Apsolutno znanje nije dato čoveku

Kad ljudima postavite bilo kakva konkretna pitanja, koja izazivaju pažnju svuda u Evropi, slaba je zainteresovanost. Tako je bilo i sa ekologijom sve donedavno, kad je ekologija počela da biva aktuelna iz drugih razloga, jer je to postao kritični problem za ogroman broj građana. Sada to više nije tehničko pitanje, to je političko pitanje

U proteklih godinu dana oči cele planete uprte su u naučnike od kojih se očekuje da imaju sve odgovore i pronađu način na koji ćemo izaći iz pandemije i vratiti se normalnom životu. Male, ali jake grupe koje se nauci protive dobijaju mesto u medijima i na stranu antinauke privlače zbunjene građane. Ovo je „biti ili ne biti“ trenutak za poverenje naroda u naučne istine. „Nauka je sada pred velikim ispitom da li će pobediti vakcinacija ili ne. Vakcinacija je jednako važna za percepciju nauke kao što je bila debata o teoriji evolucije ili o Kopernikovom sistemu. Ako vakcinacija doživi fijasko, nauka će trpeti posledice. Mi koji se bavimo naukom moramo da vodimo rat protiv antivaksera. To nam je dužnost“, kaže za Novu ekonomiju Slobodan Bubnjević, fizičar, nagrađivani književnik i novinar koji hermetičan jezik nauke približava publici kao koautor sajta Nauka kroz priče. Razgovarali smo o odnosu nauke i kvazinauke, o njegovom literarnom radu, malo o prethodnim teškim decenijama koje su nas obeležile.

Često doživljavamo naučnika kao izabranika koji ima znanja nama nedokučiva. Znači li da je taj vrhovni naučnik fizičar?

Nauka nije uspela da odgovori na mnoga pitanja, ali fizičar je obično u prednosti jer to dobro zna. Naš instrument za razumevanje sveta u dobroj je meri ograničen, mi smo svesni da ispod nekih dubina ne možemo da znamo šta se događa. Svet uvek upoznajete sa jasno ograničenim razumevanjem. Apsolutno znanje nije dato čoveku.

Vaša radio-drama „Usud“ govori o svetu koji je sazdan prema uputstvima marketinških stručnjaka. Lakše je brendirati političara nego novi jogurt. Živimo u reklami. Države su brendovi, kažete. Da li smo zaista naseli na marketinški koncipiran svet i poverovali u idole koje nam on nudi?

Bilo mi je zanimljivo da modeliram takav svet. Uvek kad pravite književnu stvarnost vi ste u procesu pravljenja modela sveta koji manje ili više komunicira sa stvarnošću. Pokazalo se zahvalnim da stvarnost koja nas često zbunjuje može da se objasni u ideji sveta kao korporacije koja sve brendira. To je jedan od načina da razumemo svet, ali samo jedan od načina. Radio-drama je u tom smislu vrlo zahvalna, omogućuje ogromnu autorsku fleksibilnost. Međutim, ključ dobre proze nije u odgovorima koje ona može da ponudi u smislu shvatanja sveta. Proza je dobra kada čitalac živi unutar tog dela i kad u njemu nađe utočište. Kada je autor u stanju da kreira stvarnost u kojoj će čitalac naći utehu. Namerno kažem utehu, a ne bekstvo. 

Koliko se pružanje utehe graniči sa eskapizmom? Da li je to zadatak umetnosti?

Kad postavite pred naučnike jednostavno pitanje „Zašto sanjamo“, nigde nećete naći zadovoljavajući odgovor, jer nauka nema dobrog odgovora na to u ovom trenutku. Međutim, postoji jedna teorija snova koja ne uspeva da ponudi opšteprihvaćen odgovor, ali delom otkriva nešto drugo, važno za vaše pitanje. Čovek sanja, kaže ova teorija, ne da bi mozak sažeo utiske nakon dnevnih aktivnosti, već da bi isprobao budućnost. Mozak u snu evocira događaje, uzima svet koji zna, ali ga menja na razne uvrnute načine kako bi isprobao kakve bi sve stvari u budućnosti mogle da nam se dese. Snovi, po tome, služe da bismo se pripremili za nove situacije. Ako pak u nauci to tek čeka da bude dokazano, rekao bih da je to u umetnosti prisutno još otkako je čovek počeo da crta po zidu pećine. Zašto uopšte imamo potrebu da, gledajući filmove i čitajući knjige, kontinuirano „bežimo“ iz realnosti? Mislim da imamo suštinsku potrebu da budemo u drugim svetovima isto onako kao što imamo potrebu da sanjamo – da bi naš mozak isprobao druge svetove. Književna stvarnost je vrsta utočišta u kome možete da vidite alternativni svet.