Odavno je očigledno da stari obrasci privrednog razvoja, zasnovani na konvencionalnoj industrijskoj proizvodnji niže dodate vrednosti, ne dovode do razvoja. Zato čak i u zemljama u razvoju pokušavaju da se prebace na naučnoistraživačke sisteme i tehnološki razvoj. Gde je tu Srbija i šta je, osim silne priče i bezbroj strategija, konkretno uradila?
Najvažniji pokazatelj ozbiljnosti jedne zemlje postala je masa ulaganja u istraživanje i razvoj. Kako su zemlje ekonomski veoma nejednake, uzima se udeo ovih ulaganja u BDP-u. Ovako posmatrano, svetski lider je Izrael, koji u istraživanje i razvoj ulaže preko 4,2% BDP-a. Budući da ekonomija ove zemlje vredi oko 350 milijardi dolara, taj procenat daje iznos od oko 14 milijardi dolara. Drugi u svetu, sa gotovo istovetnim udelom ulaganja je Južna Koreja, ali, kako BDP ove zemlje iznosi preko 1.500 milijardi dolara, i ulaganja su umnogome veća – oko 63 milijarde, što mu dođe otprilike jedan i po BDP Srbije. Kina, budući lider koji ovu vrstu ulaganja iz godine u godinu svesno i velikom brzinom uvećava, danas troši oko 280 milijardi dolara godišnje u istraživanje i razvoj. Ipak, ovo su nebeske visine o kojima nema mnogo potrebe ni razmišljati. Trebalo bi, međutim, razmotriti naše mesto na ovoj dugačkoj lestvici.
Gde smo?
Srbija u svojim ambicijama da postane tehnološki razvijena zemlja nije izuzetak, pa tako preduzima različite korake na unutrašnjem i spoljašnjem planu. Postoji više planskih dokumenata koji se ovom temom bave, ali se najvažnijim može smatrati Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2016. do 2020. godine. Njoj je prethodila Strategija za period 2010-2015. godine, a postoje i drugi akcioni planovi i strategije. Što se međunarodnog udruživanja i saradnje tiče, i Srbija je pristupila platformi Horizon 2020, najvećem programu za istraživanje i inovacije Evropske unije, sa budžetom od gotovo 80 milijardi evra.
Prema najnovijem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (Global Competitiveness Report 2017-2018), Srbija se na polju zaštite prava intelektualne svojine, u konkurenciji 137 zemalja sveta, nalazi na otrežnjujućem 116. mestu. Prema kapacitetu privlačenja i zadržavanja talenata smo na 132. odnosno 134. mestu
Kol’ko para, tol’ko muzike
Iako planovi, strategije i vizije zvuče lepo, mnogo treba učiniti da bi se oni ispunili. Za Srbiju, cela ova priča je na dugom štapu. Samo, koliko dugom?
U pomenutoj strategiji, EU je postavila cilj da ukupna ulaganja (iz budžeta i privatnog sektora) zemalja članica do kraja 2020. budu najmanje 3% BDP-a. Do danas, taj su prag prešle samo Švedska i Austrija (OECD, 2016). Od bivših jugoslovenskih republika, jedino je Slovenija dostigla prosek Evropske unije od dva odsto BDP-a, dok se Srbija, sa oko 0,8 odsto (oko 350 miliona evra), nalazi otprilike u ravni sa Hrvatskom, Bugarskom i Slovačkom.
Kakvog-takvog osnova za optimizam, ipak, ima.
„Stanje u oblasti naučno-tehnološkog istraživanja, i uopšte u sektoru nauke, delimično je poboljšano formiranjem aktuelne vlade, koja je kao jedan od osnovnih prioriteta postavila digitalizaciju, prekvalifikaciju za IT sektor i slično. Nadam se da će to značiti i povećanje ulaganja u ovaj sektor, jer postojeća ulaganja nikako nisu dovoljna“, rekao je za „Novu ekonomiju“ Milorad Filipović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Aktuelna strategija ukazuje na izvesne povoljne okolnosti po ovom pitanju. Na primer, poslednjih godina je znatno povećan broj objavljenih naučnih radova referisanih u web of science (WoS) bazi, što je pozitivna posledica rasta broja istraživača. Takođe, Srbija se uključuje u sve više međunarodnih istraživačkih platformi i projekata, zbog čega raste i udeo naučnih radova proisteklih iz međunarodne saradnje. Kao još jedan dobar potez prepoznato je i osnivanje Fonda za inovacionu delatnost, itd.
Šta ne štima?
Sa druge strane, na to da se od drveta ne sme prevideti šuma upozoravaju različite negativne okolnosti. One su strukturnog, ali i organizacionog karaktera, npr. iseljavanje mladih obrazovanih ljudi, apsolutno i relativno niska ulaganja, nizak opšti nivo ekonomske razvijenosti, manjak istraživača u privredi itd. „Jedan od glavnih nedostataka“, dodaje Filipović, „upravo je transfer znanja iz centara kreiranja u centre iskorišćavanja: od univerzitetskih i drugih laboratorija i instituta, do kompanija gde bi se nova znanja i tehnologije primenili“. Važnu ulogu u tome, kako navodi, igra i sistem zaštite intelektualne svojine, koji je još uvek „u povoju“ i neefikasno se primenjuje. „Bez toga nema zainteresovanosti inovatora za širenje i unapređivanje sopstvenih znanja i njihovu primenu.“
Da je situacija svakakva, samo ne ružičasta, pokazuju međunarodni pokazatelji. Prema najnovijem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (Global Competitiveness Report 2017-2018), Srbija se na polju zaštite prava intelektualne svojine, u konkurenciji 137 zemalja sveta, nalazi na otrežnjujućem 116. mestu. Taj loš podatak nije jedini, niti najgori – prema kapacitetu privlačenja i zadržavanja talenata smo na 132. odnosno 134. mestu. Drugi relevantan pokazatelj je međunarodni indeks posvećen isključivo merenju zaštite prava fizičke i intelektualne svojine (International Property Rights Index). Prema njemu, od 127 zemalja sveta Srbija zauzima stidljivo 101. mesto, iza Crne Gore – ali i Sijera Leonea, Malavija, i Liberije. Uporedne zemlje regiona zapravo i nisu toliko uporedive, jer za Hrvatskom zaostajemo 28, a za Slovenijom čak 53 mesta.
Nedostatak oko koga, može se reći, postoji konsenzus jeste „upadljivo“ odsustvo strateškog upravljanja, odnosno mehanizama za tešnju saradnju nauke i privrede. To je istaknuto i u prethodnoj Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja za period 2010-2015. godine, pored potrebe da se osnuje tzv. Nacionalni inovacioni sistem, definisan kao „kompleksna mreža javnih preduzeća, privrednih društava, univerziteta, istraživačkih i razvojnih instituta, za generisanje, difuziju i primenu naučnih i tehnoloških znanja“. Značajnu ulogu trebalo je da ima nekadašnje Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja, a takođe je definisana i ograničena lista nacionalnih prioriteta u domenu nauke i tehnologije. Na njoj su se našle biomedicina, nanonauke, energetika, informaciono-komunikacione tehnologije i dr.
Ruku na srce, ne može se reći da određenih pomaka nema. U okviru Privredne komore Srbije, ove godine osnovan je Savet za saradnju nauke i privrede, u kome su predstavnici nadležnog ministarstva, Fonda za inovacionu delatnost, državnih univerziteta, naučno-tehnološki park Beograd, Razvojna agencija Srbije i drugi – a čiji je cilj konkretizovanje saradnje i integracija tehnologije, nauke i istraživanja u komercijalne svrhe. Pohvalna je i inicijativa ministarstva kojom su otvorena specijalizovana IT odeljenja u srednjim školama, gde se đaci intenzivnije informatički usavršavaju.
Poslednjih godina, država nije ostvarivala ciljeve na koje se sopstvenim strategijama obavezala. Prethodnom strategijom za 2015. određeno je da budžetska ulaganja dostignu jedan odsto BDP-a, dok je cilj za 2020. godinu podignut na 1,5 odsto. Nažalost, čini se da do kraja planskog perioda neće biti ostvaren čak ni onaj cilj za 2015. godinu
Osim toga, Nacionalna služba za zapošljavanje pod pokroviteljstvom Vlade sprovodi program prekvalifikacije nezaposlenih za rad u IT sektoru, čime će se manjak radne snage ublažiti. Na značaj ovog sektora podsetio nas je profesor Filipović: „Statistika pokazuje da se sva ulaganja u informacione tehnologije vraćaju višestruko i da je to najbrže rastući sektor srpskog izvoza, sa praktično neograničenim mogućnostima napredovanja. Pre manje od deset godina izvoz ove industrije iznosio je nešto manje od 300 miliona evra, a danas se planira da do kraja godine dostigne jednu milijardu.“
Međutim, tu postoji jedna strukturna neusklađenost – nesrazmera između ulaganja iz privrede i iz budžeta. Tendencije su takve da raste udeo privatnih ulaganja u istraživanje i razvoj, inovacije, IT sektor itd, što je Evropska unija i prepoznala kao cilj – od tri odsto ulaganja, dve trećine bi trebalo da dolazi iz same privrede, dok će budžet učestvovati jednom trećinom. „Upravo je to problem finansiranja IT sektora i uopšte svih kreativnih industrija u Srbiji“, istakao je Filipović. „Naime, tu izrazito dominira država sa svojim budžetima i fondovima, dok su ulaganja kompanija relativno zanemarljiva, na nivou od oko 20, 25 odsto. U visokorazvijenim zemljama državna ulaganja su daleko niža u ukupnim, a same kompanije su zainteresovane i od države motivisane za izdvajanje što većih sredstava za razvoj inovacija, kako bi održale konkurentsku prednost na regionalnom ili globalnom tržištu.“
Materinski instinkt države
Treba imati u vidu da je Srbija siromašna i koruptivna zemlja. Stoga, novca nikada neće biti dovoljno za sve zainteresovane strane. Pogotovo kada se zna da država sliva basnaslovne količine novca u neprofitabilna državna preduzeća, što direktnim subvencijama, što kreditnim garancijama ili otpisivanjem dugova. Prema prošlogodišnjoj analizi „Danasa“, taj „materinski instinkt“ države vredi preko 800 miliona evra godišnje. Kada bi se, hipotetički, taj novac preusmerio na naučnoistraživačke delatnosti, izdvajanja Srbije prebacila bi milijardu evra godišnje.
Koliko je ovakav scenario neostvariv, toliko je potreba za koordinisanim radom i proaktivnim pristupom različitih relevantnih institucija veća, kako bi se iz datih ograničenja izvukao maksimum. Naučna produkcija u godinama nakon ekonomske krize beleži stalni rast, stoga je poenta u njegovom ubrzavanju.
Poslednjih godina, država nije ostvarivala ciljeve na koje se sopstvenim strategijama obavezala. Prethodnom strategijom za 2015. određeno je da budžetska ulaganja dostignu jedan odsto BDP-a, dok je cilj za 2020. godinu podignut na 1,5 odsto. Nažalost, čini se da do kraja planskog perioda neće biti ostvaren čak ni onaj cilj za 2015. godinu.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
