Šta čeka viškove radnika iz javnog sektora

Nije lako postati privatnik

  • Broj 23, septembar 2015.

  • Miloš Obradović

  • 0

U naredne tri godine državni sektor će napustiti 75.000 ljudi, što odlaskom u penziju, što otkazima. Da li će oni sada konkurisati već nezaposlenima, koliko su njihova znanja i iskustvo upotrebljivi, koliko njihove radne navike iz javnog sektora odgovaraju privatnim poslodavcima i kakve su im šanse da započnu sopstveni biznis...



Milena Obradović je 2014. godine napustila posao u Domu zdravlja Užice i otvorila svoju privatnu stomatološku ordinaciju. Njenom napuštanju posla pomoglo je to što je radila po ugovoru o privremeno-povremenim poslovima sa čestim prekidanjima ugovora, pošto po zakonu takvo angažovanje ne može trajati duže od 120 dana. Osim toga, kasnila joj je i plata šest meseci. Rad u državnoj službi nije donosio ni posebnu profesionalnu satisfakciju, jer prema njenim rečima "država nema jasnu ideju kako da prestane da u zdravstvenom sistemu tretira stomatološke usluge kao kozmetičke, dok istovremeno krezubost postaje novi srpski brend”.

Tako je odlučila da okuša sreću u privatnoj praksi u sopstvenoj ordinaciji gde plata nikada nije zagarantovana, ali troškovi jesu i gde vam danas možda neće ući pacijent, ali ćete na kraju meseca svejedno morati da platite porez. 

"Na ideju o pokretanju privatne ordinacije došla sam iz krajnje nužde, kada sam iscrpela sve druge mogućnosti rada u struci. Najveći problem je bio sakupiti početni kapital, jer su stomatološka radna mesta veoma skupa. Kada sam sve troškove stavila na papir, došla sam do računice da je za adaptaciju prostora, kao i za kupovinu polovne stomatološke opreme, pošto nova nije ni dolazila u razmatranje, bilo potrebno oko 12.000 evra. U ovakvoj situaciji svaka pomoć od države bila je dobrodošla”.
Prva ustanova kojoj se Milena obratila bila je Nacionalna služba za zapošljavanje koja dodeljuje bespovratnu pomoć za samozapošljavanje u vrednosti od 160.000 dinara. 
"Iako sam kao žena preduzetnik zdravstvene struke targetirana od strane Nacionalne službe za zapošljavanje kao prioritet za dobijanje subvencije, od te vrste pomoći, barem do jula te 2014. nije bilo ništa, niti se mogla dobiti konkretna informacija o okvirnom datumu izlaska konkursa. Budući da sam već dva meseca plaćala zakupninu za prostor u kome još nisam počela da privređujem, dalje čekanje nije imalo smisla”.

Sledeća ustanova kojoj se obratila bila je Nacionalna agencija za regionalni razvoj, u kojoj se takođe odobravaju izvesna bespovratna sredstva kao podrška privatnom preduzetništvu, ali uz jedan veoma bitan uslov: da vaša firma bude registrovana određeno vreme u trenutku apliciranja. 


Nerešiva „kvaka 22"

Ova "kvaka 22” tako često viđana u državnim institucijama, znači da početnik mora da registruje firmu i pokrene posao kako bi dobio subvencionisana sredstva, koja mu za pokretanje posla zapravo i nedostaju. Dakle, već imamo dve vrste bespovratne pomoći koje je država ponudila na papiru, ali od kojih u praksi nije bilo ništa.
Ako je obećana pomoć i izostala, sasvim sigurno jedan drugi državni organ se pojavio da odmogne i to u vidu rešenja za plaćanje paušalnog poreza od 27.000 dinara već polovinom prvog meseca, kada posao nije faktički ni počeo.

"Priznajem da sam se u tim trenucima pitala da li je pod takvim nametima moguće opstati. Sada, posle godinu dana privatne prakse, mogu reći da sam opstala i uspela. Biti privatni preduzetnik jeste lepo, ali i teško. Nema fiksne plate svakog prvog u mesecu ni fiksnog radnog vremena, kao ni odmora za vreme praznika. Morate uložiti mnogo vremena i gotovo svakodnevno usavršavati sebe kako biste bili kompetitivni u surovoj konkurenciji. Ali je lep osećaj kada sagledaš rezultate svog rada i shvatiš da si isključivo sam za to zaslužan”, kaže Milena Obradović.
Sličan put u naredne dve i po godine čeka nekoliko desetina hiljada ljudi koji će ostati bez posla u državnom sektoru u sklopu racionalizacije i fiskalne konsolidacije. Istina, onima koji su imali sve privilegije stalnog državnog posla sa redovnom platom i dugotrajnim godišnjim odmorima, regresima i slobodnim danima za brojne praznike, neće biti baš tako lako da napuste tu udobnost i oprobaju se na tržištu, ili kao preduzetnici ili kao radna snaga.


Najviše zaposlenih u obrazovanju

Ipak, prema Fiskalnoj strategiji 2015-2017. i sporazumu sa MMF-om, država se obavezala da do 2018. godine smanji broj zaposlenih za 15 odsto ili 75.000 ljudi, računajući i one koji će otići u penziju. Iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave poručuju da se ne slažu sa tim brojkama: ”Smatramo da bi to znatno ugrozilo funkcionalnost državnog sektora. Pregovaraćemo”. Prema najavama ministarke Kori Udovički, do kraja ove godine državni sektor će morati da napusti 9.000 ljudi, mada se još uvek ne zna ni u kojoj oblasti ni ko će biti otpušten, a pregovori sa ministarstvima i sindikatima još traju. Ono što je sigurno jeste da će na udaru biti pre svega zdravstvo i prosveta, koji obuhvataju 60 odsto svih zaposlenih u državnom sektoru. 

Ukupan broj zaposlenih na neodređeno i određeno vreme u opštoj državi u decembru 2014. godine iznosio je 500.538 ljudi. Najviše ljudi je radilo u obrazovanju, 177.171 i zdravstvu 128.429, što je tri petine zaposlenih u državnom sektoru. U pravosuđu i policiji bilo je zaposleno 102.660, u administraciji 41.928, dok je preostalih više od 40.000 ljudi radilo na ekonomskim poslovima, zaštiti životne sredine, u kulturi, religiji... Sve u svemu, 11 odsto BDP-a se godišnje troši na plate u državnom sektoru i to posle smanjenja plata. Istovremeno, prosek izdvajanja na plate u državnom sektoru u EU je 10,7 odsto, a u novim zemljama članicama EU (NČEU) 9,5 odsto, što je i cilj Srbije. 



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesettrećem broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara