BOS PO TRNJU

Zvanična priča o ekonomiji, avionima, nuklearkama i najpoznatijim francuskim modnim markama poslužila je kao dimna zavesa. Zaseniti ovdašnju prostotu. Nije Srbija finansijski ni izbliza dovoljno jaka da bi, u očima Francuza, slovila kao privredni partner izuzetnog reda. Naprotiv. Prosto, Srbiju, što bi naš narod kazao, nema pas za šta da ujede. Manimo se, jednom zasvagda, te prazne megalomanije. Delujemo paćenički, to jest tako deluje predsednik ove zemlje u naše ime, predstavljajući nas po belom svetu

Onomad se u Beogradu francuski predsednik ovdašnjoj javnosti obratio na srpskom. Naš mu predsednik nije odgovorio na francuskom. Jasno je zašto. Trebalo bi da je obratno. Logično bi bilo da srpski predsednik govori francuski, a da francuski ne govori srpski. Trebalo bi, ali nije. Nekad je svaki srpski državnik, profesor ili pisac, znao francuski. I pisanje, i čitanje, i usmeni jezik. Nekad se s francuskog prevodilo lepšim stilom nego što je original bio. Nekad su najškolovaniji Srbi bili francuski đaci. Potraga za izgubljenim vremenom, rekao bi neponovljivi Marsel Prust.

No, na stranu moj lament nad prohujalim godinama. Šta je uistinu značila poseta predsednika Srbije Parizu i prijem u Jelisejskoj palati?