Tešnjar: Još malo pa nestalo – kako propadaju spomenici kulture u unutrašnjosti Srbije

Valjevo se često ponosi svojom bogatom istorijom, ali jedan od njenih najstarijih svedoka, zanatska čaršija Tešnjar, danas je u stanju aktivnog propadanja. Zbog kaldrme i niskih, starih kuća, česta su poređenja sa beogradskom Skadarlijom, ali ključna razlika je u lokaciji: jedna je u centru glavnog grada, dok se druga nalazi u unutrašnjosti Srbije.

Iako su obe ulice zaštićene kao nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja, njihov položaj i okolnosti zaštite značajno se razlikuju. Dok Skadarliju čuvaju turisti, gužva i prisustvo republičkih institucija, Tešnjar ostaje bez konkretne podrške institucija koje bi trebalo da brinu o njegovom očuvanju.
Zakon Republike Srbije definiše kulturno nasleđe kao skup materijalnih i nematerijalnih vrednosti koje odražavaju tradiciju, znanje i interakciju čoveka i prostora tokom vremena.

Uprkos tome, od kada postoji, Tešnjaru je uvek pretio neki vid uništenja: ratna razaranja, požari, borbe u Prvom srpskom ustanku, vlast koja želi da sruši ‘zastarele’ kuće… dok se u poslednje vreme, na tu listu može dodati i ilegalno rušenje i izgradnja.

Pošto je Tešnjar zaštićen kao kulturno dobro od izuzetnog značaja, to znači da su pod zaštitom svaka kuća, svaka ploča kaldrme, svaki pojedinačni crep. Bilo kakva intervencija na ovom prostoru mora proći kroz složene i često neostvarive procedure dobijanja dozvole, što, prema oceni naših sagovornika, često proizvodi više problema nego koristi.

Iako je većina kuća u Tešnjaru u kritičnom stanju, dva objekta privlače specijalnu pažnju i mada se razlozi i način njihovog propadanja razlikuju, krajnji ishod im je identičan.

Prva kuća, u vlasništvu porodice Pirgić, nalazi se u Birčaninovoj ulici broj 62. Prema analizi postojećeg stanja i valorizaciji objekata koju je uradio Zavod za zaštitu spomenika kulture u Valjevu, svrstana je u najvredniju ‘A’ kategoriju, što znači da se smatra objektom od izuzetnog značaja.

Međutim, stvarna slika pokazuje devastiranu kuću koja se bezmalo svakim danom sve više urušava.Nenad Pirgić, advokat iz Valjeva, apelovao je i ukazivao javnosti na stanje ove svoje porodične kuće, kako u medijima, tako i na društvenim mrežama.

“Glavni problem je taj što nemaju način da pomognu običnom građaninu, a da to bude u interesu grada. Čak i ako osoba uspe da dobije sve potrebne dozvole za revitalizaciju ili rekonstrukciju objekta, za jedan takav poduhvat je potrebno oko 60–70 hiljada evra. Prosečna osoba ili nema, ili ne može taj novac da uloži, samo da bi posle to izdavao za 100 evra, jer to nisu objekti predviđeni za život”, kaže Pirgić.

Porodica je nudila gradu lokale na korišćenje, ali su odbijeni jer „grad ne može da ulaže u privatno vlasništvo“.

“Ne možeš da srušiš svoj objekat, zato što je kulturno dobro. Ja neću da ti pomognem – jer me to ne interesuje. Ako ga srušiš, u krivičnom si prekršaju jer je to kulturno dobro. A moraš da ga renoviraš pod uslovima koje ti ja kažem. Ti uslovi, ako su preskupi za tebe… onda ništa.”

Zbog toga, dodaje Pirgić, preostaje samo čekanje: “Čekamo da se objekat sam sruši, budući da nemamo dozvolu da ga renoviramo. Tražili smo i dozvolu za rušenje, ali i tu su nas vraćali nazad u krug, opet sa rečima ‘nismo nadležni’.”
Na kraju ipak zaključuje: “Mi taj objekat prodati nećemo, to je sigurno. Ako nešto budemo radili, uradićemo kako treba.”

Iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture navode da su planovi vezani za Tešnjar zastareli i da je potrebno izraditi novi planski dokument. Više puta su se, kako kažu, obraćali valjevskoj Gradskoj upravi sa predlogom da se postupak pokrene, ali on do danas nije započet.

Nakon ovog odgovora, naša redakcija je mejlom uputila pitanja gradonačelniku Valjeva Lazaru Gojkoviću i načelniku Gradske uprave Nebojši Petroniću, ali do današnjeg dana povratna informacija nije stigla.

Prema nezvaničnim saznanjima, u Skupštini grada ne postoji inicijativa za rešavanje pitanja Tešnjara. Izvor blizak Gradskoj upravi navodi da gradsko rukovodstvo ovu staru čaršiju posmatra kao sporedno, pa čak i opterećujuće pitanje. Dodaje i da se prikupljanje odgovora odvija sporo, jer se traže od različitih zaposlenih koji i nisu direktno nadležni, što dodatno usporava postupak.

Pitanja koja smo uputili gradskoj upravi odnosila su se, između ostalog, na izradu elaborata* Studije zaštite iz 2023. godine, tehničku dokumentaciju** iz 2013, planove za zaštitu i revitalizaciju Tešnjara, kontrolu nelegalnih gradnji i koordinaciju sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture.
Po zakonu, jedan od zadataka Republičkog zavoda jeste da prati sprovođenje mera zaštite i korišćenja nepokretnih kulturnih dobara.
Ipak, sagovornici iz Valjeva kažu da prosečan vlasnik kuće u Tešnjaru nema mogućnost da sprovede revitalizaciju bez institucionalne pomoći – autentični materijali su skupi i teško dostupni, a administrativne procedure gotovo neizvodljive.

Prema nezvaničnim informacijama iz samog Republičkog zavoda, dokumentacija koja se odnosi na Tešnjar godinama stoji neobrađena, dok se odgovornost prebacuje između različitih službi, uključujući i one čiji potpisi stoje na postojećim aktima.

Ovaj obrazac potvrđuje tvrdnju Nenada Pirgića: nadležnosti se prebacuju sa jedne institucije na drugu, a unutar istih institucija često i sa kancelarije na kancelariju.

Pitanje prebacivanja odgovornosti vodi do druge oštećene kuće: ovoga puta nije reč o propadanju bez odgovornosti, već o svesnom, ilegalnom rušenju nedeljom uveče.

Prema nezvaničnim informacijama, vlasnik je na mestu bivše “Mehane”, odnosno “Harmonike”, planirao izgradnju dvospratnog objekta sa apartmanima za izdavanje.

Komšije su više puta obavestile valjevski Zavod o radovima, ali je reakcija inspekcije usledila tek nakon što je srušena prednja fasada, čime je završena prva faza demoliranja. Inspektori su izašli na teren tek kada su uklonjeni i poslednji prozori, pretvoreni u građevinski otpad.

“Telefonom sam zvao više puta, a jednom sam i lično otišao u Zavod, kako bih ih obavestio i skrenuo pažnju na ono što se dešava u Tešnjaru, ali ništa nije bilo preduzeto”, kaže jedan stanovnik Tešnjara.

Valjevski Zavod za zaštitu spomenika kulture nalazi se na manje od 200 metara od srušene kuće, dok su radovi trajali oko nedelju dana. Uprkos tome, reakcije nije bilo. V.d. direktorke Zavoda, Ljubica Vasiljević, izjavila je da su sve odluke u nadležnosti Republičkog zavoda, pa lokalna služba, iako svesna situacije, nije mogla samostalno da interveniše.

Republički zavod navodi da je izdao zabranu radova i pokrenuo postupak, ali da ni Služba zaštite ni Ministarstvo kulture nemaju inspekciju nadležnu za takve slučajeve, već isključivo Republička građevinska inspekcija.

Foto: Stanje pre aprila 2024. (gore), Rušenje u toku, april 2024. (dole levo), Zaustavljeni radovi, april 2024. (dole desno)

Kako je odeljenje Republičke inspekcije u sklopu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, to je bila sledeća adresa za upit o problemu kuće u Tešnjaru.

Kao odgovor, dostavljena je skenirana dokumentacija sa dana kada je gradilište zatvoreno – 27. aprila 2024. godine. Iz papira se vidi da pre početka nadzora nije postojala ni građevinska dozvola ni rešenje o uklanjanju. U zapisniku stoji i da su inspektori na gradilištu zatekli dvojicu radnika koji su, čim su ih ugledali, napustili mesto pre nego što je nadzor počeo. Investitor, navodi se, nije bio unapred obavešten o kontroli, “zbog opravdane bojazni“ da bi to moglo da ugrozi cilj inspekcije. U izveštaju je čak procenjen i “kritičan rizik“ kod nadziranog subjekta.

Foto: Avgust 2025, prednja strana kuće (Tešnjar) i avgust 2025, zadnja strana kuće (ka reci Kolubari)

Rasplet, međutim, nije doneo rešenje. Iako su po nalogu Republičke građevinske inspekcije obustavljeni radovi i uklonjeni izgrađeni objekti, zahtev Republičkog zavoda da se objekat vrati u prvobitno stanje nikada nije ispunjen.

Kontrolni terenski nadzor obavljen je 19. marta 2025. godine. O tome je sastavljen zapisnik koji je, kako piše u dokumentu, prosleđen Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture “na dalju nadležnost i postupanje”, s obzirom na to da je upravo Zavod pokrenuo upravni postupak.

Nakon uvida u dokumentaciju Ministarstva, ponovo smo kontaktirali Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, gde je etnološkinja Estela Radonjić Živkov, bivša zamenica direktora, istakla:

“U praksi, pokrenuto ih je [krivični postupak za uništenje kulturnog dobra] nekoliko ali rezultati su poražavajući. Kod devastacije kulturnog dobra vraćanje u prvobitno stanje gotovo da ne postoji, jer prvobitno stanje su sve vrednosti materijalne i nematerijalne koje objekat poseduje, a ne samo vraćanje nekog pa makar i idealnog prvobitnog izgleda. Zakon je po ovom pitanju nedorečen, odnosno postoje raskoraci između Zakona o kulturnom nasleđu, Zakona o planiranju i izgradnji, pa i Krivičnog zakona…”

Dok se kuće u Tešnjaru ruše i urušavaju, cevi pucaju gotovo svakodnevno, a kanalizacija u ovom komšiluku i dalje nije osnovno ljudsko pravo, prvi ljudi grada nastavljaju da raspisuju tendere za Tešnjarske večeri – manifestaciju koja iz godine u godinu sve više izmiče samom Tešnjaru.
Za sedam dana koncerata, izložbi i predstava Grad Valjevo je ove godine izdvojio oko 5,3 miliona dinara. U poslednjih deset godina, za očuvanje Tešnjara stiglo je svega 1,7 miliona.

Drugim rečima: jedna nedelja zabave vredi tri puta više nego deset godina zaštite.

Za Tešnjar se može reći da je je kulturno nasleđe u opasnosti, zato što je, baš kao po definiciji, izloženo riziku uništenja, nestajanja, ozbiljnom narušavanju integriteta ili oštećenja.
Direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Valjevu upozorava da je pravi problem dublji – nerazumevanje višestrukog značaja Tešnjara i svega što on simbolizuje. U trenutnom stanju dekadencije i zapuštenosti, čaršija više ne živi kao nekada, već preživljava. I upravo tu leži opasnost: da postane još jedan primer razlike između zaštite „na papiru“ i stvarne brige na terenu.

Valjevo je, zapravo, na korak od gubitka jednog od svojih najprepoznatljivijih simbola. Ostaje da se probudi svest da Tešnjar nije samo niz starih kuća, već deo identiteta grada, i da zaslužuje više od toga da postane samo sećanje na filmu i fotografiji.

Ovaj tekst je nastao u okviru Press akademije Nove ekonomije