Srbi u Zambiju stigli preko državnih firmi, pa postali uspešni privatnici i ostali tamo

Zambija, čudesna afrička zemlja. I u njoj, naravno, ima naših ljudi koji su tamo pustili dublje korenje, piše Aleksandra Galić u reportaži o Srbima u Zambiji objavljenoj u dnevnom listu Blic.

Njen tekst objavljujemo u celini:

U ovoj zemlji, ti si mzungu, tako zovu sve belce. Ne možeš da se šetaš sama centrom grada, auto u kojem se vozimo pazi da uvek zaključaš, sprej protiv komaraca nosiš isto kao i mobilni telefon. Restrikcije struje su skoro svakodnevne i nikada se ne zna koliko će tačno trajati. Ali ovo je divna zemlja, kao nijedna koju si do sada posetila!

Sve ovo bila je priprema našeg druga Nikole za posetu njegovoj rodnoj zemlji, Zambiji! Njegova porodica i danas živi tamo, i bili su i više nego sjajni vodiči na tronedeljnom putovanju kroz ovu zemlju.

Već na aerodromu u glavnom gradu Lusaki shvatiš primenu izreke „može da bude, ali i ne mora da znači“ u svakodnevnom životu ove južnoafričke zemlje. Ta sintagma će se u naredne tri nedelje pokazati skoro kao način života. Za Zambiju nije potrebno prethodno izvaditi vizu, ali se pri ulasku u zemlju plaća 50 dolara. Ali, ni to ne mora da bude tako! Nas su, zbog malog deteta, premestili na šalter za diplomatske pasoše. Kada smo došli na red, carinik nas je samo pitao koliko ostajemo, udario pečate i poželeo nam dobrodošlicu!

Turistički centar ove zemlje je grad Livingston. A tu titulu su mu obezbedili Viktorijini vodopadi. Jedno od najlepših prirodnih čuda na svetu. Zambijci ga još zovu i „Mosi O Tunya“ što u prevodu znači „Dim koji grmi“. Za posete su otvoreni tokom cele godine, i ulaz za turiste je 20 dolara. Vredi svaku paru, i još više od toga! Nestvaran, očaravajući prizor vodene zavese od koje vam bukvalno zastaje dah. Viktorijini vodopadi nastali su od reke Zambezi, i u zavisnosti od toga koliki je vodostaj Zambezija, toliki je i pad vode.

U septembru se najčešće dešava da su vodopadi potpuno suvi! Ali, i to je doživljaj za sebe. Iako možda zvuči čudno, u obilazak vodopada najbolje je krenuti u kupaćem kostimu. Postoji mogućnost i iznajmljivanja kabanica, košta dva dolara, ali ni to ne pomaže. Dok stojite na mostiću sa kojeg se vodopadi najbolje vide čime god pokušate da se zaštitite bićete mokri do gole kože. Viktorijine vodopade inače dele dve zemlje – Zambija i Zimbabve.

U ovoj zemlji živi i radi oko 150 ljudi poreklom iz Srbije. Svi se na različite načine nose sa zambijskom ekonomskom krizom, ali jedno im je zajedničko: skoro niko se ne žali da im je toliko loše da bi se vratili u Srbiju.

Na pitanje zbog kog posla se vredi odseliti na drugi kraj planete, svaki od 150 članova naše male ali dobro povezane zajednice u Zambiji ima različit odgovor, ali slično iskustvo: niko nije došao slučajno niti nasumice, već sa velikim društvenim firmama, kao radnici „Energoprojekta“, „Planuma“, „Rudnapa“, „Partizanskog puta“, Instituta za kukuruz iz Zemun Polja. Najviše ih je stiglo šezdesetih i sedamdesetih godina i radili su „državni posao“ dok ratovi i sankcije nisu uništili Jugoslaviju i njihove kompanije. Tada su se pretvorili u uspešne privatnike, a pomagali su i rođacima, prijateljima i poznanicima da i oni nađu posao u ovoj afričkoj zemlji. Danas članovi srpske zajednice uglavnom zauzimaju menadžerske pozicije, bilo da rade na gradilištima, u restoranima, hotelima ili vode neki svoj biznis.

Lek protiv malarije

Svako ko odlazi iz Zambije pametno je da sa sobom ponese i lek protiv malarije. Kupuje se u svakoj apoteci i košta oko 30 kvača (oko 300 dinara). Ljudi koji žive u Zambiji kažu da je šansa da vas ujede malarični komarac mala, i s tim lekovima prolazi za tri dana. Ipak, period inkubacije je 14 dana, pa do tada čuvajte i lek.

U Zambiji ulični prodavci na semaforu kucaju na prozor automobila i nude voće, majice, lopte, stolice… Iznenadiće vas i frizerski saloni ispod drveta gde žene dolaze da im se nadogradi kosa ili namesti perika, ali i registrovani vračevi i nadrilekari koji obilaze kuće i nude svoje usluge…