Gorak hleb na biciklu

Podaci pokazuju da većina platformskih radnika u Srbiji nema institucionalnu i zakonsku zaštitu. Platforme ne smatraju radnike svojim zaposlenima, već prenose odgovornost za njihovo angažovanje na treće strane.

„Kako težak i nezahvalan posao rade treba da budu plaćeni još više“. „Lako nije. Posao je naporan, odgovoran i nebezbedan.“ „Samo organizatori su u plusu. Mislim da jesu u početku dobro zarađivali, ali sad agencije uzimaju kajmak, mada šta god zaradili, zasluženo, samo zuje na onim biciklima, nije to lako.“

Ovo je samo jedan deo komentara u anketi Nove ekonomije: Da li su radnici koji u Srbiji rade dostavu hrane ili voze taksi preko aplikacija, obespravljeni? Naši čitaoci, njih više od dve trećine, ocenjuju da nemaju nikakva prava, ali i dalje svaki peti veruje da je posao preko takozvanih platformi „sladak hleb“ i da se ti poslovi ne razlikuju mnogo od drugih.

Srbija je među vodećim zemljama u Evropi po udelu platformskih radnika u stanovništvu. Međutim, većina njih nema institucionalnu i zakonsku zaštitu. Na sve to, bore se i sa predrasudama šire populacije, kao što pokazuje naša anketa.

Nedavni izveštaj koji je predstavio Centar za istraživanje javnih politika pokazuje da dostavljačima u Srbiji često nedostaju osnovna radna prava, kao što su pristup nadoknadi za nezaposlenost, plaćeno bolovanje, godišnji odmor i porodiljski/očevski dopust. Izveštaj se bavio trenutnim statusom radnika na platformama u Srbiji.

Istraživanje je sprovedeno na osnovu pet principa dostojanstvenog rada: pravična zarada, pravični uslovi rada, pravični ugovori, pravično upravljanje i pravično zastupanje.

Istraživačica i izvršna direktorka Centra za istraživanje javnih politika Tanja Jakobi rekla je za Novu ekonomiju da su nedavne promene, kada je u pitanju obračun zarada na ovim platformama, uticale na postepeno pogoršanje uslova rada i izazvale probleme za tu vrstu radnika.

Dodala je da radnici ipak i dalje pokazuju interesovanje za takav rad zbog „niskih prepreka za ulazak na tržište rada, fleksibilnog radnog vremena i relativno pristojnih zarada”.

ŠTA JE TO PLATFORMSKI RAD?

Klasičan radni odnos podrazumeva sklapanje ugovora o radu između poslodavca i radnika i jasno propisane uslove rada kao što su cena rada, radno vreme, bolovanje, slobodni dani, pravo na topli obrok, godišnji odmor, uslovi zaštite na radu, prava radnika na sindikalno organizovanje i zastupanje. Rad preko kompanija kao što su Glovo, Wolt, MisterD i Yandex se naziva platformskim radom. On se razlikuje od „običnog” po tome što se organizuje putem partnerstva.

U tom aranžmanu, radnik može biti samozaposlen ili zaposlen putem posredničkih kompanija, koje zaključuju ugovor sa platformom.
Kako kaže Jakobi, zbog takvog pristupa, platforme ne smatraju radnike svojim zaposlenima, već prenose odgovornost za njihovo angažovanje, u skladu sa važećim propisima, na treće strane.

„U platformskom radu najčešće se suočavamo sa radom na crno, ili radom koji je posredovan kroz partnerstvo, bilo sa preduzetničkom radnjom ili kompanijom koja je partner platformi i zapošljava radnu snagu”, istakla je Jakobi.

To znači, kako kaže, da radnici platformi za dostavu hrane nisu zaposleni u Glovu, Woltu ili drugim platformama nego su angažovani ili putem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji ili preko „logističkih partnera“ po osnovu ugovora o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima i ređe preko ugovora o radu ili bez ugovora.

„Kada je reč o angažovanju kurira putem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji gde kurir/dostavljač ima svoju preduzetničku radnju, ovde je najčešće reč o ‘skrivenom zapošljavanju’”, kazala je Jakobi.

Kada se zapošljavaju preko „logističkih partnera“, kako je naglasila Jakobi, često se sa kuririma sklapaju blanko ugovori ili pak oni koje kuriri nikada nisu imali priliku da vide.

Takođe, ti ugovori mogu biti i „lošeg kvaliteta“, odnosno ne podrazumevaju jasno određenu satnicu, radno vreme, procenu bezbednosti na radu i obezbeđivanje odgovarajuće opreme, pa usled toga „kuriri nemaju ili imaju vrlo ograničen pristup zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti”.

PUNO ZARAĐUJU?

Dve od četiri platforme u Srbiji plaćaju najmanje minimalnu satnicu. Ovogodišnja analiza pokazala je da su samo dve platforme (Glovo i Wolt) mogle da dokumentuju da plaćaju radnicima najmanje minimalnu satnicu nakon obračunatih troškova rada, koja iznosi 230 dinara. Međutim, nijedna od analizirane četiri platforme nije mogla da dokumentuje da plaća radnicima najmanje egzistencijalni minimum nakon obračunatih troškova rada od 320 dinara.

Iz izveštaja se može videti da jedino Glovo obezbeđuje radnicima zaštitnu opremu (putem posredničkih kompanija ili direktno preko tri centra Glovo) bez dodatnih troškova i da sprovodi druge mere ublažavanja rizika.

Programska direktorka Centra za istraživanje javnih politika i vođa istraživačkog tima Fairwork Srbija Branka Anđelković istakla je da se trenutni zakonski okvir koji reguliše ovu vrstu rada u Srbiji nije promenio od poslednjeg Fairwork izveštaja, uprkos tome što su kreatori javnih politika u Srbiji sve svesniji činjenice da je potrebno rešiti pravni status platformskih radnika.

„Platforme koriste dinamične modele za određivanje cena isporuka kako bi u teoriji omogućile radnicima da zarađuju više tokom perioda maksimalne potražnje. Međutim, uočeno je da ti modeli otežavaju radnicima da procene koliko mogu da zarade od svake dostave i kako mogu da maksimiziraju svoje prihode“, rekla je Anđelković.

Iz izveštaja se može videti da, kao i u prethodnim ciklusima ocenjivanja, nijedna od platformi nije ispunila princip pravičnog zastupanja. To znači da platforme ostavljaju radnike bez formalnog mehanizma za kolektivno pregovaranje koji bi ih predstavljao i štitio njihova prava.

Takođe, platforme Glovo i Wolt dobile su poene u ocenjivanju na osnovu toga što su imale jasne kanale komunikacije koji omogućavaju radnicima da komuniciraju sa ljudima koji su predstavnici platforme putem aplikacije, telefona, elektronske poruke ili lično. One su dokazale da poseduju formalizovani proces podnošenja žalbi na kazne ili disciplinske mere, čak i onda kada radnici više nemaju pristup platformi.

ALGORITAM JE GOSPODAR ŽIVOTA

Dostavljače koje viđamo na ulicama širom gradova, jure vozilima kroz gužvu u vreme ručka i van njega i voze porudžbine kako bi stizale na adrese hiljada korisnika. Na to ih, kako kažu, navodi algoritam, odnosno aplikacija platforme za koju rade, kako bi mogli što više porudžbina da ispostave.

Sa više porudžbina trebalo bi da ide i veća zarada, ali jedan od dostavljača kompanije Glovo, rekao je u razgovoru za Novu ekonomiju da ih algoritam uz pomoć kojeg aplikacija radi ubrzava, ali ne donosi i veću zaradu.

Naime, algoritam u aplikaciji se menja stalno, tako da oni brže dolaze do porudžbine i smanjuju vreme za čekanje na narudžbine. Samim tim i naknade za čekanje na porudžbine nema, pa tako nema ni dodatnog novca.

„Kada sam počeo da radim, Glovo aplikacija je bila aktivna do jedan sat posle ponoći. Onda su u jednom trenutku odlučili da produže radno vreme do četiri ujutru. Kada su noćni sati otvorili ‘bonuse u satu’, parametar kojim se množi zarada za svaku dostavu, bili su dosta veći nego bonusi u satu u toku dana”, rekao je naš sagovornik.

To je, kako je istakao, bio način se dostavljači dodatno plate za noćni rad.
„Međutim, vrlo brzo nakon što su shvatili da ima dovoljno motivisanih dostavljača koji žele da rade noću, noćne bonuse su vratili na vrednost dnevnih. Tako se već dugo ti noćni bonusi, odnosno zarada, ne razlikuju od dnevnih”, kazao je dostavljač.

Takođe, objasnio je, rad vikendom se ne razlikuje od onog radnim danima u pogledu plaćanja, dok se u danima kada su praznici uvećaju bonusi u satu i tada je zarada po dostavi veća nego inače.

„Kompanija Glovo, kao i većina agencija, ostavlja slobodu dostavljačima da odluče koliko će sati i kada raditi. Međutim, postoje agencije koje uslovljavaju dostavljače da rade svaki dan po 10 sati. Takve agencije, za razliku od većine onih koje uzimaju fiksno oko deset hiljada mesečno, uzimaju procenat od zarada dostavljača na aplikaciji i interes im je da dostavljači što više rade”, rekao je on.

ŠTA TO BEŠE STAZA ZA BICIKLE?

Osim zarade koja se drugačije obračunava poboljšanjem algoritma i što su uskraćeni za osnovna radna prava, dostavljači krše i Zakon o bezbednosti saobraćaja.

Naime, oni se često ne kreću propisanim putanjama, odnosno biciklističkim i pešačkim stazama, već po površinama na kojima nije dozvoljeno kretanje i tako pešake i sve koji se nalaze u blizini dovode u opasnost. Kao učesnici u saobraćaju često ne paze na svetlosnu signalizaciju i ne kreću se metar od ivice kolovoza, a na sebi ne nose zaštitnu opremu kao što je kaciga.

Na ovo ih, kako kaže dostavljač, primorava aplikacija jer žure za što većim brojem dostava, kako bi osvojili bonuse po satu i kako bi obezbedili dodatni novac.

„Primetili smo da putanja po kojoj se računaju kilometri više nije putanja kojom bi se kretao automobil, kako je bilo do ove promene, za sve tipove vozila. To je sada putanja kojom bi se kretao pešak, odnosno najkraća putanja. Rezultat svega je da se čak i zarada po dostavi smanjila za najveći broj dostavljača“, rekao je dostavljač.

Dodao je da je, pored toga, posao dodatno otežan jer aplikacija usmerava dostave po pešačkim stazama, gde se sada u proseku prelazi veći broj kilometara po dostavi nego ranije.

Na pitanje koliko su dostavljači „opasni” po druge učesnike u saobraćaju, profesor na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu Boris Antić rekao je da su dostavljači izuzetno opasni zbog brzine kojom voze.

„Meni kao profesoru bezbednosti saobraćaja ne odgovara to što nigde nije ograničena brzina kretanja bicikala na putevima. To znači da u nekoj ulici gde je ograničenje 50 kilometara na sat, možete voziti bicikl brzinom od 50 kilometara na sat. Dozvoljeno vam je”, rekao je on u razgovoru za Novu ekonomiju i istakao da upravo takav način vožnje nije nimalo bezbedan.

HRANA PRVO DOSTAVLJAČIMA, PA GOSTIMA

Osim agresivne vožnje, dostavljači imaju i prednost u restoranima, tako što restorani kompanijama za dostavu plaćaju „penale“ ukoliko porudžbina kasni. Kada restoran prihvati narudžbinu, mora da označi koliko mu je minuta potrebno da ona bude spremljena. Naspram minuta koje je restoran naveo, u aplikaciji dostavljaču stiže obaveštenje kada bi trebalo da je preuzme. Ljudi koji rade u restoranu često u tim momentima kada dostavljač dođe, žure da narudžbinu spreme na vreme i onda gosti restorana čekaju, pa tako platforma i „njen radnik“ imaju prednost.

U pogledu radnih prava, hleb dostavljača je gorak. U pogledu fizičkog napora, takođe. Ipak, potražnja za njima ne opada, a neki i dalje ne viđaju svoje ugovore na papiru. Do kada će biti ovako, ne zna se. Verovatno dok krovni zakon, Zakon o radu, ne počne da se primenjuje ili se pak ne izmeni i obuhvati svako zanimanje, pa tako i ova „moderna“, preko platforme.

*Ovaj tekst je ispravljen 28.11. u 10:26, i spravka se odnosi na prvi pasus.

Da li dostavljači krše zakon kada jure na biciklima?