Vesti iz izdanja

01.04.2023. 00:47

Štampano izdanje Nove ekonomije

Autor: Dragana Nikoletić

Akontacija na sekiraciju

FENOMENI

Ne brinem ni oko politike, prepuštajući je drugima, kao i proteste i pobune. Nisam ni od onih koje tište teorije zavere. Jer, sve to je vrlo daleko od sfere moje ingerencije, pa ne vidim zašto bih se time bavila. Dobro se snalazim i u vanrednim situacijama. Ali zato me sekira pogrešan ljubavni izbor neke meni bliske osobe, kad neko pije previše, nije mi svejedno ni ako se ko drugi prežderava, izluđuje me i kad neko troši previše, a brine me i odrastanje tuđe dece u neadekvatnim uslovima

 

Briga bi, ‘ladno ledeno, mogla da bude moje srednje ime. Jer, osim što delim muke ostatka sveta, vazda sam i apriori zabrinuta. Tek tako, uvuče se nešto u mene i mrmori iz mraka, navlačeći mi sumoran izraz lica, odsutnost pogleda i sve dublje bore od previše razmišljanja.

 

Za divno čudo, sekiracija oko preživljavanja nije u toj brizi dominantna, iako svakog desetog u mesecu, kad primam honorar, živa nisam dok ne legne uplata. Taj jezivi osećaj blage veze nema sa realnošću, budući da mi je primarna firma solidna, inostrana i da se baš nikad nikom nije desilo da na ovaj način bude zakinut.

Ako sam već luda, nemojte mi reći, tako vam svega, jer ne mogu da istrpim nijednu više suvišnu i neplodotvornu misao. I ne mogu više sve da nadgledam, ostarilo se

 

Ali, u srž mog bića uvukao se strah krajem prošlog i početkom ovog veka, kada su mnogi mediji propali, povukavši na dno i nas, bedne novinare, kojima bi vlasnici glasila ostajali dužni pozamašne svote. Pa ipak smo nekako pretekli i čak se regenerisali, izuzev ovakvih gotovo nebitnih, ali ipak toksičnih nuspojava.

 

Da stepen brige zavisi od nivoa odgovornosti, znam odavno. Stoga se nikad nisam hvatala čeonih pozicija u novinama, na vreme shvativši da za to nisam sposobna. Svoje sam granice osvestila kada sam jednom, na jedan dan, menjala svog urednika. Toliko sam dugo tekstove prekrajala, da nisam stigla da rubriku prelomim na vreme, što je izazvalo opšti haos. Više mi nikad ništa slično nije nuđeno, srećom po moju dušu, ali i po moje pretpostavljene, koji sigurno ne bi istrpeli moju histeriju.

 

Slutim da sva ta konstantna briga ima neke veze sa strahom od tuđih očekivanja,  koja deluju neispunjivo, što sa brigom povezuju drugi autori. Tu ima više mesa za razmatranje, jer moji su roditelji uvek tražili da budem ono što nisam

 

Ne brinem ni oko politike, prepuštajući je drugima, kao i proteste i pobune. Dakle, zadovoljavam se pisanjem o tzv. gorućim problemima. I tu se malo napnem, izveštačim, ne bih li postigla efekat društvene odgovornosti. Intimno, živim u sopstvenom svetu, još od Slobodana Miloševića, uzročnika mnogih glavobolja. Šta mi onda mogu svi potonji?

 

Nisam ni od onih koje tište teorije zavere: fućka mi se da li soju i ostale poljoprivredne produkte genetski modifikuju, da li je virus korone pušten iz laboratorije… Jer, sve to je vrlo daleko od sfere moje ingerencije, pa ne vidim zašto bih se time bavila.

 

Dobro se snalazim i u vanrednim situacijama, koje obično stvaraju prostor za paniku. Kad se desi nešto zbilja stresno, odmah krećem u rešavanje problema i brzo pronalazim izlaz, kako se i preporučuje. Anksioznost me stiže u neočekivanim prilikama, kad je sve naizgled opušteno. Toliko se uznemirim, da posežem za pićem sve dok se ne obznanim i tako se sve brige rasprše, a da se prethodno i ne razmotre.

 

Možda sam tako navukla usud da su mi, nešto kasnije, svi partneri bili kao deca. Pa onda brini da l’ je oprao noge, da li se valjano obukao i da li se, onako pijan, negde skrkao

 

Sutradan ispaštam, briga o tom nečem neodređenom narasta kroz osećaj krivice i (lažnog) kajanja. Već po podne, vraćam se na fabričko podešavanje, kada je klupko neizdrža opalo na uobičajene srazmere, ostavši i dalje nedefinisano.

 

Indikativan primer svoje bolesti (bez precizne dijagnoze), mogu da ponudim iz bliske prošlosti. Bio je to neki umetnički ivent povodom 8. marta, koji sam sa svojom trupom organizovala. Ništa ambiciozno, samo okupljanje sa par neobaveznih tačaka u znak sećanja na Vjerana Miladinovića, zvanog Merlinka (da, to je onaj plavušan iz Žilnikovog filma „Marble ass“, prvi autovani transvestit u Jugoslaviji i simbol šire shvaćene emancipacije).

 

Na tu sponu sa proslavom Dana žena ekstremno sam ponosna, pa ne shvatam zašto sam (jedino ja) snuždena. Jer, sve teče po planu, čak i iznad očekivanja. Vreme je lepo za to doba godine, a ambijent više nego zanosan: Planetarijum u Donjem gradu Beogradske tvrđave, gde je radila i živela Merlinka.

 

Društvo je moje, naj-naj-najbliže, a i onih par sa strane ne remete konstelaciju prisnosti. Piči neka lagana muzika, u skladu sa memorijalnom prirodom događaja. A ja sam kao u gornjem opisu – sumorna, odsutna i zarozana.

 

Da nije do toga što je publike malo, a mi se iscimali? Teško, jer drugačije i nije projektovano. Da li sam smorena što kasni moja simpatija? Nisam, jer se ništa ne menja ni njegovim dolaskom. Muči li me to što flertuje sa drugima? Nije ni to, jer na ovo sam navikla, sklona sam takvoj vrsti frajera.

 

Stanje mi se pogoršava kad neko zapali vatru kod Planetarijuma, jer ja sam formalno za to odgovorna, kao predstavnica kolektiva. Ali i ovu situaciju hitro rešavam, gašenjem plamena i ukorom tog koji se zaigrao. Kao so na ranu, stiže mi SMS od najbolje prijateljice, koja se duri jer je (svojom voljom) izopštena iz događaja. Njen sarkazam izverzirano potiskujem, pa ipak sam i dalje usukana. Šta me onda izjeda? Evo ne znam, da me ubiješ. Kao da brinem samo da bih brinula.

 

Kakva luzerka, post festum sabiram, al’ šta da radim sa tim zaključkom? U pomoć mi stiže izvesni britanski ekspert za neurobiologiju, Adem Perkins, dokazavši eksperimentalno da su inteligencija i previše razmišljanja o lošim stvarima, međusobno povezani. Dešava se nešto u mozgu, što pametnjakovića sprema za moguću opasnost. „U suštini, zabrinutost je dovela do toga da ljudi izbegavaju opasne situacije i prežive kao vrsta“, navodi Perkins.

 

I nije mi ovo neka uteha, jer šta ima rizičnog u odsustvu publike, kuliranju od simpatije, provokaciji prijateljice, pa čak i kontrolisanom plamenu? Mora da je moja briga nekog drugog kova od onog o kome priča ovaj naučnik.

 

Slutim da sva ta konstantna briga ima neke veze sa strahom od tuđih očekivanja koja deluju neispunjivo, što sa brigom povezuju drugi autori. Tu ima više mesa za razmatranje, jer moji su roditelji uvek tražili da budem ono što nisam. Majka je još i bila pomirljiva, delimično me prihvatajući, ali otac je želeo da studiram medicinu, da budem krotka i poslušna, da se oblačim kao žensko i saobrazno svojim godinama… Ni u jednom mu nisam izašla u susret, ali mora da se zaostala krivica docnije ispoljila kao retroaktivna frka od njegove reakcije.

 

Korene ove zlokobne pojave mogu da nađem i u činjenici da ni jedno ni drugo nisu bili dorasli svojoj prirodnoj, zaštitničkoj ulozi. Zato sam doživela kao nužno da se psihološki osamostalim u svojoj petoj godini, kada su se oni razveli. Svako je tu živeo svoj zasebni život, bez dodirnih tačaka u međusobnoj potpori i razumevanju. Prostijim rečnikom, bolelo me je uvo šta oni rade i kako se osećaju. I obrnuto.

 

Tako sam bila sama i kad me je drug iz razreda maltretirao i kad me je ispitivala policija jer sam mu namestila da ga stariji dečaci pretuku i kad sam drugarici ukrala lutku, a ona me provalila… Sama sam bila i u prilikama poput prve menstruacije, kobnih zaljubljivanja, pubertetske depresije, što je dovoljno da si večito na gotovs. Uvek maksimalno napet, osim kad se radi o problemima mojih roditelja. Za njih nisam marila, kako sam već izjavila.

 

Možda sam tako navukla usud da su mi, nešto kasnije, svi partneri bili kao deca. Pa onda brini da l’ je oprao noge, da li se valjano obukao i da li se, onako pijan, negde skrkao. Brini i o tome da li ćemo uspeti da sastavimo kraj sa krajem, uštedimo za more, registraciju auta, ili ćemo morati da se pozajmljujemo. Usput, rešavaj i tekuće situacije, od cirkularnog spremanja kuće, do opošljavanja profesionalnih zadataka.

 

Uzgred, iako ne presudno, jedan od tih mojih intimusa, i to lekar, nije priznavao da postoji klimaks. Jer da jeste, morao bi s većom (stručnom) pažnjom da tretira moje zbilja neurotične ispade. Ovako je sve na mene svalio i na moju (izmučenu) prirodu.

 

Kad se sve pomenuto uzme na gomilu, može se zaključiti da sam svu brigu ovog sveta u sebi akumulirala. Pa sad, kad sam svoj na svome, ne mogu sasvim da se opustim, već kao da tražim povod da se brigom iscrpljujem. Ništa lakše, budući da sekiracija po ovom pitanju nije izbirljiva i da može bilo šta da je aktivira, kao što se vidi iz priloženog.

 

U tom pravcu, znam ponekad (ili vrlo često) da „zabodem“ tuđu brigu. Nekad me sekira pogrešan ljubavni izbor neke meni bliske osobe, kao da sam ja neki reper po ovom pitanju. Brine me i kad neko pije previše, posebno ako sam u periodu alkoholne apstinencije. Nije mi svejedno ni ako se ko drugi prežderava, jer me to podseća na moju „depru“, kad sam se ugojila bar 25 kilograma. Izluđuje me i kad neko troši previše, kao da se laća moga džepa. Brine me i odrastanje tuđe dece u neadekvatnim uslovima. Drugim rečima – nema mi pomoći, ali se ne predajem.

 

Potražim opet podršku nauke i to najpopularnije, u ženskim magazinima. Jedan od članaka kaže da treba staviti na papir šta vas u nekom trenutku mori, pa izvagati šta od svega toga može da se reši. „Kad budete shvatili koliko snage trošite neproduktivno, svu ćete je usmeriti na rešivo“, savet je magazina za taj određeni psihološki tip „očajnika“ koji zapravo brine iz čiste dosade, ne znajući čime drugim da ispuni vreme, kako se u ovom tekstu navodi. O Bože, ta sam, pomislih.

 

I sa tipom „nesiguran“ imam neke veze, jer imam suludu ideju da treba da kontrolišem kosmos, pa se brigom branim od neuspeha. Takvom zgubidanu tekst savetuje da živi u ovom trenutku, koncentrisan na zvuke, mirise, okolne prizore… Hm, moraću to da isprobam.

 

„Prorok“ nisam, po tabeli magazina, jer nisam u tripu da – ako sam ja zabrinuta, realna pretnja katastrofom zaista postoji.

 

Tip „ponavljača“ nekako mi je nerazgovetan, pa ga i ne razmatram. Klasifikacija pokriva i tip „plačljivka“ s kojim se takođe identifikujem. Naime, taj se „nada da će brigom da suzbije žal za nečim prošlim, a zaboravlja da tako neće sebi olakšati“. Umesto da dozvoli da ga skola griža savesti, „plačljivko“ treba da nauči da prihvati ono što ne može da promeni. I da krene da uči na greškama. Uh, viša matematika.

 

Ono što ja mogu da preporučim drugima, kao veteran sekiracije, to je rad do iscrpljivanja. Tu se krije stanje mira, nasušno mi potrebno da ne skrenem sa uma. Ako sam već luda, nemojte mi reći, tako vam svega, jer ne mogu da istrpim nijednu više suvišnu i neplodotvornu misao. I ne mogu više sve da nadgledam, ostarilo se.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.