Autoritarnom sistemu intelektualci nisu potrebni

Višegodišnje zapostavljanje, bolje reći urušavanje prosvete, trenutno može da pogoduje samo širenju manipulacije, propagande, lažnih informacija, stvaranju slike o ružičastom svetu oko nas i, nažalost, to godinama vrlo fino prolazi u našem društvu

Nasilje i represija postali su uobičajeno sredstvo komunikacije režima sa neposlušnicima. Fizičkim i verbalnim napadima, pretnjama, hajkama, zastrašivanju izloženi su kako studenti, tako i profesori. Smiljana Milinkov, šefica Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, čija je koleginica Jelena Kleut ostala bez posla, kaže da su već duže vreme izloženi targetiranju u prorežimskim tabloidima. Ljudi se, navodi, prozivaju poimence, a o Odseku se objavljuju neistine. Poslednjih godinu dana pritisci su, dodaje, postali posebno intenzivni.

Zajedno sa troje kolega sa Odseka nedavno ste dobili pretnje na službene imejl adrese, što se dogodilo i u septembru prošle godine. Da li očekujete da će nadležni organi ovog puta adekvatno reagovati?

Nadležni organi da su želeli da reaguju, to bi učinili još u septembru, jer je očito da se ne radi o skrivenom identitetu i da nije mnogo komplikovano doći do osobe koja šalje pretnje. Činjenica da skoro svake sedmice čujemo da je još do nekog stigla skoro identična pretnja, a u mom slučaju je nedavno i ponovljena, može da ukaže na to da je reč o osobi koja se izgleda oseća dovoljno zaštićeno čim može tako nešto da radi. Reč je o porukama koje stižu na službene imejl adrese, do njih se može doći pretragom, a kada pretražujete, morate da znate koga i gde tražite. Targetirani su kolege i koleginice iz akademske zajednice i to u momentu kada su javno vidljiviji, da li govore na protestima ili daju izjave za medije, a na meti su i novinari i novinarke. Zaista je zastrašujuće kada među imejlovima koji u najvećoj meri stižu od studenata ili kolega odjednom pročitate „crna ruka te je obeležila, čuvaj se, prijatelj“ i u tom slučaju najmanje što možemo da uradimo je da prijavimo policiji i da javno kažemo da je to nedopustivo.

Kako doživljavate pritiske kojima je izložen univerzitet u Srbiji? Šta je cilj, poruka takvog odnosa vlasti?

Medijske studije podrazumevaju određenu specifičnost jer je reč o profesiji koja se zasniva na preispitivanju autoriteta, centara moći i trebalo bi da stalno ukazuje na anomalije u društvu zarad ostvarenja onog što bi trebalo da bude javni interes. Tako bi trebalo da funkcioniše i čitav univerzitet. Nažalost, akademska zajednica, gotovo u celini, dugo je bila ušuškana u sopstvenoj tišini, a onda na prve znake nekakvog komešanja, buđenja, otpora nepravdi, zarobljenim institucijama, korupciji, klijentelizmu, krenulo se sa pritiscima. Ružno je reći, dobar deo je posustao čim su drastično smanjene, odnosno gotovo ukinute, plate a prema onima koji istrajavaju u pobuni represija je sve jača – privođenja, prekršajne i krivične prijave, disciplinski postupci, otkazi, ugrožena egzistencija, uz konstantne pretnje, manipulacije, iznošenje laži, targetiranja u prorežimskim medijima…

Dokle je režim u stanju da ide da bi ugušio i poslednji otpor?

Plašim se da ne postoje granice. Preko noći se otimaju studijski programi i osnivaju nekakvi novi fakulteti, propisi se prilagođavaju trenutnim potrebama ili se jednostavno ignorišu. Bukvalno, radi se sve šta je u tom momentu potrebno da bi se postigao cilj, a cilj je, to je sve jasnije, potpuno urušavanje visokog obrazovanja jer autoritarnom sistemu intelektualci nisu potrebni.

Bez obzira na to što sam bila prisutna, scena kako studente i nas profesore policija izbacuje sa Filozofskog fakulteta mi je i dalje na nivou ružnog sna, jer je toliko strašno to što se dogodilo da nije prihvatljivo kao realnost. Pre godinu dana su se studenti zatvarali na fakultete jer su to bila jedina sigurna mesta od nasilja koje doživljavaju na ulici, to je bar garantovala autonomija univerziteta, a onda u zgradi fakulteta, rektorata, u samom kampusu doživimo nezapamćenu represiju. Policija više nedelja, dan i noć boravi u kampusu Univerziteta u Novom Sadu, policijski kordoni stoje ispred ulaza na Filozofski i brane ulazak, sem nekolicini podobnih, centralna čitaonica prepuna policije, a studenti i profesori beže od pendreka, nepoznatog gasa i šok-bombi. Jutro kada policija napušta Filozofski fakultet, kolege i koleginice ulaze i drže ispite, kao da se ništa nije dogodilo. E to je ono što duboko poražava, mnogo više od brutalnosti policije i dekana i rektora koji ne samo da dopuštaju, već i mirno posmatraju.         

Po čemu se razlikuje odnos režima prema obrazovanju, posebno visokom, u poslednjih godinu dana u odnosu na prethodni period? Treba li povlačiti paralelu sa „Šešeljevim zakonom“ ili je situacija danas gora?

Kreatori su svakako identični, namere takođe, jedino smo mi istrošeniji. Nakupilo se iscrpljujućih decenija, a samo želimo svoje sigurne učionice, pravo na

dostojanstven rad, pravdu i bezbedno okruženje, bez smrtonosnih nadstrešnica i nasilnog okruženja.   

Kako tumačite najave vlasti da deo budžetskih sredstava usmeravaju ka privatnim fakultetima, odnosno da „razbiju monopol“ državnih univerziteta?

U Srbiji već dugo postoje privatni fakulteti, međutim i dalje kandidati koji ne uspeju da se upišu na budžet radije biraju samofinansiranje na državnom, nego da se upišu na privatni fakultet. Ukoliko i završe privatni, upisuju master studije na državnom, kako bi, ružno zvuči ali jeste tako, oprali diplomu. To ipak dosta toga pokazuje. U državi koja vrednuje i podstiče kvalitet obrazovanja, može biti potpuno svejedno da li se ono realizuje na državnom ili privatnom fakultetu jer će akreditacioni uslovi i vrednovanje kvaliteta biti jednaki. Nažalost, ne može se reći da je aktuelnoj vlasti, a nisu se ni prethodne proslavile, obrazovanje važno, ne samo visoko, već prosveta u celini.

Šta bi, da kažemo, privatizacija visokog obrazovanja značila za autonomiju univerziteta?

Autonomija univerziteta je poodavno uzdrmana. Već duži niz godina se vrlo malo ulaže u visoko obrazovanje, pogotovo kad je reč o društveno-humanističkim naukama, Država se vrlo potcenjivački odnosi jer u ovim oblastima teško mogu da se obrću neke pare. Fakulteti dugo već kubure, mnogi na ivici egzistencije, jer su uglavnom prepušteni sami sebi, a materijalni troškovi umesto od države pokušavaju se nadoknaditi od samofinansirajućih studenata, projekata, a često se šalju poruke da smo sami krivi jer ne znamo da se ponašamo tržišno. Dekani dugo ne postavljaju pitanje ministarstvu zašto se ne

isplaćuju sredstva u zakonom propisanom obimu već odgovornost za stabilno funkcionisanje fakulteta prebacuju na profesore i zaposlene – pišite projekte, razmišljajte tržišno, privlačite studente. Nažalost, to nije specifično samo za Srbiju, susedna Mađarska je vrlo jasan primer „privatizacije“ visokog obrazovanja, a naše vlasti teže da prekopiraju model. To znači da je obrazovanje dostupno samo privilegovanima, a da ono što nije isplativo, nije ni potrebno društvu. Pogotovo su ugroženi nastavnički smerovi jer mladi ljudi ne vide perspektivu u školama, a kako i da vide kada je obrazovanje sistemski urušavano godinama i  nekada vrlo cenjena profesija učitelja, nastavnika i profesora, potpuno devastirana.   

Šta je, po vašem mišljenju, najveći gubitak koji je obrazovni sistem u Srbiji pretrpeo u poslednjih 10, 15 godina?

Vrlo urušen sistem vrednosti, gde se nipodaštavaju, pa i ismevaju, rad, trud, zalaganje, a pitanje odgovornosti za sopstveno činjenje ili nečinjenje potpuno zaobilazi.   

Podaci pokazuju da je funkcionalno znanje sa kojim deca izlaze iz sistema osnovnog i srednjeg nivoa obrazovanja sve lošije, godinama se govori i o potrebi da se kroz nastavu podstiče kritičko mišljenje kod dece i ništa se ne preduzima. Da li se u Srbiji obrazovanje uništava sa namerom ili iz nemara?

Rekla bih da je s vrlo jasnom namerom. Rezultati brige i ulaganja u obrazovanje mogu da budu vidljivi tek za deceniju, dve, jer se dugoročno ulaže u potencijal za društveni razvoj i prosperitet države. Zato se uvek govori o neophodnosti strateškog pristupa i o onome što se može nazvati promišljena obrazovna politika. Nažalost, takav pristup izostaje kada je reč o autoritarnim, populističkim režimima. Višegodišnje zapostavljanje, bolje reći urušavanje prosvete, trenutno može da pogoduje samo širenju manipulacije, propagande, lažnih informacija, stvaranju slike o ružičastom svetu oko nas i, nažalost, to godinama vrlo fino prolazi u našem društvu. Kada se to ima u vidu, vrlo je jasno zašto se ne podstiče kritičko mišljenje, zašto su zapostavljena medijska i digitalna pismenost, jer spinovanje i širenje mržnje teže prolaze među onima koji su podstaknuti da razmišljaju, sumnjaju, postavljaju pitanja, preispituju. Uzroci i posledice vrlo niskog nivoa funkcionalnog znanja su jasni, samo je pitanje da li ovo društvo ima kapacitet da stavi tačku i okrene drugačiji list.    

Može li obrazovanje u Srbiji da se unapredi bez dubokih društveno-političkih promena?

Bez korenitih društveno-političkih promena ne može se raditi ni na unapređenju obrazovanja. Iskustvo prethodnih decenija pokazuje da se vlasti mogu menjati, doduše i to nam sad ne ide baš najbolje, ali da sve to malo vredi ako zaista ne radimo na suštinskim promenama. A to je najteže, jer priznaćemo, najlakše je psovati, trubiti, vikati zbog gužve u saobraćaju, a mnogo je teže obuzdati se u tim niskim porivima. Ovo je vrlo banalan primer, ali pokazuje kako svako može da poradi na sopstvenom ponašanju i činjenju.

Treba li medijska pismenost da bude sastavni deo obrazovanja?

Mislim da nikad nije bila važnija medijska i digitalna pismenost, odnosno kritičko posmatranje sveta oko nas, nego što je to danas. Zatrpani smo informacijama, u tom haosu moramo nekako da funkcionišemo. Vrlo smo skloni zabranama i ograničenjima, no generalno to nije rešenje, deca i mladi moraju da nauče da se snalaze kroz sve te informacije i da u svemu tome budu što bezbedniji. Surova je današnjica, i u onlajn i u oflajn sferi, ali to ne znači da treba da bežimo i sklanjamo se već da naučimo da preživimo i da, što je jako važno, reagujemo i doprinosimo promenama nabolje. Medijska pismenost jeste formalno deo obrazovanja, no suštinski se vrlo malo radi na funkcionalnom opismenjavanju. Ono što još nismo pokušali, bar ne na nekom zapaženijem nivou, to je vršnjačka edukacija.    

Koje su, po vašem mišljenju, najdelotvornije strategije za podizanje medijske pismenosti građana?

Mislim da je to proces koji mora paralelno da se odvija sa rešavanjem problema drastičnog urušavanja medijskih sloboda u našoj državi. Nije dovoljno pokušavati edukovati građane da kritički posmatraju medijski sadržaj, dok se i dalje bez ikakvih sankcija šire laži, mržnja, propaganda. U našem društvu su i dalje vrlo gledani rijaliti programi i propagandne emisije, a osnovni izvor informisanja su portali koji su šampioni u kršenju kodeksa. Dokle god se iz budžeta finansiraju uglavnom samo problematični sadržaji, teško da možemo govoriti o suštinskim promenama. No, to ne znači da treba odustati, medijska pismenost je osnov za dubinske promene, a za početak treba krenuti od najbližeg okruženja. Nikad opismenjavanje nije išlo lako, potrebne su upornost i dobra volja.       

Kako vidite medijsku scenu u Srbiji danas?

Već godinama konstatujemo da nikad gore i teže nije bilo, pogotovo kad je reč o lokalnim medijima i novinarima koji su zaista izloženi targetiranju i finansijski potpuno iscrpljeni. Kad pomislimo da ne može biti gore, suočimo se sa tim da je potpuno normalizovano da novinari i novinarke na teren izlaze opremljeni maskama, šlemovima, fiziološkim rastvorom, jer policiji u poslednje vreme izgleda baš zadovoljstvo predstavlja da nasrnu na press prsluke. Da ne govorimo o konstantnim pritiscima i izloženosti stresu, a da poslednjih godinu dana radni dan ume da traje i po deset, dvadeset sati. Posebno je težak položaj novinarki reporterki, jer mislim da mizoginija nikad nije bila izraženija u našem društvu. Poslednji primer je brutalno targetiranje mladih novinarki u Kuli, i ne samo novinarki, već i aktivistkinja i studentkinja. Nadam se da je vrlo jasno da govorim o, nažalost, vrlo malom broju medija za koje se može reći da profesionalno rade posao. I sada kada ovo kažem, čini mi se da sam već sprovela neku ličnu lustraciju, jer medijima i novinarima ne mogu da nazovem režimska propaganda glasila. Eto, za početak možemo razdvojiti medijsku i propagandnu scenu.

Smatrate da bi i mediji, ako do toga dođe, trebalo da budu obuhvaćeni lustracijom?

Nažalost, lustracija je izostala nakon ratnih devedesetih godina kada su upravo režimski mediji podsticali mržnju i nasilje. Mislim da ne smemo dopustiti da se to ponovo dogodi i da je preko potrebno stalno postavljati pitanje odgovornosti. Jako je važno što se sada sve beleži, u smislu funkcionisanja Saveta za štampu, ali i drugih monitoringa medijskog sadržaja. Ponekad, kada se predstavljaju različite analize ili čak kada čitamo godišnji izveštaj Evropske komisije, pa se ponavljaju iste kritike zbog urušavanja medijskih sloboda, čini nam se da je to uzaludno, kao da pričamo sami sebi. Ali, sve je zabeleženo i biće jednog dana vrlo korisno.   

Kakav je, po vašem mišljenju, značaj studentske borbe i protesta za šire osvešćivanje društva? 

Studentski pokret, mladalački kakav jeste, uneo je novu energiju, vedrinu, doprineo buđenju potisnutih emocija. Zaboravili smo da se smejemo, radujemo, studenti su svojom istrajnošću, duhom, izazivali suze radosnice, naboj različitih emocija. Ovo naše društvo kao da je dugo bilo amortizovano i napokon je počelo da oseća. Dugo godina slika sa naših ulica su sivi, natmureni ljudi, nervozni, besni, tužni, bez osmeha. Sećam se prvih dana blokade na Filozofskom fakultetu, Novosađani su imali potrebu da dođu, donesu nešto i da samo malo uđu, osete atmosferu. Vrlo često sa suzama, ali to su bile te suze pročišćenja, nekakve katarze, možda griže savesti zašto nismo stvorili bolje okruženje za te mlade ljude. Studenti su nas podsetili na moć zagrljaja. Kada smo radosni, grlimo se, ushićeno. Kada smo uplašeni, tužni, to je onaj jak zagrljaj koji kaže – proći će, nisi sam/sama. Mislim da je važno da se probudio i taj neki osećaj sramote, što nismo više, bolje, glasnije. E sad, nekima je lakše da se suoče i krenu dalje a drugima opet da se vrate u ušuškani osećaj samodovoljnosti.  Što se pre kao društvo, a pre svega pojedinačno, suočimo i kritički preispitamo šta smo i gde smo bili i gde jesmo, šansa za suštinsku promenu je veća. Nije fer da studenti jedini nose teret promena, niti mogu sami.       

Da li ste više optimista ili pesimista kada govorimo o periodu koji dolazi i zašto?

Nije da baš imamo neku pristojnu alternativu, stoga nam nema druge nego da budemo solidarni i da nastavimo da se borimo. Mislim da je najvažnije da shvatimo da nam niko neće na tacni doneti nešto bolje ili, eto, mahnuti čarobnim štapićem i mi ćemo se probuditi u pravednijem i lepšem svetu. Nema nikog drugog do nas samih. I zato nema posustajanja, dostojanstveno glava gore, osmeh na lice, pa makar uprkos svom ovom blatu u koji smo dobrano zagazili.