Atentatori, obaveštajci i belo odelo za Anđelinu Džoli

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Sarajevski atentat podmetnut atentatorima?!

Vladislav Gluk: „Mere preduzete za zaštitu osobe Franje Ferdinanda bile su zapravo nikakve“                     

         Sarajevski atentat je još važna tema, a film „Das Attentat“ austrijskog režisera Andreasa Prohaske ukazao je, na još jednu „važnost“ – da su nemačka i austrougarska vojna tajna služba organizovale likvidaciju čoveka koji im je smetao – prestolonaslednika.

I Vojislav Bogićević, jedan od mladobosanaca „prisutan na licu mesta“ tog Vidovdana, u svom pomnom istraživačkom radu nazreo je ovaj ugao događaja. On je objavio knjigu „Mlada Bosna“, ali, njegova je i knjiga „Sarajevski atentat – pisma i saopštenja“. U njoj je sabrano više od stotinu „vlastoručno“ i „svojeručno“ potpisanih svedočenja tadašnjih saboraca, kurira, jataka, službenika policije i uprave u Bosni, koje je decenijama posle Prvog svetskog rata u nedostatku oficijelne dokumentacije, pomno prikupljao.

Najrelevantniji korespondent bio mu je Vladislav Gluk, iskusan austrougarski viši državni činovnik, službenik poverenika vlade. U vreme kad je razmenjivao pisma sa Bogićevićem, 1935. i kasnije, bio je još viši službenik, ali sada u svojoj rodnoj i od Austrougarske osamostaljenoj Poljskoj.

Pišući 3. novembra 1935. Bogićeviću, Gluk je izričit:

„Sasvim je tačno da bosanske vlasti nisu ni izdaleka preduzele one mere bezbednosti koje su bile potrebne, ako se je htelo efikasno zaštititi prestolonaslednika. Kakvo je bilo raspoloženje prema  ‘blaženopočivšoj’ monarhiji među bosanskim Srbima, jednom delu hrvatske i muslimanske omladine, znale su vlasti vrlo dobro. Nije se ipak tada pozitivno znalo da postoji revolucionarna đačka organizacija.” 

Pa: „Mere preduzete za zaštitu osobe Franje Ferdinanda bile su zapravo nikakve. Imadem sada za sobom petogodišnju praksu načelnika odeljenja vojvodine (banovine) poznanjske… pa mogu danas proceniti dobro ono što je 1914. urađeno u Bosni, na terenu mnogo vrućem i opasnijem.” 

Ove reči danas treba posmatrati sa saznanjem da je u Sarajevu bilo mnogo spremnih da pucaju u prestolonaslednika i ako su „službe” to znale „podmetnuti atentat” ne bi izgledao kao podmetnut. Pritom, zna se da oni svoje namere nisu koordinisali.  A oni što su bili u vezi sa Crnom rukom – poštovali su da ne „smeju da znaju jedan za drugog”.

     Zašto nisu bile preduzete potrebne mere?

Razlog su, po Gluku, bile – pare. Ali i netrpeljivost između cara i prestolonaslednika:

„O antagonizmu koji je vladao između Potioreka i Bilinskog, među starim Franjom i njegovim naslednikom nije se u Bosni gotovo ni znalo. Potiorek nije hteo dopustiti da mu se ministarstvo meša u taj ‘čisto vojnički put’ generalnog inspektora celokupne snage Austrougarske monarhije, pa radi toga nije mogao dozvoliti da se preduzmu kakve posebne mere bezbednosti, jer to bi stajalo para. A pare mogao je dobiti samo … od zajedničkog ministarstva finansija, morao bi dakle da se obrati Bilinskom.” 

 „Ferdinand bio je vrlo neraspoložen prema Bilinskom koji ga nije htio da sluša”, a da  opet “Bilinski čak je tužio jednom Ferdinanda caru i rekao mu je da ne mogu u isto vreme vladati dva vladara, a on poznaje samo jednog cara.”

Uprkos funkciji Glukovoj, njegova svedočenja su – samo „prolog”. Najveći mogući „dokaz nameštaljke” daje Bogićeviću u prepisci 1938. jedan detektiv, Mate Dabac iz Kutine, gde je tad živeo. Onoliko koliko je bio pismen, Dabac Bogićeviću daje sledeće dragocenosti. Kaže, najpre, da stav da „sarajevska policija nije vršila svoju dužnost, to nije nikakva njezina krivnja već samo više vlasti…”, pošto “‘riba’ od glave smrdi”.

Taj smrad, Dabac potkrepljuje podacima da je kao agent „na glavnom kolodvoru” u Sarajevu početkom jula, posle atentata, “bio na telefon pozvan, gdje mi je šef kriminala Ivasjuk saobćio da je došao iz Beča brzojav, da je jedan Srbin iz Beča u Sarajevo obaveznom putnicom odpremit i da imam na njega pripaziti i kad stigne da ga imam odmah predvesti na Zemaljsku vladu kod barona Kolasa”.