SAVRŠENA OLUJA NEZNANJA I NEODGOVORNOSTI

Srbija mora da uskladi svoju unutrašnju i spoljnu politiku, odnosno da demokratski odluči o svom usmerenju ka velikim silama, glavna je poruka okruglog stola pod nazivom „Srbija između Istoka i Zapada“. Ponekad previše emotivna rascepljenost građana između „Istoka i Zapada“ trenutno pogoduje samo demagozima, a osnovni konsenzus o ovom pitanju mora da se formira kroz javnu i civilizovanu debatu – koja na kraju treba da se preseli i u srpski parlament

Tema prve debate, koju je Nova ekonomija organizovala 5. aprila u Aero-klubu u okviru inicijative „Srbija 2030 – koji je naš put“, bilo je spoljnopolitičko opredeljenje Srbije. Učesnici okruglog stola su se saglasili da spoljna politika Srbije mora da postane proces koji se odvija u kontinuitetu.

Istoričar Milan St. Protić ocenio je u uvodnom izlaganju da je spoljna politika bilo koje države uvek samo rezultat odnosno „odblesak“ unutrašnje politike, da ona bez te osnove ne može da „visi u vazduhu“, a da se na ovu temu u Srbiji raspravlja decenijama.

Prema njegovim rečima, srpska unutrašnja politika je „nedosledna i neaktivna“, a građani prvo treba da odgovore na pitanje u kakvom društvu žele da žive.

„Iz toga će jasno proisteći naši spoljnopolitički interesi i savezništva. Mi bismo istovremeno i u EU i da budemo dobri sa Rusijom, da budemo deo Zapada u materijalnom smislu, a namigujemo zemljama BRIKS-a. Srcu su nam bliže autokratije i nedemokratski režimi, džepu i blagoutrobiju bliži nam je Zapad“, smatra St. Protić.

Ipak, dodaje i da su sve blokovske spoljnopolitičke podele zasnovane prevashodno na interesima, ne isključivo na političkim sličnostima.

„Spoljna politika ne sme da se zasniva samo na jednom jedinom državnom ili ‘narodnom’ ili projektovanom interesu, a Srbija je u tu zamku upala i svu svoju spoljnu politiku skoncentrisala na pitanje Kosova. Srbija i nema spoljnu politiku osim što su svi potezi na međunarodnoj sceni u službi tog jednog projektovanog cilja interesa. Iz jedne u drugu vlast, od devedesetih godina svi prave istu grešku“, smatra St. Protić.

Koordinatorka Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji Bojana Selaković navela je da debata o tome „da li je Srbija na Istoku ili na Zapadu“ domaće političke elite vode možda 250 godina, a da odgovor daju sami građani u proteklih 30 godina svojim delovanjem, odnosno da je dilema nepostojeća.

„Sa manjim pauzama, broj onih koji žele da napuste Srbiju je u konstantnom porastu, što moramo da imamo na umu kada se govori o bilo kojoj strateškoj temi koja se tiče društva u celini. Onda kada ljudi više ne budu želeli da odlaze – znaćemo da je došlo vreme koje je za sada samo imaginarna kategorija. Oni odlaze, ne da se jednog dana vrate, već sa namerom da im se potomci trajno rađaju, školuju, leče na nekom drugom mestu. I ne biraju destinacije kao što su Moskva, Sankt Peterburg, Peking ili Šangaj, već Beč, Minhen, Frankfurt, Čikago. A u poslednjim godinama sve više su to Prag, Bratislava i drugi gradovi nekadašnje istočne Evrope“, navela je Selaković.

Ona dodaje da se u Češkoj od 1990. godine do 2020. godine broj stanovnika povećao za 2,2 odsto, u Slovačkoj za preko tri procenata, a da je u Srbiji broj stanovnika opao za osam odsto.

„Statistika je još sumornija ako uključimo i Sloveniju, nekada deo iste države kojoj je Srbija pripadala. Njena populacija se uvećala za 6,6 odsto, dok se životni vek povećao za 6,9 godina… U Srbiji je (životni vek) skraćen za dve. Svi ovi podaci su rezultat strateškog opredeljenja Srbije na poslednjoj istorijskoj raskrsnici koja se desila 80-ih i 90-ih godina… Ja, kada govorim o procesu evrointegracija i potencijalnim benefitima članstva, smatram da je važno da se poredimo sa državama sa kojima se možemo porediti. To su zemlje bivšeg Istočnog bloka, gde možemo videti šta su dobile od procesa evropskih integracija“, kazala je Selaković.

Nikola Vujinović sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu pak smatra da je diskusija o razapetosti Srbije između Istoka i Zapada zapravo milenijumska, a da se spoljna politika mora posmatrati kao proces koji se neće završiti sutra, a da ne veruje da će ulaskom u EU već sutradan biti sve bolje.

„Mislim da neće biti sve bolje, pošto to ne zavisi do toga da li ćemo dobit glas u Briselu ili ne, već od toga kako mi, kao politička zajednica koja želi da ostvari određene interese, dolazimo do ostvarenja tih interesa. Ali, i kako ćemo mi taj interes da konstruišemo, da li ćemo to učiniti demokratski – ili će on biti oktroisan“, rekao je Vujinović i dodao da je spoljna politika male države, kao što je Srbija. veština mogućeg i da nas Jovan Ristić i Berlinski kongres tome uče.

„Velika opasnost, po mom mišljenju, jeste što u srpskom javnom mnjenju postoji želja za paternalizacijom javnog prostora. To znači da ću odlučivati demokratski samo dok se demokratija slaže sa mnom. Moramo se opredeliti oko odsjaja unutrašnje politike prema spolja, šta ćemo i kako ćemo da rešimo pitanja naše unutrašnje politike“, kazao je Vujinović.

On je naveo da su debate poput ove „lekovite“, da proveravaju šta je iluzija a šta stvarnost, jer Srbija kao društvo živi u „savršenoj oluji“ odsustva znanja o bilo čemu i odsustva odgovornosti.

„To je prvi prioritet na koji moramo da jurnemo kako bismo sve ostale probleme rešili“, zaključio je Vujinović.

Prema rečima Gordane Delić, iz Balkanskog fonda za demokratiju, Srbija duže od 20 godina nema sopstvenu spoljnopolitičku strategiju. Pokušaji kreiranja takvog dokumenta do sada su bili neuspešni, a do izbijanja rata u Ukrajini možda je i mogla da se vodi spoljna politika bez jasno definisanih ciljeva.

„Danas je taj prostor za Srbiju drastično manji, zbog čega je spoljna politika Srbije možda najaktuelnija tema. Neophodno je da se sve redefiniše, Srbija će morati da redefiniše svoje odnose sa svim svojim partnerima – htela to ona ili ne. Ali važnije od toga je da se jasno definiše vizija Srbije i sa tim u vezi da se konačno uskladi unutrašnja i spoljna politika zemlje“, smatra Delić.

Nedostatak tog dokumenta koji bi morao da bude ispregovaran i usvojen u Narodnoj skupštini rezultira zbunjenim i uplašenim građanima, ali i mogućnošću da se smenom vlasti u potpunosti promeni pravac države.

„Odsustvo tog dokumenta lišava odgovornosti ne samo vlast nego i opoziciju da u svojim izjavama i obećanjima građanima budu dosledni i da iskazuju jasne rezultate“, ocenila je Delić, koja je pozvala i na usvajanje Strategije spoljne politike u narednom sazivu parlamenta.

Profesor Aleksandar Kavčić, osnivač fondacije „Alek Kavčić“, sa druge strane naglašava da postojanje demokratije u unutrašnjem državnom uređenju ne mora da znači da se ta ista država ponaša fer u međunarodnim odnosima, zbog čega propagandu plasiraju i „Istok i Zapad“.

On dodaje i da je opasno etiketirati nekoga ko se kritički postavlja prema Zapadu kao „čoveka Istoka“, da izbor nije binaran, a da prihvatanje demokratije kao vrednosti ne znači odricanje od nacionalnog interesa.

„Velike demokratske zemlje se nikada nisu odrekle nacionalnog interesa, makar oni bili udaljeni hiljadama kilometara, a od (Srbije) iste te demokratske zemlje traže da se odreknemo nacionalnog interesa. Da, govorim o Kosovu. To je nacionalni interes, to nema veze sa nacionalizmom. Rude, rudna bogatstva, koje sada idu budzašto stranim kompanijama – i to je naš nacionalni interes… Razmislimo da li je demokratija cena našeg nacionalnog interesa, ja smatram da nije i ne može biti“, kazao je Kavčić.

Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Milojko Arsić se nadovezao dodavši da opredeljenje Srbije između Zapada i Istoka mora da bude višedimenzionalno, odnosno da se opredeljenje o unutrašnjem uređenju mora razdvojiti od spoljnopolitičke orijentacije, pogotovo kroz svrstavanje u vojne blokove.

„Postoji mogućnost da se konflikti rašire, Srbija nema razloga da ulazi u te konflikte. Naravno, kao mala zemlja, pitanje je koliko možemo to da odbijamo, ali sve dok možemo, moramo to i da činimo“, zaključio je Arsić.

Zoran Sekulić, glavni i odgovorni urednik novinske agencije FoNet, ocenio je da je problem što u Srbiji „javno mnjenje“ ne postoji kao autonomna društvena kategorija, da u Srbiji postoji „narod“ – čas kao politička, čas kao etnička kategorija, što olakšava manipulaciju i demagogiju.

„Na početku je bilo reči da je spoljna politika odraz unutrašnje politike. Ako je to tačno, onda unutrašnja politika u Srbiji svakako nije refleksija državnih interesa, niti refleksija države koja počiva na vladavini prava i podeli vlasti. Unutrašnja politika je refleksija političke volje – ljudi na vlasti, odnosno jednog donosioca odluka. Zato verujem da je i spoljna politika isto odraz volje donosioca odluka… Njima nije u interesu da se ova zemlja reformiše. Svaka vrsta suštinskog preobražaja društva direktno ugrožava njihove interese – bili oni politički, statusni ili finansijski“, kazao je Sekulić.

Zbog toga, ali i kontrole medija, građani Srbije žive u „paralelnoj realnosti“, a odluke donose suprotno svojim interesima, nesvesni da to čine.

„Moje uverenje je da je ovo društvo izloženo kontinuiranom narativu proizvodnje neprijatelja – bilo spoljnih ili unutrašnjih… Ova država neće da vidi šta se sada dešava u svetu, jer će i to ugroziti njene interese… Ja strepim od situacije u kojoj će Srbija ići u samoizolaciju jer je niko neće vući za rukav da se uključi u savremene evropske procese – kako god se Evropa sutra promenila. Da ne bude opet situacija koja može da ostavi posledice po generacije, da je voz otišao sa stanice, a mi ostali sami na peronu“, zaključio je Sekulić.