Sve češće svedočimo brutalnim scenama nasilja na ulicama gradova u Srbiji. Ljudi bivaju na smrt prebijani na očigled “nemih posmatrača” i brojnih kamera. Ili, u punom tramvaju, devojčica biva seksualno maltretirana i niko joj ne prilazi u pomoć.
A šta se dešava u javnosti nakon toga? Šta preduzimamo kao zajednica?
Nakon takvih događaja, jedni (koji verovatno na ovaj ili onaj način imaju veze sa nasilnicima) problem zanemaruju i zataškavaju, a većina, tj tzv “obični građani” bivaju prestravljeni tim scenama, verovatno većini prolazi kroz glavu pomisao “ta žrtva bih mogao/mogla da budem i ja ili moje dete”.
Takva neposredna reakcija na nasilje i takve misli i strahovi su sasvim prirodna reakcija na opasnost i u tome nema nikakve psihopatologije.
Međutim, ono što se nakon toga dešava, a kao posledica opšteg nerešavanja problema, jeste neko skretanje ka patologiji, kako društvenoj, tako i individualnoj patologiji, tj. pribegavanju neadaptivnim i nekonstruktivnim «manevrima» u glavama posmatrača nasilja.
Krenimo redom, najpre od toga šta se dešava na nivou pojedinca, a zatim koja je posledica te pasivnosti i «zaleđenosti» pojedinaca po društvo u celini. Na kraju, razmotrimo šta je moguće učiniti da bi se neželjeni tok predupredio i problem kod pojedinaca, ali i u društvu u celini rešio.
Uzroci i posledice pasivnog posmatranja nasilja po pojedinca
Prvo pitanje koje u šoku postavljamo sebi i drugima nakon što smo videli scene brutalnog nasilja je: Kako je moguće da ljudi čine takvo nasilje i kako je moguće da to «prolazi», tj. da nije sprečeno ili sankcionisano?
Zašto niko ne priskače u pomoć žrtvi? Zar je ljudima sve jedno? Da li smo postali bezdušni i da li smo izgubili empatiju/saosećanje za bližnje?
Naravno, nisam bila u koži konkretnih posmatrača, ali po komentarima ljudi u javnosti, može se zaključiti da ljudi imaju saosećanje i da ih scene nasilja nad drugima zaista ne ostavljaju ravnodušnim.
Problem nereagovanja u Srbiji, reklo bi se, ne leži na psihološkoj ravni (tj. evt. psihopatologiji pojedinaca), već je posledica nedostatka zaštite od strane državnih službi (policije i sudstva pre svega).
Dakle, kada mediji pozivaju psihologe da odgovore na pitanje zašto ljudi ne priskaču u pomoć žrtvi, to pitanje nije upućeno profesiji koja može po tom pitanju da da suvisao ili praktično koristan/upotrebljiv odgovor ili savet.
Jedino što psiholog može da kaže u vezi ovakvih situacija je da posmatrači nasilja u Srbiji ne reaguju jer naprosto imaju realan strah.
Strahovi generalno mogu biti realni/racionalni i iracionalni. O racionalnim strahovima govorimo kada se ljudi boje neke opasnosti za koju se prilično pouzdano može zaključiti da je očekivana. Na primer, realan strah bi bio onaj koji osećamo kada sedimo u kolima sa pijanom osobom koja vozi 200 km/h. U toj situaciji postoji velika verovatnoća od udesa.
Iracionalni strahovi su preterani/prenaduvani strahovi. Takve su na pr. fobije. Na primer, fobija je kada se neko toliko plaši pauka, da izbegava da ide u šetnju u prirodi. Takav strah je preteran/prenaduvan/nerealan. Ovakvi strahovi spadaju u opus delovanja psihoterapeuta, ali realni strahovi ne. Jer realni strahovi su adaptivno korisni. Oni imaju zaštitnu funkciju jer nas upozoravaju na realne životne opasnosti i pomažu nam da se zaštitimo. Realni strahovi dakle ne spadaju u psihopatologiju, već naprotiv, u zdrav način reagovanja na opasnu situaciju.
Drugo pitanje tiče se psiholoških posledica dugotrajnog života u opasnom, nasiljem bogatom okruženju, na psihu pojedinca. Pitanje je dakle, šta se dešava sa nama kada u dužem periodu živimo u zajednici u kojoj nema pravde i nema zaštite «običnog čoveka». U okruženju gde opasnost preti sa svih strana, a niko ne nudi neko suvislo rešenje.
Pored nereagovanja državnih službi na nasilje, ovde treba dodati još jedan nedostatak u srpskom društvu, a koji otežava pojedincima da zdravo i konstruktivno odreaguju na nasilje u zajednici. Taj nedostatak tiče se odsustva jasne predstave šta je ljudima činiti u takvoj situaciji. Naime, u Srbiji, u javnom diskursu, skoro niko se ne bavi jasnim i praktičnim konceptualizovanjem problema i predlaganjem praktičnih, konkretnih i, najbitnije od svega, realno sprovodivim, koracima u rešavanju problema.
Vratimo se pojedincu. Dakle kada je pojedinac suočen sa velikom ličnom pretnjom, uz nedostatak zaštite od strane onih koji bi trebali da ga zaštite, pa još dodatno i bez ikakve predstave od strane bilo koga o tome šta bi sa tim problemom moglo da se uradi, onda je sasvim logično da će pojedinac pribeći tzv. maladaptivnim koping mehanizmima (coping na engleskom znači prevazilaženje problema, dakle coping mehanizmi su mehanizmi ili načini prevazilaženja problema).
Adaptivni način bi u ovom slučaju bilo aktivno rešavanje problema nasilja i aktivna zaštita života ljudi. Međutim pošto to izostaje, onda pojedinci u svojim glavama, pribegavaju tzv. maladaptivnim koping mehanizmima.
U ove mehanizme spadaju na primer disocijacija (neka vrsta «bega od realnosti» tj. izbegavanje da se svesno primeti opasnost), senzitizacija (preterana okupiranost problemom bez da to ima korisne efekte, razvijanje «preosetljivosti» za problem, gde se onda i manje opasne stvari doživljavaju jednako ugrožavajućim, gubitak sposobosti realne procene opasnosti), tzv. «samozaštitno ponašanje» kao što bi bilo na primer povlačenje u kuće i izbegavanje kontakata sa nepoznatima, izbegavanje da se čitaju vesti ili gleda televizija, zatim racionalizacija ili pribegavanje smišljanju «izgovora» ili «opravdanja» za nasilničko ponašanje ili za nedostatak sigurnosti u životu, kao i bekstvo iz situacije (na pr. fizičko bekstvo u inostranstvo ili «beg» u alkohol, drogu ili sredstva za smirenje)
Šta nam je činiti?
Najpre, treba istaći da psihologija i psiholozi, kao i bilo koja druga struka, ima ograničen opseg delovanja. Kao što je napred naglašeno, pitanja fizičke bezbednosti građana su izvan domašaja rada psihologa. Rešenje fizičke bezbednosti je u domenu pre svega prava i organa bezbednosti (policije i sudstva).
Deo rešenja možda leži i u medijima. Može se pretpostaviti da kada bi u javnom diskursu više prostora bilo dato konkretnom, konstruktivnom i praktičnom razmatranju problema, sa naglaskom na mogućim akcijama i rešenjima, onda bi to ulilo neku nadu pojedincima.
Pojedinci bi onda pre bili u prilici da uoče neku šansu i neku mogućnost ličnog angažovanja na rešavanju društvenih problema.
Lana Engel, psiholog MSc, ACT terapeut
Psihološka pomoć i trening psiholoških veština online https://diaid.nl/