Ambasadorke kulture iz prošlih vremena

Pojam „velikanke“ na Guglu nije ni postojao sve donedavno, kada se pojavila izložba „Velikanke srpske kulture“, posvećena velikim naučnicama i umetnicama

Ne tako davno, ženama je bilo mnogo teško da se izbore za svoja prava na izbor. Da bi mogla da se školuje, Milena Pavlović Barili morala je da ode u Minhen. Na slikarsku akademiju upada sasvim slučajno, jer je zaboravila da se potpiše. Primili su je samo zato što su mislili da je muškarac. Iznenađenje, kada se pojavila, nisu krili. Primljena je u klasu profesora Štuka, jer niko nije želeo da se ogreši o njen talenat.

Dalji put ka uspehu vodio ju je u Njujork, gde je zasijala na modnoj sceni. Prvo je oslikala plakat za kalifornijski brend parfema „Escape“. Potom, 1. aprila 1940. izlazi na naslovnici čuvenog Voga. Zvali su je srpska Frida Kalo, a impozantna dela koja je ostavila za sobom, danas se nalaze u njenom legatu u Požarevcu.

 Njene cipele, tašnu, češalj, naslovnicu Voga, ali i čuveni autoportret mogu da se vide na pomenutoj izložbi u Domu Jevrema Grujića tokom marta meseca.

Srbija je bila nepresušna inspiracija i slikarki Babet Bahmajer iz Bamberga. Krajem 19. veka udaje se za našeg poznatog slikara Ristu Vukanovića. Ubrzo sa njim dolazi u Srbiju i osniva Udruženje srpskih umetnika za plastičnu umetnost i muziku. Potom i prvu srpsku slikarsko-crtačku školu. Slikala je pod imenom svoga muža, a bavila se i pedagoškim i humanitarnim radom. Pamtimo je kao Betu Vukanović, a neke njene slike, paleta sa sve bojama koje su još uvek na njoj, četkice i drugi lični predmeti, mogu da se vide na izložbi posvećenoj velikankama.

Među njima je i doktorka Draga Ljočić, prva žena u Srbiji sa završenim medicinskim fakultetom. Njen fokus je, pored lečenja ljudi, bila i borba za ravnopravnost svih naučnica koje rade isti posao kao i njihove, daleko više plaćene, kolege. Zbog te borbe, izgubila je državnu službu. Borila se čitavog života i za školovanje žena, jednaka prava u zdravstvu, a bila je i članica Srpskog lekarskog društva i u njemu jedina žena.

Jelisavetu Načić nije interesovao brak, koliko obrazovanje. Prva srpska arhitektkinja potrošila je sav svoj miraz na školovanje. Njena zaostavština je velika, dovoljno je pomenuti Crkvu Aleksandra Nevskog, zgradu Osnovne škole „Kralj Petar Prvi“, stepenište na Kalemegdanu.

Desanku Maksimović i te kako pamtimo, a njene pesme nalaze se u školskoj lektiri. Malo je poznato da joj je za života u rodnom Valjevu otkriven spomenik. Ona se tome oštro protivila, jer je smatrala da toga nije dostojna. Nekako je pristala, kada su joj objasnili da to nije spomenik njoj, već oda poeziji i lepoj reči. Danas, posle skoro tri decenije od njene smrti, imamo prilike da vidimo njen šešir i zaštitni znak, pisma i rukopis koji se s godinama menjao, dokumenta, nakit i lične beleške. 

Vilhelmina Mina Karadžić, ćerka Vuka Karadžića i Ane Marije Kraus, naša je poznata slikarka i prevoditeljka. Zaostavštinu čini preko pedeset slika, a neke od njenih remek-dela deo su stalne postavke Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu. Na izložbi o velikankama, veliku pažnju privlači njen set za doručak. Pretpostavlja se da je iz njega pila čaj sa Brankom Radičevićem, dok je još izgledalo da će njihova ljubav možda imati budućnost. 

Malo je prostora za sve velike žene i njihove doprinose u samo dva veka. Izložbe slične ovoj služe da nas podsete, ali i obavežu da neke borbe nikada ne zaboravimo, sa heštegom onog novog termina na Guglu, naravno.