Postepeni prelazak na fleksibilan kurs potencijalno isplativiji za Srbiju

Kurs dinara je već dve decenije stabilan, a to stanje se održava tako što (još od guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića, najvažnija finansijska institucija kupuje i prodaje devize na međubankraskom tržištu zarad stabilizacije valute. NBS je uvek tu kada se potresi na tržištu dese, na primer kada dođe do prevelikog priliva deviza zbog stranih direktnih investicija ili rasta doznaka iz inostranstva.

Mnogi ekonomisti smatraju da su ove intervencije nepotrebne i da kurs može da bude fleksibilniji, odnosno da njegovu snagu tržište samo određuje.

Isto misle i ekonomisti Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), zajmodavca sa kojim Srbija ima sada na „aranžman iz predostrožnosti“, ali i prema kom ima dug od 2,4 milijarde evra.

„Kao što je navedeno u nedavnom izveštaju MMF-a u okviru druge revizije stend-baj aranžmana, Fond smatra da je režim de fakto stabilizovanog deviznog kursa Srbije prikladan u sadašnjem trenutku, iako bi trebalo razmotriti veću fleksibilnost deviznog kursa tokom vremena. MMF redovno ističe da bi postepeni povratak na fleksibilniji devizni kurs u srednjoročnom periodu bio u skladu sa zvaničnim režimom ciljanja inflacije i da bi pružio važnu ulogu u ublažavanju šokova. MMF je takođe spreman da održi detaljnije razgovore sa srpskim vlastima na ovu temu. Vlasti, međutim, ističu važnost stabilnosti deviznog kursa za makroekonomsku stabilnost i šire poverenje”, navela je u pisnom odgovoru za Novu Ekonomiju Julija Ustjugova, Stalni predstavnik MMF-a u Srbiji.

Još jedan ekspert za monetarnu politiku sa Ekonomskom falkulteta u Beogradu Đorđe Đukić takođe misli da bi NBS mogla tržištima da najavi nameru prelaska na kurs koji slobodnije pliva, umesto što „interveniše na deviznom tržištu kada joj se prohte“.

„Eliminisale bi se diskusija da li je dinar precenjene ili potcenjen, da li evro treba da bude 130, 150 dinara… Umesto toga, građani sada gledaju u ‘kristalnu kuglu’. Mi smo imali gorko iskustvo iz perioda hiperinflacije, narod jeste osetljiv i svako pomeranje kursa povezuju sa (potencijalnim) dramatičnim skokom cena, što se u prošlosti dešavalo. Ali, ja nudim protivargument: Zašto su onda cene egzistencijalnih dobara u Srbiji više eksplodirale nego u privredi evrozone? Pa zbog monopolskog položaja aktera kojima bi trebala da se bavi Komisija za zaštitu konkurencije i niske produktivnosti u realnom sektoru“, navodi ovaj profesor Ekonomskog fakulteta.

Cene u Srbiji u prošloj godini jesu „eksplodirale“, zemlja je imala jednu od najviših inflacija u Evropi zajedno sa Mađarskom i Turskom od 12, 1 odsto, a cene hrane su ono što je stanovništvo najviše pogodilo i one su u odnosu na 2022. godinu poskupela za 18,5 odsto.

Od hrane, u 2023. godini najviše je poskupelo povrće (27 odsto), zatim mleko, sir i jaja (25,5 odsto) i „ostali prehrambeni proizvodi (22,4 odsto). Paradoksalno, uprkos tome, NBS u svojim izveštajima uvek navodi stabilan kurs dinara kao faktor stabilnosti koji doprinosi očuvanju „poverenja“.

Profesor Đukić navodi da nema idealnog režima kursa „za sva vremena“, ali da kao naučnik zastupa stav da je za Srbiju najbolje uvođenje slobodno plivajućeg kursa.

On je u razgovoru za Novu ekonomiju naveo i da ne nailazi na argumente protiv „oslobađanja“ kursa, ali da tu ideju u proteklih 20 godina monetarne vlasti ignorišu.

Prema njegovim rečima, srednjoročno i dugoročno, politika realnog kursa automatski postavlja sve ekonomske aktere na svoje mesto, uključujući i kreatore monetarne politike koji onda ne bi mogli da „manipulišu makroekonomskim parametrima“ održavajući faktički fiksni kurs.

On ocenjuje i da fiksni kurs može biti dobar za strane investitore i uvoznike, ali da je njegova negativna strana to što upravo destimuliše izvoznike i onemogućava racionalnu ekonomsku kalkulaciju.

Drugačija mišljenja

Prema rečima Slaviše Tasića, profesore ekonomije, MMF je dobar za kontrolu potrošnje i strukturnih reformi, ali redovno pokazuje slabije razumevanje monetarne politike u Srbiji.

„U uslovima fiksiranog kursa, kamatna stopa je nemoćna kao instrument za upravljanje monetarnom politikom. To nije nikakav problem, već je prosto karakteristika fiksnog režima kursa na koju pristanete kada vežete kurs svoje valute za evro. MMF iz nekog razloga misli da kamatnu stopu kao instrument treba oživeti i zato kažu da treba menjati režim kursa,“ navodi Tasić

Naime, Srbija jeste i svojom valutom i odlukama monetarne politike jako vezana za evro, a i tržište Evrope je njen najveći ekonomski partner. Svi ekonomisti i igrači na tržištu se slažu u oceni da je zemlja „evropeizovana“.

Tasić i ne vidi zašto je zašto je važno da taj instrument i transmisioni mehanizam putem kamatne stope ojačaju, što je i jedan od razloga koji MMF navodi u svom izveštaju kada govori o fleksibilnijem kursu.

„Ja ne vidim razlog, niti ga oni navode. Prosto kažu da je to „važno“, jer zemlje sa plivajućim kursevima to imaju. Ali zemlje sa fiksnim nemaju i to nije nikakav problem, već deo dizajna fiksnog kursa. Takođe je i deo dizajna zajedničke valute. Nijedna zemlja evrozone nema sopstveni kamatni instrument, jer to jeste u prirodi zajedinčke valute, kaže Tasić za Novu Ekonomiju.

U Evropi postoje zemlje koje i dalje imaju sopstvene valute i nisu uvele evro kao što su Bugarska, Češka, Danska, Mađarska, Poljska, Rumunija i Švedska, a njihove lokalne centralne banke odlučuju o ključnim kamatnim stopama odvojeno od Evropske centralne banke.

Takođe imamo i primere Crne Gore i Kosova, koji su unilateralno uvele evro.

„Unilateralni evro, prvo, nije politički prikladan, a drugo, iz njega je jako teško izaći u slučaju da jednog dana ipak bude trebalo nešto menjati. Ja mislim da nam ne treba rešenje jer nemamo ni problem na tom polju. Upravo ovako treba i da ostane, osim možda da NBS jasnije izrazi da je kurs vezan za evro i da ga neće menjati.,“ navodi Tasić i dodaje da se ne treba odvajati od evra, niti ulaziti u njega unilateralno.

Šta su prednosti „plivajućeg“ kursa?

Neke prednosti fleksibilnijeg kursa objašnjava profesor Đukić i navodi da postojeće empirijske analize ukazuju da su u periodima globalnih kriza (kao što je hipotekarna kriza 2008. godine, nedavna pandemija koronavirusa) države sa fleksibilnim ili slobodno plivajućim kursom pretrpele najmanje štete od spoljnih šokova.

Još jedan od potencijalnih koristi koje Đukić vidi u uvođenju plivajućeg kursa je i to što bi se onda preventivno delovalo na „neracionalni“ porast duga, bilo javnog ili privatnog.

Kako je objasnio, onda „ni država, ni preduzeća, ni građani ne bi mogli toliko da se zadužuju – iz straha“. U vreme kada dug države raste ubrzanim tempom, ovo možda i ne bi bila loša strategija.

„Ako se ja zadužujem, a znam da sutra dugove moram da vratim pod uslovima koji nisu automatski definisani fiksnim kursom, već realnim tržišnim kursom, ja ću biti obazriviji. Zdravo preduzeće sa velikim deviznim prilivom po osnovu izvozom će dug vratiti lakše. Smisao je delovati preventivno, a ne lečiti bolest kada ona već nastane. I nije kriv režim kursa, nego onaj ko je izborom režima kursa motivisao ili demotivisao preduzeća, građane i državu da se zadužuju“.