Vesti iz izdanja

30.04.2024. 06:28

Autor: Milan St. Protić

BOS PO TRNJU

PIŠE: Milan St. Protić

Šta je uistinu značila poseta predsednika Srbije Parizu i prijem u Jelisejskoj palati?...

Zvanična priča o ekonomiji, avionima, nuklearkama i najpoznatijim francuskim modnim markama poslužila je kao dimna zavesa. Zaseniti ovdašnju prostotu. Nije Srbija finansijski ni izbliza dovoljno jaka da bi, u očima Francuza, slovila kao privredni partner izuzetnog reda. Naprotiv. Prosto, Srbiju, što bi naš narod kazao, nema pas za šta da ujede. Manimo se, jednom zasvagda, te prazne megalomanije. Delujemo paćenički, to jest tako deluje predsednik ove zemlje u naše ime, predstavljajući nas po belom svetu

Onomad se u Beogradu francuski predsednik ovdašnjoj javnosti obratio na srpskom. Naš mu predsednik nije odgovorio na francuskom. Jasno je zašto. Trebalo bi da je obratno. Logično bi bilo da srpski predsednik govori francuski, a da francuski ne govori srpski. Trebalo bi, ali nije. Nekad je svaki srpski državnik, profesor ili pisac, znao francuski. I pisanje, i čitanje, i usmeni jezik. Nekad se s francuskog prevodilo lepšim stilom nego što je original bio. Nekad su najškolovaniji Srbi bili francuski đaci. Potraga za izgubljenim vremenom, rekao bi neponovljivi Marsel Prust.

No, na stranu moj lament nad prohujalim godinama. Šta je uistinu značila poseta predsednika Srbije Parizu i prijem u Jelisejskoj palati? Da li je to bio gest poštovanja i uvažavanja ili privođenja na raport i izdavanje naredbi? Jesu li dva predsednika zaista ravnopravni sagovornici? Koračaju li njih dvojica uporedo i ruku pod ruku ili Francuz ima nešto konkretno da poruči svom mlađem kolegi iz Beograda? Da mu poruči, prebaci, da na znanje… Možda se radilo i o ponekom Makronovom upozorenju ili opomeni? Možemo samo pretpostavljati šta se čulo iza zamandaljenih vrata zdanja u kojem stoluje predsednik Francuske.

Pa da pokušamo. Nekog minornog iskustva u ovakvim poslovima i mi imamo. Nije bogzna kakvo, ali moglo bi biti od koristi.

Tačka broj jedan. Poznat je skepticizam Emanuela Makrona u pogledu proširenja Evropske unije. Više puta je ponovio svoj stav o neophodnosti unutrašnjeg reformisanja pre no što bi se primile nove članice. Elem, pozicija Francuske nije nimalo ohrabrujuća za aspiracije Srbije u pravcu punopravnog članstva u EU.

​Tačka broj dva. U odnosu na Rusku Federaciju i njen rat protiv Ukrajine, prvi čovek Francuske takođe vodi rezolutnu politiku. On je najglasniji u insistiranju na direktnom vojnom angažovanju francuskih i drugih evropskih trupa na strani Ukrajine.

Tačka broj tri. Francuska je među prvim državama priznala nezavisnost Kosova i prednjači u podršci kosovskoj državnosti, suverenosti i međunarodnom statusu. Iz Pariza neće doći nikakav podstrek u pogledu teritorijalnog integriteta Srbije, kako ga vidi ovdašnji predsednik i uz njega dobar deo ostalih političkih činilaca i ukupne javnosti.

Tačka broj četiri. Čovek sa Andrićevog venca otputovao je u Pariz sa tovarom otvorenih pitanja i odsustva odgovora na ta pitanja. Na primer, šta je sa ispunjavanjem preuzetih obaveza iz briselsko-ohridskog sporazuma, čiji je koautor Francuska? Kako Srbija gleda na ulazak Kosova u Savet Evrope i zašto se tome suprotstavlja kad se s tim već saglasila? Šta je sa onim skandalom u Banjskoj i koji je razlog što vinovnici nisu privedeni pravdi? Kakav je stvaran odnos Srbije prema Rusiji, njenoj agresiji na Ukrajinu, kaznenim sankcijama prema njoj? Kako predsednik Srbije objašnjava svoje srdačne odnose sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom u svetlu njegove ogoljene i nemilosrdne autoritarnosti i obračunavanja sa političkim neistomišljenicima? Šta predsednik Srbije misli o Putinovom flagrantnom antizapadnjaštvu? Na koju stranu se Srbija svrstava? Šta je to sa srpskom demokratijom, zloupotrebama izbornog postupka, preinačenjem volje birača, rezolucijom evropskog parlamenta tim povodom, nalaza evropskih posmatrača izbora u Srbiji?

Jednom rečju, čitav niz neprijatnih tema. Veoma neprijatnih. Zvanična priča o ekonomiji, avionima, nuklearkama i najpoznatijim francuskim modnim markama poslužila je kao dimna zavesa. Zaseniti ovdašnju prostotu. Navodno, Francuze interesuje zarada u poslovanju sa Srbijom. Čak i da je interesuje, ta je zarada, u najmanju ruku, od drugorazredne, ako ne i trećerazredne, važnosti. Nije Srbija finansijski ni izbliza dovoljno jaka da bi, u očima Francuza, slovila kao privredni partner izuzetnog reda. Naprotiv. Prosto, Srbiju, što bi naš narod kazao, nema pas za šta da ujede. Manimo se, jednom zasvagda, te prazne megalomanije. Delujemo paćenički, to jest tako deluje predsednik ove zemlje u naše ime, predstavljajući nas po belom svetu.

Njegovo je znanje uopšte, a o Francuskoj posebno, vrlo oskudno. Skromno. Skučeno. Ograničeno. Njegova je vizija politike, interesa, pravaca, takođe više nego limitirana. Zato je njemu najbitnije koliko se puta s nekim strancem rukovao, šta je s njim obedovao i kakvo je piće pio. Kladim se da je, kao i svojevremeno, i ovog puta bio fasciniran Makronovim konjakom. On, kukavan, stvarno misli kako se na taj način stiče ugled i poverenje. Kako su to potezi od značaja za odnose Francuske i Srbije. Jadni smo mi, jadni i žalosni, s takvim predvodnikom. Takvim vođom i liderom nacije.

Za Makrona je, jamačno, to bio dan na radnom mestu, dan poput svakog drugog. Imao je zadatak da obavi jedan od razgovora s nedoraslim, problematičnim, nepouzdanim, sabesednikom. Da ga urazumi, da mu objasni kako stvari stoje, iznese svoja očekivanja, odredi granice i rokove. I to je bilo sve.

A srpska politika, pod ovom vlašću, nastaviće svoje tumaranje, bauljanje, posrtanje na globalnoj vetrometini. Bez putokaza, bez ideje i bez kormilara. Jer onaj što kormilo drži nije sposoban ni ravnotežu na biciklu držati. Nekmoli upravljati srpskim državnim brodom.

Jedan od najboljih srpskih političara i diplomata svih vremena, legendarni Milovan Đ. Milovanović, pariski doktor prava, predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Kraljevine Srbije, zapisao je ovakvu misao:

„Mi moramo svoj mali srpski čamac vezati za veliku evropsku lađu.“

Bilo je to pre jednog stoleća i duže. Danas nemamo ni ljude Milovanovićevog kova i kalibra, ni pravu ideju kud smo naumili i gde hoćemo da stignemo.

Na čelu su nam patuljci od dva metra. Kepeci Liliputanci. Šeprtlje i anonimusi. I neviđeni ignoramusi.

Bolje, izgleda, nismo zaslužili.

Voleo bih da grešim.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.