Arhitekta iznad oblaka

Nisam osvojila ni Akonkagvu, ni Kavkaz, ni Kilimandžaro, već sam se na njih popela. Na taj način, pomeram svoje granice i borim se sama sa sobom. A kada siđem, nikakav problem mi, kao arhitekti, ne predstavlja penjanje po skelama

Maja Nikolić je arhitektkinja koja se ne penje samo na skele, već na mnogo veće visine. Akonkagva, Kilimandžaro, Kavkaz, Denali, svuda je uspela da se popne jer je posle pet i planinski vodič.

Visine i prirodu zavolela je još kao mala. Kaže da nije ni bila svesna da se popela na vrh Rtnja sa svega pet godina berući čajeve sa dekom. Kao studentkinja arhitekture kreće da putuje sa planinarskim klubom Pobeda, a ubrzo završava i kurs planinske orijentacije, a potom i alpinistički, letnji i zimski.

„Nakon tih kurseva bila sam potpuno spremna za put na Kavkaz. Bila sam vođa grupe naveza. Naime, grupa naveza sastoji se od tri naveze, a svaka naveza od po troje ljudi, dakle, brinula sam o devet ljudi. I 300 metara ispod vrha, praktično na cilju, zbog loše saturacije nekih ljudi iz tima i iscrpljenosti, morala sam da se sa delom grupe vratim“, priča Maja.

„Nakon tog puta, moj kolega Stepa je predložio da idemo na ’sedam vrhova-sedam kontinenata’ i tako su krenule velike pripreme za drugu u nizu – Akonkagvu!”, dodaje ona.

Pripreme za osvajanje vrha su velike, ali Maja kaže da oni vrhove ne osvajaju, već se penju, pomerajući svoje granice u borbi sa samim sobom. Nema nadmetanja, čitava ekspedicija je tim koji mora da funkcioniše zajedno.

„Tim mora da se poznaje pre ekspedicije, moramo da znamo ko su i kakvi su članovi. Nije dovoljno da brzo trčite da biste krenuli u tu avanturu. Pre nego što smo krenuli na Akonkagvu, morali smo da prođemo ozbiljne psihofizičke provere jer nas tamo očekuju ogromne kilometraže pod velikim opterećenjem. Ekspedicije traju po petnaest dana, nekada i duže, gde danima sve što ste poneli nosite na leđima”, objašnjava Nikolić.

Maja Nikolić, Foto: privatna arhiva

Fizička spremnost, priča nam Maja, izuzetno je važna, a na pripreme za ekspediciju možete da odete i na Avalu. Ali, kada ste arhitekta sa punim radnim vremenom, postoje i kreativniji načini za pripreme i to u centru grada.

„Danima sam se sa rancem punim flaša vode pela i spuštala osam spratova u zgradi gde sam živela. Bila je zima, a ja sa rancem u majici kratkih rukava penjem se i silazim, dok me komšije čudno gledaju. To je tokom tih priprema postala moja svakodnevica i način na koji mi počinje dan.”

U rancu jednog planinara najvažnije je da se nađe oprema za pribavljanje vode jer nije moguće poneti toliko koliko vam je potrebno, a unošenje tečnosti na ekspedicijama izuzetno je važno.

„Voda pomaže da ne dobijemo visinsku bolest koja može životno da nas ugrozi. Pravilo je da na hiljadu metara nadmorske visine unosite minimum litar tečnosti. Uglavnom topimo sneg, a neretko koristimo i stajaće vode. Za to nam treba ili jod ili aktivni ugalj da bismo je dezinfikovali. Bolje i to, nego da dobijemo visinsku bolest. Hranu nosimo za sve dane, a najveći teret sam nosila na Aljasci, pri penjanju na Denali. Imala sam ranac od pedeset kilograma i vukla sanke od trideset”, priseća se Maja.

I kao arhitektkinja konzervatorka, Maja bira dinamično radno okruženje. Kaže da je oduvek htela da radi na gradilištu jer je kancelarija previše pasivno mesto za nju.

„Moj prvi posao bio je na gradilištu, odgovaralo mi je sve samo da ne sedim u birou. Nije mi smetalo ni desetočasovno radno vreme, fizički naporan posao, rano ustajanje, sve je odgovaralo mom senzibilitetu. I ubrzo sam obavestila nove kolege da idem na ekspediciju na Aljasci. Svi su mi izašli u susret.”

Karijeru je započela kao konzervator na Beogradskoj tvrđavi, sačuvala je od propadanja Kulu Nebojša, a radila je na restauraciji, sanaciji i adaptaciji Narodnog muzeja kao odgovorni izvođač radova.

Danas je mama troje dece, i dalje je planinski vodič sa velikim iskustvom, a u klubu Pobeda organizuje i planinske ture za decu. Tamo ih uči da vole prirodu, da se u njoj snađu i uživaju. Nada se da će uskoro profesionalnu karijeru nastaviti u Javnom preduzeću Beogradska tvrđava, gde je konkurisala za poziciju arhitekte konzervatora.