Srbija na korak od gasne krize: Jedino rešenje radikalan zaokret od Rusije ka LNG izvorima

Energetska kriza koja preti Srbiji posledica je pre svega krize sa NIS-om koji je potpao pod sankcije američkog Ministarstva finansija, a potom i potpune zavisnosti Srbije od ruskog gasa. U globalnim geoplitičkim previranjima zbog rata u Ukrajini ovaj problem je trebalo rešavati na vreme, što znači početi još pre tri godine, što nije učinjeno i sada se zemlja nalazi pred vratima energetske krize.

Rešavanje ove krize zahteva sveobuhvatan, multidimenzionalan strateški zaokret, koji uključuje radikalnu diversifikaciju, jačanje logistike, te rešavanje uticaja međunarodnih sankcija.

Dok čekamo razrešenje problema ruskog udela u NIS-u, što je uslov za ukidanje sankcija, da razmotrimo novi izazov koji nas očekuje sa gasnim sporazumom sa Rusijom, koji ističe 31. decembra ove godine i koji se mora obnoviti.

Ključni trenutni izazov za gasnu krizu proističe iz odluke Saveta EU o postepenoj obustavi uvoza i tranzita ruskog prirodnog gasa. Od 1. 1. 2026. godine nacrt EU uredbe predviđa nemogućnost sklapanja novih ugovora o uvozu ruskog gasa, dok se dozvoljava tranzit za dugoročne ugovore koje Srbija nema. Srbija trenutno ima sklopljen ugovor sa Gasprom eksportom koji važi do 31. 12. 2025. godine. Problem leži u činjenici da se produženje tog ugovora ili sklapanje novog direktno sukobljava sa najavljenim potezima EU.

Iako Srbija nije članica EU, ona gas kupuje od ruske kompanije Gasprom eksport koja ima tranzitne i izvozne ugovore sa EU članicama. Formalno, Srbija bi mogla da potpiše novi ugovor sa Rusijom na još tri godine, ali se postavlja pitanje legalnosti i mogućnosti tranzita tog gasa kroz Bugarsku, koja će morati da se pridržava evropske uredbe.

Praktično celokupna uvezena količina gasa za potrebe Srbije dolazi iz pravca Bugarske, preko gasovoda Turski-Balkanski tok, što iznosi približno 2,7 do tri milijarde kubnih metara ruskog gasa godišnje. Oslanjajući se na Rusiju kao jedinog dobavljača, Srbija je postala izuzetno ranjiva. Rusija koristi energente kao geoplitičku polugu delovanja i ucena.

Ako Bugarska, pod pritiskom EU, odbije da produži ugovor o tranzitu, fizički dotok gasa bi prestao, bez obzira da li Srbija ima ugovor sa Rusijom. Postavlja se pitanje šta dalje posle 31. decembra ove godine, nepuna dva meseca od danas? Srbija ima na raspolaganju samo dva puta, od kojih je jedan neizvestan, a to je pokušaj da produži ugovor o kupovini ruskog gasa do roka do kog se očekuje da će tranzit kroz EU biti siguran, a to je kraj 2027. godine. Srbija polaže nade da će EU to dozvoliti.

Drugi neophodan put je diversifikacija izvora snabdevanja, fokusirajući se na alternativne pravce: Azerbejdžan i Južni Gasni Koridor i LNG terminale i globalno tržište. Potrebno je da Srbija u što kraćem roku osigura kapacitete na LNG terminalima u Grčkoj, Italiji ili Hrvatskoj. Ovo bi omogućilo kupovinu gasa iz Amerike, Katara i drugih globalnih izvora, čime bi se u potpunosti eliminisao uticaj ruskog gasa i Rusije na Srbiju.

Najvažniji strateški projekat za energetsku nezavisnost Srbije jeste interkonekcija Srbija-Bugarska (gasovod Niš-Dimitrovgrad). Ukupna vrednost projekta za deonicu na teritoriji Srbije dužine 109 km iznosi oko 85,5 miliona evra i finansirana je većinom kroz kombinaciju bespovratnih sredstava EU 49,6 miliona evra, povoljnog kredita Evropske investicione banke oko 25 miliona evra i preostala sredstva od oko 11 miliona evra obezbeđena su iz budžeta Republike Srbije.

Očekuje se da će postati operativan do kraja 2025. ili početkom 2026. godine. Ključni momentat je što gasovod Niš-Dimitrovgrad otvara fizičku mogućnost za uvoz gasa iz tri različita pravca: Azerbejdžana, Grčke (LNG) i Turske (LNG).
Kapacitet gasovoda je 1,8 milijardi kubnih metara godišnje. Iako je godišnja potrošnja Srbije oko tri milijardi kubnih metara, ovaj kapacitet pokriva 60 odsto ukupnih potreba. Preostalih 1,2 milijarde kubnih metara godišnje mora biti obezbeđeno iz drugih izvora. Jedna od opcija za pokrivanje deficita jeste povezivanje sa terminalom Krka u Hrvatskoj. To zahteva izgradnju nove interkonekcije ili korišćenje tranzita preko Mađarske ili Bosne i Hercegovine. Postoji mogućnost korišćenja gasa iz Crnog mora, ali to zahteva izgradnju nove interkonekcije i postizanje političkog dogovora sa Rumunijom.

Postoje potpisani ugovori sa Azerbejdžanom koji omogućavaju uvoz oko 400 miliona kubnih metara godišnje, sa mogućnošću povećanja. Iako je ovo nedovoljno da se u potpunosti zameni ruski gas, ovo predstavlja prvi korak ka diversifikaciji izvora.

Interkonekcija rešava problem tranzita gasa sa juga, ona ne rešava problem nabavke samog tečnog prirodnog gasa (LNG), što je mnogo složenije. LNG gas se prevozi brodovima, skladišti i uplinjava u specijalizovanim terminalima. Ključni problem je kapacitet uplinjavanja (regasifikacija) i rezervacija termina (slotova) za brodove.

Kada je izbio rat u Ukrajini, evropske zemlje su masovno zakupile sve raspložive slotove za istovar LNG-a u narednih pet do 10 godina. Srbija kasni pune četiri godine da se prilagodi novim geopolitičkim prilikama. Šta to znači? Mi ne posedujemo LNG terminal i moramo da se oslonimo na terminale u Grčkoj ( Aleksandropulos) ili Hrvatskoj (Krk). Da bismo kupili i uvezli gas, moramo unapred da zakupimo slot za prijem tankera. Ti slotovi su trenutno rasprodati, ili izuzetno skupi.

Srbija trenutno ima potpisan ugovor sa Azerbejdžanom za 400 miliona kubnih metara gasa i da se ugovor poveća na milijardu kubnih metara gasa, nama fali još dve milijarde kubnih metara gasa kako bismo zadovoljili svoju godišnju potrošnju. Pronalaženje i obezbeđivanje stalnih godišnjih slotova za potreban obim oko dve milijarde kubnih metara gasa je izuzetno skup i dugotrajan proces, jer i kada obezbedimo dugoročne ugovore sa velikim dobavljačima LNG gasa (Amerika ili Katar) bez sigurnog fizičkog slota za istovar na terminalu, taj ugovor je nesprovodiv.

U prevodu, Srbija ima vlast koja kliče o suverenitetu i neutralnosti pune četiri godine, bez ikakvog plana i strategije i u konačnici smo dobili da nam je energetska bezbednost ugrožena.

Izlaz iz gasne krize nije tehnički, već politički i diplomatski. Kroz agresivnu diplomatsku akciju, treba ponuditi Grčkoj strateške ustupke i finansijske garancije u zamenu za prioritetni i dugoročni pristup LNG slotovima u Aleksandropolisu.

Potrebno je ubrzano proširenje skladišnih kapaciteta uz pomoć EU, jer to je jedina polisa osiguranja u slučaju neuspeha diplomatske strategije. S obzirom na rok kraj 2027. godine, opcija izgradnje sopstvenog FSRU (Plutajuća jedinica za skladištenje i uplinjavanje) je preskupa i predugačka, da bi poslužila kao rešenje.

Energetska sudbina Srbije nakon 2027. godine direktno zavisi od njene sposobnosti da obezbedi par kvadrata betona i pravo na terminal u Grčkoj, a već kasni pune četiri godine.