišnji rast cene akcija u indeksu privatnih ESOP kompanija (preduzeća u vlasništvu zaposlenih) značajno nadmašio indeks S&P 500, kao i širi indeks Russell 2000. Indeks je bio sastavljen od nešto više od 350 ESOP preduzeća, klijenata Stout-a. ESOP indeks ostvario je prosečan godišnji rast od 17,3 odsto u posmatranom periodu, dok su S&P i Russell rasli 11,9 odsto i 3,1 odsto respektivno.

Konačno, kada su autori naširoko razmatrane studije o transferu vlasništva u Srbiji pitali osnivače kompanija čiji interesi će vam biti na prvom mestu pri donošenju odluke o budućnosti preduzeća, više od polovine vlasnika reklo je interesi preduzeća, nemali broj od sedam procenata direktno je naveo zaposlene, a oko šest procenata je navelo sopstvene interese. Prenos vlasništva zaposlenima u interesu je samog preduzeća jer ko će bolje nastaviti da upravlja preduzećem od samih radnika koji su dobrim delom odgovorni za dosadašnje uspešno poslovanje. U interesu je samih zaposlenih zato što će sami demokratski odlučivati o svojoj budućnosti, ovoga puta uključujući i poslovne odluke preduzeća koje ih se najdirektnije tiču.

I na kraju u interesu je i samog vlasnika i osnivača jer osim toga što ekonomske performanse neće zaostajati u odnosu na scenario prodaje firme konkurenciji (što nagoveštava dugačak spisak empirijskih studija), vlasnik ostavlja nešto veliko iza sebe što će nastaviti da doprinosi razvoju njegove lokalne zajednice.

* Autor je saradnik Instituta za ekonomsku demokratiju Srbije