Biblijska čuda banje u Ovči

„Evo, ja sam ovde već 15 godina i svedok sam koliko je ljudi došlo na štakama i posle kratkog vremena prohodalo, koliko njih se izlečilo od najrazličitijih bolesti“, pritrčava veteranka Duda, naš budući glavni model i sagovornik. I počinje sagu o čudesnoj banji…

Priče o lekovitom blatu u Ovči pronele su se beogradskom čaršijom, i mnogo šire, više posredstvom sistema „od usta do usta“, nego putem medija. Isceliteljstvo je, navodno, dokazano od naučnih institucija i leži u velikom salinitetu i prisustvu dvadeset jednog minerala s blagorodnim svojstvima. Blato je kura za sve boljke, od nervnih i kožnih, preko oboljenja kostiju, očiju, želuca, teško zaceljivih rana, pa čak i psorijaze, čiji ni tačan uzrok još nije nađen, a kamoli pravi medikament.

Stoga se svake večeri pojavi gužva u autobusu 108, u smeru suprotnom logici, od zabačenog „ča-ča-ča“ naselja, ka srcu grada. Gde su bili –  kazuju torbaci sa peškirima, osunčana tela i poneki sklopljeni suncobran. Na sva usta hvale dan proveden u „Ovčjoj banji“, „banji u Ovči“ ili, jednostavno, na „plaži“, premda njihov entuzijazam nije zarazan po ostale putnike.

Ipak, nikog preko Pančevačkog mosta nećete iznenaditi pitanjem gde je to mesto, uputiće vas tačno u žižu zbivanja. Čak i ako tamo nikad nisu kročili, što je najčešći slučaj, do njih je doprla slava najvećeg „fenomena“ beogradskog predgrađa.

Levo kad se skrene kod rumunske crkve, pa druga desno… i eto nas na budućoj značajnoj tački srpskog banjskog turizma. Isprva, ne samo da ne izgleda bajno, već budi neku vrstu jeze, što zbog gabarita, poput manjeg bazena, ukopanog u žućkasto tlo, što zbog okoline, otpadnog kanala punog kesa i flaša u neposrednom susedstvu.

Međutim, da se radi o ozbiljnoj plaži, otkriva atmosfera, sa sve primorskom infrastrukturom – rasprostrte ležaljke po našljunčenoj zemlji, ljudi polegli po njima, dvoje-troje u vodi, malci koji skaču u plićak. A da se radi o banji, kazuje to što se umesto kremom, klijentela premazuje glinom.

Novajlije ovde nisu retkost, naročito vikendom, al’ je ipak red da se predstavimo. I prve, a kamoli poslednje od novinara dočekaće spremni odgovori. „Ovde je Geosonda 1987. bušila tražeći naftu, a naišla na izvor slane vode“, objasniće bilo koji od redovnih kupača. Puna je sumpora, dodaće, pa zapaljena, gori. Bušotinu su nadležni zatvorili, ali ne i slani izvor, obrubljen prvo debelom metalnom cevi koju je vremenom so izjela. Sad je na tom mestu nešto kao humka od šljunka, sa gumenom cevi iz koje neprekidno curka. Zato je temperatura u „bari“ konstantna, 23,1 stepen Celzijusa.

„Evo, ja sam ovde već 15 godina i svedok sam koliko je ljudi došlo na štakama i posle kratkog vremena prohodalo, koliko njih se izlečilo od najrazličitijih bolesti“, pritrčava veteranka Duda, naš budući glavni model i sagovornik. I počinje sagu o čudesnoj banji čiji pun potencijal nije ni naslućen, kao da ispreda biblijsku priču o banji Vitezdi, gde „ležaše veliko mnoštvo bolesnika, sijepih, hromih, suhih, koji čekahu da se voda zatalasa“.  „Ja sam puno putovala i mogu da uporedim. Ovo što ima u Ovči, nema u Igalu, Vrnjačkoj Banji, Banji Koviljači…“, nabraja Duda, kao neka vrsta neformalnog PR-a za turistički biser u nastajanju. Ali naši su ljudi takvi, naglašava, da ne znaju da cene kad je nešto besplatno. „Da ovde tretman košta sto evra, sigurno bi bio red“, smatra Duda i ovu tvrdnju bezbroj puta ponavlja. Dobar glas se daleko čuje, pa u Ovču sad dolaze iz svih krajeva bivše države, ali i Mađarske i Rumunije.

Nastavak teksta možete pročitati u trinaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“