Autoimuna bolest „štekanja“ od samog sebe

Ako nekog iz širokog kruga mojih prijatelja i poznanika pitate – da li sam ja stipsa, dobićete odlučno odričan odgovor. Jer, samo moja jadna duša zna koliko se trudim da to prikrijem, potisnem ili se izborim sa porivom stiskanja. I, koliko patim kada je pasta za zube pri kraju, konzerva nes-kafe zađe ispod polovine, koliko se mučim pri svakom vidu potrošnje. I, logično, često postižem suprotan efekat.

Recimo, kad nešto krojim, uzimam manje parče materijala, ne bih li prištedela, a onda ne uspem u taj komadić svoju zamisao da uguram. Pa moram da arčim resto, što me staje od duplo pa naviše. Kupujem mahom jeftinu obuću, često neudobnu ili podložnu brzom habanju, pa ispada da nemam šta da obujem. Maltretiram se i nabadam u onom boflu i mrzim svu tu kamaru poluupotrebljivih bakandži.

Kad mi cipele omale (jer taban se vremenom spušta i širi), prosečem otvore za prste da postanu sandale. Kad čizme za kišu krenu da propuštaju, ostavljam ih za suvo vreme. Tako pravim lažno obilje u plakaru.

Sama od sebe često krijem novac, pa se desi da ga zagubim, ili mi iz skrovitog mesta ispadne. Ili se dogodi neka druga viša sila, kao kad kupim pogrešne naočare, što mi iz džepa izbije štek na ime drugih, sa ispravnom dioptrijom. 

Nije to neki naročit izdatak, jer sam davno opredeljena za kineske cvike, koje kupujem na pijaci, po ceni od 300 dinara. Logično, njima se brzo  odvali drška, pa ih uz glavu priljubljujem lastišem. Ili propadne držač za nos, pa ga nadomestim „izolirkom“. Najčešće ipak ispadaju stakla, ali za sve te „invalide rada“ ja sam veoma vezana, ne iz čistog patosa. Zapravo, kolekciju čuvam za novi nesrećni slučaj, da premoste do nove nabavke i najžalije mi je što sam se nje lišila pri selidbi. 

Naravno, kad bih sve te pare date Kinezima i posrednicima stavila na gomilu, mogla bih da pazarim bar jedan pristojan ram, za šta nikad nemam herca. Jer sve se mislim, i njih ću slomiti, zagubiti, pa kakva je onda vajda od tolikog troška. 

Iz tog nekog pristupa životu, dugo nisam mogla da shvatim navodno englesku poslovicu „nisam toliko bogat da kupujem jeftine stvari“. A možda i stoga što se dosad nikad nisam srela sa kvalitetom debelo plaćenog, koji traje generacijama. Istina, nemam potomstva, pa me to delimično opravdava.

Šta je u korenu tog mog problema? Moja baka, zvana makom, rođena je početkom prethodnog stoleća, a umrla krajem istog, što bi značilo da je preživela nemaštinu oba svetska rata i posleratnog perioda, kao i inflaciju. E, kod nje se ništa nije bacalo, hrana se kupovala po kafanskoj računici – 250 grama mesa po osobi, ili po obroku, ako su bile u pitanju, recimo, sarmice. Svakom po voćka ili dve, pet komada keksa za zasladak, tanko sečene šnite hleba.., tumačeno nepoznatom mi umerenošću.

Najlonke je maka krpila, svojeručno, i tek ponekad ih nosila u neku radnju na Bulevaru (Revolucije, danas kralja Aleksandra), davno zatvorenu, da joj ih stručno obrade. I onda mi pričala kako se u svoje vreme ponosila tom pedantnom zakrpom. Naučila me je svom finom bodu, nalik tkanju, pa sam neko vreme gajila fazon da na crnim hulahopkama imam žutu petu. Ili prste, gde čarape najčešće prozuknu. Ako ne računam bušna mesta između nogu, što se i ne vidi, osim ako te ne udari auto, pa te mimo tvoje volje svuku.

Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.