Srpkinja u Italiji ručno pravi violine na kojima sviraju svetski umetnici

Violinu volim od detinjstva, njen zvuk me je oduvek hipnotisao. Nije lako objasniti otkuda  ta ljubav. Meni deluje kao da sam rođena sa tom ljubavlju jer se sećam da sam od malih nogu  bivala očarana kad-god bih čula njen zvuk, počinje razgovor za Novu ekonomiju Aleksandra Radonić, jedna od retkih žena u svetu koja se bavi ručnom izradom violina.

Sve je počelo posetom Italiji

Živi u italijanskom gradu Kremoni. Osim pravljenja violina, voli da fotografiše i snima svet oko sebe. Jednog dana planira da se posveti organskoj proizvodnji voća i povrća. Ali sada je violina njen prioritet.

Sve je počelo pre desetak godina kada je, kao studentkinja Filološkog fakulteta u Beogradu, pozvana da poseti Italiju. Pre ulaza u grad primetila je znak  na kojem je pročitala Kremna jer je neko preškrabao slovo „o“. 

Slučajnosti ne postoje

„To me je nasmejalo podsetivši me na Kremnu u Srbiji, ali takođe me je podstaklo na razmišljanje o sudbini i o tome da slučajnosti ne postoje. Nakon nekoliko dana srela sam jednu violinistkinju i pažnju mi je privukla njena prelepa violina. Sećam se da nisam mogla da se koncentrišem na razgovor sa njom jer sam toliko bila impresionirana tom violinom da sam je gledala bez prestanka. Ubrzo zatim upoznala sam i graditelja te violine koji je odmah postao moj učitelj ovog zanata i  to ostao do dana današnjeg“, priseća se Aleksandra svojih početaka.

Nije odmah odlučila da ostane da živi tamo jer je trebalo da diplomira. Ali čim je dobila diplomu potpuno se posvetila učenju izrade violina i to je zahtevalo da Kremona  postane mesto u kojem  živi. 

„Tada zajedno sa mojim učiteljem otvaram novu radionicu i po društvenim mrežama počinjem da  objavljujem fotografije naših aktivnosti. Nijedan početak nije lak, posebno ne onaj u kojem imate veliku i veoma moćnu  konkurenciju. Ali, ispostavilo se da na kraju, kvalitet ipak pobeđuje. Ako volite ono što radite, ako u vaš posao  stavljate celo srce i dušu, i uz pomoć talenta i razuma, uspeh ne može da izostane“.

Majstoru violine treba veliko strpljenje

Mada obožava violinu, ne zna da je svira. Kaže da majstori violine to i ne moraju da znaju  jer za izgradnju violine potrebno je znanje fizike, matematike, logike i filozofije. Ali i strpljenje jer izrada violine traje bar tri meseca – pod uslovom da se radi svakog dana.

„Meni je potrebno mnogo više jer se bavim i fotografijom, snimanjem i pisanjem. Uz to i mnogo putujem. Tako da najmanje godinu dana  radim na jednoj violini. Ona  je najkomplikovaniji instrument za izradu. Jedan dodat ili oduzet milimetar u konstrukciji menja čitavu strukturu instrumenta. Ovo drastično utiče na njen zvuk“, priča ona.

Svaki komad drveta za instrument je drugačiji

 Što se tiče odabira drveta, to je, za nju, mistično iskustvo. Svaki komad drveta je drugačiji. Kada se bira drvo uzima se u obzir  njegov sastav, koliko je staro i sa koje teritorije dolazi. 

„Najfiniji majstori gledaju i da taj komad drveta i estetski  ostavlja snažan utisak. Uvek biram drvo koje podseća na neku apstraktnu sliku. Inače, najcenjenije drvo je naš javor, onaj iz Bosne. Svetom sviraju naše šume!“.

Dobar alat, ali i volja i posvećenost

Pored kvalitetnog alata, za izradu violine potrebna je volja za rad, posvećenost…

„Majstor nikako ne sme da razmišlja o materijalnoj koristi koja bi  došla od tog rada. Sva pažnja mora biti usmerena na stvaranje, a smisao toga stvaranja mora imati religiozni karakter. Ako  to nije, to onda nije više umetnost već biznis, i tu prestaje priča o kvalitetu“.

Aleksandrine violine poznate su u svetu. Kremona je mali gradić, ali dnevno je poseti nekoliko desetina violinista i ljubitelja violina iz celoga sveta. Oni  šetaju gradom i obilaze radionice graditelja violina. A osim takve jednostavne šetnje, violine se mogu poručiti i preko interneta. 

„One odlaze u ruke ne samo violinista, već i onih koji žele da ulože svoj novac u prava umetnička dela. Cena violine je uvek drugačija jer nijedna violina nije ista. Sve zavisi od drveta koje je korišćeno, zatim od vrste laka, načina njegove primene, vremena uloženog u izradu, i naravno od zvuka“, priča sagovornica Nove ekonomije.

Još uvek ih nema u Srbiji

Njene violine još uvek se ne prodaju u Srbiji. 

„Srbija je moja kuća, moja ljubav mada u nju ne dolazim onoliko često koliko mi je potrebno. Moje violine još nisu došle u nju jer je moja proizvodnja  veoma mala. Moja ženska ruka je mnogo sporija od muške. A inače, postoji lista čekanja na kojoj su imena svih onih koji bi želeli da imaju moj instrument…“, priča ona.

Ne poznaje lično koleginice

Osim nje u Kremoni i u svetu postoji još žena graditeljki violina, ali ona ih ne poznaje lično.

„Mnoge nisu uspele da se izdvoje. Možda zato što žele da imitiraju mušku ruku, pa izgube ženstvenost u tom pokušaju. Žena treba da ostane žena iako ponekad ‘cepa drva’. Moj prijatelj Božidar, Crnogorac, jednom se tako našalio sa mnom aludirajući na moj rad tokom obrade drveta. Rekao mi je: Aleksandra, vidiš ti šta ti je  ženska sudbina, gde-god da ode ona je osuđena da cepa drva!“, kroz smeh kaže ova graditeljka violina.

Ljubav je život

Na pitanje može li da se živi od ovog posla, odgovara:

„Ne može. Živi se od ljubavi!“.