Poverenje i empatija su ključni

Čvrsto verujem da je izgradnja poverenja jasnom, preciznom, nedvosmislenom, otvorenom i direktnom komunikacijom od presudnog značaja

Kako biste definisali svoj poslovni stil?

Verujem da sam fleksibilan, barem se trudim da način vođenja tima, način komunikacije  ali i  stil donošenja odluka prilagodim situaciji, kao i ljudima.

Napraviću analogiju sa košarkom zahvaljujući kojoj sam imao prilike da se rano upoznam sa većinom kockica potrebnih da se slože, kako bi se cilj ostvario. Ni danas ne mogu da pronađem značajnije razlike u vođenju sportskog ili poslovnog tima. Naučio sam zbog čega je bitan timski duh, šta je to preuzimanje lične odgovornosti , a šta fer play,  ali i zbog čega je neophodno prilagoditi se u taktici protivniku i individualnim karakteristikama  svog tima, konkretnoj situaciji i trenutku.

Retko se isti protivnik pobeđuje dva puta na isti način. Nekada je “druga petorka” bolji izbor u konkretnoj situaciji, bez obzira na to što bi u većini drugih “prva petorka” bila bolje rešenje.

Koje osobine priželjkujete kod svojih mlađih kolega?

Živimo u svetu koji već sutra neće biti isti. Tempo promena je sve brži, posebno onih revolucionarnih.

Sa druge strane, imamo generacije kod kojih je pažnja sve kraća. Danas se čak i filmovi gledaju ubrzano. Nestrpljivi su, žele sve, odmah i sada. A potreban je fokus da bismo razumeli.

Nestrpljivost razumem i ona često dolazi iz energije i ambicije koje su velika prednost mladih, kao i hrabrost, ali pravi iskorak dolazi kada se kombinuju sa poštovanjem sistema, procesa, ponajviše iskustva, jer se profesionalna zrelost gradi kroz vreme, a za to je potrebno strpljenje i malo veći stepen samokritičnosti.

 Šta kao rukovodilac ne tolerišete?

Kao rukovodilac tima čvrsto verujem da je izgradnja poverenja jasnom, preciznom, nedvosmislenom, otvorenom i direktnom komunikacijom od presudnog značaja.

To  su ujedno vrednosti i kultura koje mi u OTP banci promovišemo, gradimo i u koje verujemo.Jednom narušeno poverenje je često nenadoknadivo, a šteta nemerljiva.

Stoga ne bih rekao da postoje stvari koje lično ne tolerišem, već da pre svega razumem i prihvatam kao ličnu odgovornost i obavezu da svako “izazovno” ponašanje pojedinca u okviru  tima, svaki “šum” u komunikaciji lli faktore koji dolaze iz okruženja, ili usled nekih sistemskih ograničenja, a prete da naruše poverenje,  pokušam da rešim, da na njih ukažem, da predložim bolji put.

 Može li se i kako u isto vreme biti i dobar menadžer i imati privatan život?

Ako biste pitali moju suprugu, verujem da bi odgovor bio drugačiji.

Menadžment  nije stalno “gašenje požara”, već postavljanje sistema, izgradnja poverenja i timova. Uz postavljanje jasnih ciljeva,  pravila i granica, delegiranja zadataka , posao ne mora da ide kući sa vama.

Svakako da balans nije savršen svaki dan, ali je dugoročno moguć, pre svega neophodan.

Iz privatnog života crpimo energiju, motivaciju i emocionalnu stabilnost koja direktno utiče na poslovni život,  a karijerni put i poslovni uspeh ne smeju predstavljati cilj sam po sebi, već sredstvo koje omogućuje ispunjeniji  privatni život.

 Šta mislite, šta super produktivni ljudi rade drugačije?

U karijeri sam imao priliku da sarađujem sa kolegama jednako posvećenim poslu, jednako orijentisanim ka rezultatu, jednako odgovornim, ali je opet postojala razlika u rezultatu.

Postojanje plana je ono što pravi razliku. I ne samo to, već i fleksibilnost i prilagodljivost tempu promena i života.

U tom kontekstu je bitno i umeće postavljanja prioriteta jer je vreme resurs koji je ograničen a nepovratan, jednako dostupan svima, ali sa različitim stepenom iskorišćenja.

Često čujemo – “nemam vremena”, ali to u današnjem svetu i poslu ne znači ništa drugo nego nepostojanje prioriteta.

Koje su to male stvari zbog kojih kolege u timu budu zahvalne?

Posao čine ljudi, barem do daljnjeg,  i zbog toga je empatija u poslu jako važna, ako već govorimo o poverenju koje sam već nekoliko puta pomenuo. Možda i zato što dolazim iz industrije koja počiva na tim osnovama.

Empatija poboljšava komunikaciju. Ljudi se osećaju shvaćeno, a sve to smanjuje konflikte, gradi poverenje i podiže motivaciju. Te ukoliko je to tako, a jeste, onda je najmanja  stvar koju možemo da učinimo – da saslušamo i razumemo, da li uz jutarnju kaficu, ili mimo rasporeda, svejedno je, ali je jako bitno, ljudski je.

Šta je najbolji savet koji ste dobili od starijeg i iskusnijeg kolege, a rado ga i danas delite?

Nekako se pogodilo  da od samog početka karijere budem “gurnut u vatru”, te sam jako brzo morao da preuzmem punu odgovornost za vođenje tima. U tom smislu ne mogu da se prisetim nekog konkretnog saveta, ali sam skoro naišao na jedan koristan, te ću citirati Nelsona Mendelu, a mislim da je zgodno da sa tim i završimo- “Izgleda nemoguće, dokle god se ne završi”.