„U suštini, ti si uvek u gubitku“: Problemi kockanja u Srbiji evidentni, broj zavisnika tajanstven

Kocka je najopasnija bolest zavisnosti od svih. Jer, kada ste alkoholičar, vi ne možete dnevno u sebe da unesete alkohola u vrednosti većoj od 100 evra. Kada ste narkoman, ne možete da potrošite dnevno više od 100 evra na takve supstance, a kada ste kockar vi možete da prokockate veliki novac za jedan dan

Marko* ima 36 godina i polovinu svog života se kocka. Novac koji zaradi daje na rulet, a ranije ga je davao na sportsko klađenje. Počeo je da se kocka sa društvom, iz zabave. Na početku je bilo sitnih dobitaka, a onda je to počelo da prerasta u sve veće dobitke – ali i gubitke.

„U početku je to bilo kockanje ‘na sitno’. Posle sam se navukao na elektronski rulet“, počinje Marko svoj razgovor sa Novom ekonomijom.

Iako se već 18 godina kocka, Marko* je tek pre pet shvatio da je ovo postao veliki problem u njegovom životu. Sem nedostatka novca i odlaska u kladionice svakoga dana, tu je i manjak društva, ali i manjak interesovanja za druge stvari.

Kako kaže, svestan svog problema, pokušao je da potraži pomoć, ali je odustao nakon nekoliko seansi kod psihoterapeuta.

Kockanje opisuje kao „rupu bez dna“.

„U suštini, ti si uvek na gubitku“, dodaje on i kaže da je problem to „što ne može da se izbori sam sa sobom“.

Dok svoju platu troši na kockanje, kaže, oseća grižu savesti.

„Uvek je griža savesti tu prisutna, zbog toga što ste potrošili novac, što znate da nije trebalo da idete u kockarnicu. Uvek svesno idete i znate da ćete izgubiti i da ćete sebe dovesti u situaciju da potrošite sav novac, da ćete morati da pozajmljujete i da krijete od roditelja, žene, nemate za dete, morate da jurite kamatu, kredite, svašta nešto…“, kaže Marko.

Kockarnicu, uprkos tome što je svestan problema, posećuje gotovo svakodnevno – dokle god ima novca.

Marko* nije jedini koji ima ovaj problem. U istraživanju koje je Nova ekonomija sprovela sa portalom CAPITAL saznali smo od nekoliko stotina čitalaca kakva su njihova iskustva sa ovim društvenim problemom.

Srbija nema preciznu procenu koliko je ljudi potencijalno ugroženo kockanjem, niti koliko tačno ima patoloških kockara. Procene koje su emitovali mediji kreću se u rasponu od nekoliko hiljada građana – do čak nekoliko stotina hiljada.

Prema istraživanju Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ (podaci za 2018. godinu, objavljeni 2020. godine), u Srbiji je problem kockanja imalo između 51.000 i 93.000 ljudi, od čega su od 14.000 do 33.000 patološki kockari.

Ipak, od tada do danas, tačan broj zavisnika od kocke u Srbiji nije praćen, ali procene iz studija rađenih u inostranstvu, ukazuju na to da ovaj problem ima od dva do četiri odsto populacije, uglavnom muškaraca.

Problem nepostojanja podataka navodi za Novu ekonomiju i profesorka Slađana Dragišić Labaš sa Instituta za sociološka istraživanja.

Ona navodi da u našoj zemlji, ako bismo računali da je Srbija u nivou evropskog proseka po zastupljenosti ovog problema (koji se kreće od dva do četiri procenata), ima oko 180.000 zavisnika od kocke.

U privatnim ordinacijama, prema rečima Dragišić Labaš, raste broj onih koji žele da se leče. Većina, ipak, nikada ne zatraži pomoć.

Kako je navela, sa kockanjem se počinje najčešće u adolescentskom periodu, između 15 i 17 godina.

Pošto je zakonom zabranjeno da maloletnici ulaze u ovakve objekte, povećava se broj kockara u onlajn sferi.

“Tako je onlajn kockanje postalo dostupnije, brže, jednostavnije i ‘udobnije; (iz fotelje), ali nažalost postaje visoko rizična zabava, posebno za mlade”, ističe Dragišić Labaš.

Dodaje i da je veliki problem to što kockarnice reklamiraju poznate ličnosti – sportisti i glumci – što je posebno rizično za adolescente.

„U Srbiji se kockanje promoviše preko reklama u kojima atraktivne devojke ‘dele žetone’, a poznati glumci i sportisti promovišu kockanje kao način dobrog provoda, a i dobre zarade. Takve se poruke šalju mladima. Istraživanja ukazuju na to da je, ukoliko se sa kockanjem počne u ranijem uzrastu, veća mogućnost da se vremenom razvije zavisnost, da adolescenti često počnu ranije sa kockanjem nego sa konzumacijom duvana, alkohola i droga, da se kockanje često javlja uz druga rizična ponašanja i probleme sa mentalnim zdravljem“, kaže Dragišić Labaš.

Dodaje i da nema Nacionalnog programa prevencije kockanja koje bi trebalo sprovoditi u školama, iako su stručnjaci više puta do sada predlagali i pisali o tome.

„Nema, na primer, centara za mlade u svakoj lokalnoj zajednici gde bi mogla da se sprovodi edukacija i prevencija zavisnosti i od kockanja. Nema sistemske podrške ovakvim idejama“, ističe ona.

Prošle godine otvoreno 160 kartona

Profesorka Slađana Dragišić Labaš navodi i da ne postoji „tipičan kockar“, odnosno da problem mogu imati ljudi različitog finansijskog, profesionalnog i obrazovnog statusa.

„Međutim, istraživanja su utvrdila intrapersonalne faktore kockarskog ponašanja, kao što su: impulsivnost, potreba za uzbuđenjem i preuzimanjem rizika, nisko samopoštovanje. Navedene karakteristike su znatno prisutnije u populaciji mlađih muškaraca koji imaju problem s kockanjem u odnosu na žene“, dodaje ona.

Zavisnici od kockanja mogu imati niz problema – porodičnih, bračnih, finansijskih, socijalnih, profesionalnih…

Da bi prebrodili ovu bolest zavisnosti, u Srbiji postoje dve državne institucije koje im pomažu u tome. To su Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti i Institut za mentalno zdravlje.

U njima se u procesu lečenja koriste uglavnom kognitivno bihevioralna terapija, grupna terapija, individualna i porodična.

„Mislim da ima dovoljno stručnjaka u Beogradu koji se bave bolestima zavisnosti u državnim institucijama i privatnim ordinacijama. Uglavnom, pacijenti dolaze na lečenje ‘pod pritiskom’ roditelja, partnerke, prijatelja. Često posle velikih gubitaka novca i uzimanja novca na kamatu“, dodaje Dragišić Labaš.

Specijalista psihijatrije i rukovodilac Dnevne bolnice za hemijske i nehemijske zavisnosti Olivera Sbutega Filipović, navodi za Novu ekonomiju da se u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti lečenje pacijenata zavisnih od kocke sprovodi od 2010. godine.

Prema njenim rečima, na godišnjem nivou se u svakom trenutku nalazi oko 200 osoba koja su u lečenju izazavanim prekomernim kockanjem.

Znao sam da pređem 5,5 kilometara peške da bih otišao da se kockam

„Tokom 2023. godine beleži se porast od 30 odsto prvih pregleda u odnosu na 2022. godinu, dok se taj broj tokom 2024. godine održavao. U godini koja je iza nas otvoreno je 160 kartona“, dodaje ona.

Lečenje se sprovodi kroz grupni porodični psihoterapijski tretman Dnevne bolnice, u trajanju od najmanje dve do tri godine.

Program vode tim koji čine psihijatar, klinički psiholog, diplomirani socijalni radnik i medicinska sestra edukovana za rad u ovom programu, a sam program ima nekoliko faza.

Nakon uspešnog programa, pacijenti postaju članovi i socioterapijskog Kluba lečenih kockara „Most“ koji predstavlja nastavak tretmana.

U klub se upućuju pacijenti koji su uspešno prošli predviđen program lečenja u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti. Aktivnosti kluba su usmerene ka daljoj rehabilitaciji i resocijalizaciji pacijenata i podržavanju zdravih i funkcionalnih obrazaca ponašanja u društvu.

Ovaj socioterapijski klub lečenih kockara osnovan je 2016. godine i u njemu se, prema rečima Sbutege Filipović, nalazi 15 porodica.

Zelenašenje uzelo maha

Naši sagovornici koji imaju ili su imali problem sa kockom, a koji su se Novoj ekonomiji javili putem ankete objavljene na portalu naše redakcije i nalozima na društvenim mrežama, navode da je ova bolest zavisnosti „najstrašnija od svih“, ali i da je teško odupreti se porivu za kockanjem.

„Kocka – tu čovek koliko god da je jak, koliko god da ima prekidač, jako je teško izaći iz toga“, kaže jedna od sagovornica.

Iako je ona uspela da prekine klasične kockarske aktivnosti, sada uplaćuje „tikete“.

“Još uvek to radim ali ne tako često jer nemam redovna primanja, redovnu platu pa ne mogu ni da se kockam. To radim jednom ili dva puta nedeljno sada i kladim se na tenis, fudbal i slično“, dodaje sagovornica.

Dodaje i da je imala prelomne momente kada se potpuno distancirala od kocke.

„Kada se kladite onlajn, postoji opcija za samoisključenje, gde se isključiš na mesec i po dana i onda nalogu ne možeš da pristupiš taj period. A ja ne volim da idem uživo u kazina i kockarnice i da se uživo kockam – to ne. To sam par puta uradila, kada vidim nekog poznatog pa sednemo, raspričamo se i onda kažemo ‘hajde da nešto odigramo'“, dodaje ona.

Gde su veliki dobici, tu su i veliki gubici. Tako, neki od njih posežu za pozajmljivanjem novca.

On kao da se na momente probudi iz neke odsutnosti. Ali, takve osobe jednostavno nisu prisutne

Neretko to rade od porodice ili prijatelja, a kada takva vrsta podrške izostane, oni pozajmljuju novac i od zelenaša.

Neretko potpisuju i blanko menice bez iznosa, na koje se kasnije upisuju iznosi koji zelenašima odgovaraju. Dešava se i da se u zamenu za nešto novca gube automobili, stanovi i imanja.

Ovaj problem prepoznala je nevladina organizacija Protecta (Protekta) iz Niša. Organizacija postoji 27 godina, a podršku ljudima koji su žrtve zelenašenja besplatno pruža već petu godinu zaredom.

Na ideju o podršci su došli tako što su uočili da u društvu postoji ovaj problem, ali ne i istraživanja ili organizacije koje čine nešto po tom pitanju. Zbog toga su sproveli istraživanje i došli do podataka da skoro 50 odsto građana zna nekog ko ima problem sa zelenašenjem.

U 60 odsto slučajeva, osoba koja je imala problem sa zelenašenjem bila je i izložena nekim pretnjama i nekom vrstom nasilja, pokazalo je istraživanje Protekte.

“Shvatili smo da su kockari najčešće žrtve zelenašenja. U okviru istraživanja smo postavljali pitanja zbog čega pozajmljuju novac i shvatili smo da su to socioekonomski razlozi – kako bi platili račune ili hitnu operaciju i slično. Ali, skoro 90 odsto ljudi koji znaju nekog ko je žrtva zelenaša, naveli su da je ta osoba pozajmila novac zbog duga koji ima zahvaljujući kocki. Shvatili smo da je ta ciljna grupa (kockari) posebno ugrožena”, kaže za Novu ekonomiju Milan Stefanović iz organizacije Protekta.

Tim tragom, uspostavili su besplatnu psihosocijalnu pomoć u saradnji sa stručnjacima. Kako kaže, shvatili su da žrtve zelenašenja ne žele da se obrate državnim instutucijama za pomoć iz straha, nepoverenja i sramote.

„Kada idete u klinike za bolesti zavisnosti, ta stavka vam uđe u dosije za ceo život“, dodaje on.

U Protektu, ljudi koji imaju problem dolaze anonimno. U celom procesu zavisnici prolaze kroz različite faze, a tokom seansi koje se održavaju jednom nedeljno sa njima su psihijatri.

„Onog trenutka kada se obrate za pomoć nama, stručnjaci moraju da budu sigurni da se ti ljudi više ne kockaju, niti imaju bilo kakve aktivnosti tog tipa, tako da lekari rade reprogram sa kockarima“, kaže Stefanović.

Kako ističe, ljudima koji su žrtve zelenašenja najviše pomaže pomoć koju pružaju jedni drugima, razumevanje i podrška.

Ako mene pitate ja bih sve kladionice zatvorila. Ako već ne bih mogla da ih zatvorim onda bih zabranila te aparate i te mamipare gde se ustvari najviše para i gubi

Nakon što je ovaj program počeo da se realizuje u Protektu je pristizalo još zahteva za pomoć iz cele Srbije.

Protekta je zatim počela da na svojim društvenim mrežama objavljuje video klipove edukativnog karaktera koji su u vezi sa ovim problemom.

Kada je našla još finansijskih sredstava, Protekta je proširila svoje delovanje na osam gradova i opština u Srbiji. Nažalost, nakon istrošenih finansijskih sredstava, Protekta je jedina ostala dosledna u ovoj misiji i već tri godine, dva psihijatra i jedan advokat rade na volonterskom nivou ovaj posao.

Za pet godina više stotina građana im se obratilo za pravnu pomoć, a za psihološku podršku na seanse već četiri godine dolazi više od 200 ljudi.

“Kocka je najopasnija bolest zavisnosti od svih. Jer kad ste alkoholičar vi ne možete dnevno u sebe da unesete alkohola u vrednosti većoj od 100 evra. Kada ste narkoman, ne možete da potrošite dnevno više od 100 evra na takve supstance, a kada ste kockar vi možete da prokockate veliki novac za jedan dan”, kaže Stefanović.

Cilj zelenaša, kako napominje, nije da se vrati dug, već da se novac vraća konstantno. Kao što je već napomenuto, kockari potpisuju ugovore ili blanko menice, koje kasnije zelenaši zloupotrebljavaju, a novac se vraća sa kamatama od 10 i više odsto mesečno.

„Nažalost ima advokata koji znaju da su to zelenaški ugovori i koji ih prave, a ima i onih notara koji ih overavaju“, dodaje Stefanović.

Upitan kako kockari dolaze do zelenaša, Stefanović napominje da su to ljudi koji dobro poznaju psihologiju i koji imaju „svoje delove grada“ u kojima pozajmljuju novac. Do njih se obično stiže preko ljudi koji se u kockarskim krugovima predstavljaju kao prijatelji i koji znaju „tog nekog ko može da pomogne“.

“To je neko ko vam se čini da može da učini uslugu. Taj neko može da vam kaže da poznaje nekoga ko je dobar i ko može da vam pomogne. Zelenašenje dosta uzima maha jer su ljudi i pravno nepismeni”, tvrdi on.

Kada ljudi koji su žrtve zelenašenja uđu u proces tužbe protiv zelenaša, jako je bitno da osoba ima napismeno da se leči od bolesti zavisnosti.

„To je ono što zelenaški ugovor može da obori na sudu. Zbog toga obavezno, ljude koji traže pravnu pomoć, upućujemo na lečenje u ustanove“, navodi Stefanović.

Dugovi su, kako kaže, preveliki. Postoje situacije u kojima su ljudi pozajmljivali po 5.000 evra, a vratili 35.000 i više. Ipak, ima i onih primera koji su se pozitivno završili zbog adekvatne pravne pomoći.

„Mnogo njih nas kasnije zove da se zahvali jer su izbavljeni iz te situacije. Nakon perioda savetovanja ljudi uspeju da vrati i pozajmicu“, navodi Stefanović.

Koje korake preduzima država?

Kada se problem sagleda, čini se da Vlada Srbije ne daje mnogo značaja ovom problemu. Iako postoje strogi procesi prilikom utvrđivanja starosti koji sprečavaju maloletnike da učestvuju u igrama na sreću, maloletnici ipak nađu način „da prevare sistem“, tako što to čine onlajn ili daju starijima da im uplaćuju tikete u kladionicama.

Jedna od propisanih mera jeste i ta što pojedinci mogu dobrovoljno da se isključe iz aktivnosti koje su u vezi sa kockanjem. Registar samoisključenja sprečava pristup pojedinaca kockarnicama, kladionicama i onlajn platformama. Operateri tako moraju da poštuju zahteve pojedinaca za samoisključenje.

Finansijske institucije takođe prate tokove novca, pa i transakcije koje su u vezi sa kockanjem. Tako neobični obrasci transakcija pokreću određene alarme, omogućavajući intervenciju po potrebi.

Takođe, propisi koje Vlada zadaje, ograničavaju reklame za kockanje kako bi se prečila prekomerna promocija a oglasi moraju da imaju poruke o odgovornom kockanju. Operateri ne smeju da ciljaju ranjive populacije.

Konsenzusa nema u mnogim situacijama, ali u ovoj su svi ljudi sa kojima smo razgovarali saglasni: kladionice treba ukinuti. Možda ne postoji „tipičan kockar“, ali svi sa kojima smo razgovarali tokom istraživanja izgovorili su tipičnu rečenicu – „savetujem da svako prestane to da radi“.

Dok država menja zakon, klinike za lečenje bolesti zavisnosti se polako pune. Svaki dinar koji zarade, zavisnici od kocke troše u kazinima, a maloletnici nalaze načine da „prevare sistem“.

Pored škola, ali i na ulicama, nailaze na nasmejana poznata lica koja nude priliku za „dobru zaradu“. Nevladine organizacije kao što je Protekta nastaviće da pružaju besplatno podršku i pomoć onima koji im se obrate za problem. Nažalost ni država a ni drugi ne nalaze razumevanje da finansiraju ovakve aktivnosti.

_{*Sagovorniku je promenjeno ime zbog zaštite identiteta}

_{Izdvojeni citati u tekstu nisu samo njegovi, već i od drugih ljudi koji su pričali sa novinarima Nove ekonomije}