Biljana Stepanović sa Danicom Vučenić

Kao građanki predstavlja mi problem što imam utisak kao da smo konstantno u vanrednom stanju. Svakog jutra, uz kafu, treba da uključim Pink da vidim kome smo danas „objavili rat“… Kad pogledam unazad, naš ceh je ovakav – red ratova, hapšenja, etničke i svake druge mržnje, onda red licemerja od demokratije, slobode i izgradnje sistema uz propratnu apatiju, pa sad red konstantnog vanrednog stanja, autocenzure, besparice i depresije… i prođe život kaže Danica Vučenić, dobitnica ovogodišnje prestižne novinarske nagrade ‘Dušan Bogavac’

Ove godine dobila si nagradu Dušan Bogavac. Da ti sad ne postavljam ono čuveno pitanje – šta ti nagrada znači.

Mislim da nikada nisam imala ovako ambivalentna osećanja prema nečemu. S jedne strane odavno me nije nešto tako obradovalo kao vest o nagradi koju mi je preneo Vukašin Obradović. Na drugoj strani, ne mogu a da istovremeno ne osećam u najmanju ruku zebnju prema činjenici da je „konkurencija“ u medijima sve manja. U atmosferi u kojoj posle 24 godine nestaje kao gumicom da je obrisana emisija Utisak nedelje, u situaciji kada nekoliko emisija gradske televizije više nema, u okolnostima straha koji proizvodi autocenzuru ne možete a da ne pomislite – a kome će sledeće godine dodeliti nagradu. Ko će preostati. Nedavno je profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević napisala da su mediji u Srbiji preživeli diktaturu, ali da demokratiju neće. Ali da ne budem skroz mračna, jer nagrađivanje je valjda pozitivno, nagrada Dušan Bogavac je specifična i po tome što je reč o pravoj novinarskoj nagradi, u žiriju su kolege i u tom kontekstu ona za mene ima posebnu težinu.

U demokratiji kojoj prisustvujmo, SNS stalno proizvodi neku napetost, premijer svakodnevno, a ponekad i dva puta dnevno, izlazi da nas o nečemu dramatičnom obavesti, ili da nešto prokomentariše. Kad uopšte stigne da radi ?

Kao prvo – premijer je postao premijer jer smo ga mi tamo „zaposlili“. On je konkurisao za taj posao. Prema tome, na njemu je ili da radi, ili da da otkaz. Niti njega neko tera da ustaje u pola pet, niti da radi pedeset sati dnevno. To je njegova lična odluka, i nas o tome ne treba da obaveštava. Uostalom, neka radi i sat vremena dnevno ako je efekat tog rada dobar, ako nije može i da ne spava uopšte. Ja sam, na primer, radila 2004. emisiju Kažiprst na B92. Ustajala sam svakog jutra u 4 i 15. Ne pamtim da sam ikad bila umornija, hodala sam spavajući. I šta je trebalo – da svakog jutra pred intervju kažem: dobro jutro, ja sam ustala u 4 i 15 iako mi radno vreme počinje u osam. Nije mi jasno zašto, ali umesto da dobijamo poruke koje nas motivišu, konstatno slušamo kako će sve da nas boli. Nekako kao da nam vlast poručuje kako je život teško breme koje se svalilo na njihova i naša ramena, da se mi kroz život probijamo pod težinom tog bremena i da je život zato jedna nevesela pojava i da je valjda jedina radost u tome što prolazi, pa ćemo se jednog dana i spasti.

Aleksandar Vučić je dvadeset godina svog života potrošio boreći se za vlast. I sad kad je tu vlast dobio, umesto da u njoj uživa, kao što na primer predsednik Nikolić očigledno uživa, ili da radi kao državni službenik, što predsednik vlade suštinski i jeste, mi svakog dana gledamo njegovo kukanje, plakanje, prenemaganje, potpuno suprotno od naše patrijarhalne mačo kulture koja voli jakog vođu. A opet je popularan.

I to je deo naše kulture. Imaš recimo takvih roditelja koji vaspitavaju decu na sličan način – ja se žrtvujem za tebe, ja se zbog tebe mučim, ja sam te rodio, ja ću te i ubiti, i on nama tu poruku šalje – ja se ovoliko žrtvujem da bi vama bilo bolje. Šta još mislim da nije dobro – to je počelo još u vreme Tadića – oni su bili opeglani i upakovani u roze papir sa mašnicom najmoćnije marketinške agencije, a unutra je bio gnoj. I onda je posledica bila apatija, čiji je efekat bio isto tako nekreativan kao i sad. A mi smo sad depresivni. Prvo, nema novca, nema posla… a nema ni kritičke javnosti, nema nade. Koja vrsta kreacije može da se rodi iz depresije? I još se ujutru probudiš i čuješ poruku sa nacionalnih frekvencija kako se jedan čovek muči i žrtvuje za nas… a oko nas sve neke zavere i ludila… a mi nezahvalni, neradnici i razmaženi… I tako od ponedeljka do nedelje.

To pod uslovom da ti stvarno poveruješ u tu priču, pa se ubaciš u to raspoloženje…

Ja govorim o atmosferi…

Ali opet, neko može da podlegne, a neko da kaže – neću više da slušam tu priču.

Pa svejedno. Efekat je isti. Umesto da se bavimo svojim poslom i svojim životima, mi se bavimo premijerom. Neko mi je pre neki dan rekao kako je jedina tema u privatnim razgovorima šta radi premijer, šta je rekao, šta bi mogao da radi, ko ga voli a ko ne. Koliko puta godišnje Šveđani ili Švajcarci pomenu svog premijera? Da li to znači da smo obavešteniji? Ne, to znači da živimo u nesrećnom društvu u kome je važnije šta ti radi premijer nego šta ti radi muž.

I kad tome još dodamo negativnu selekciju, da je partijska pripadnost jedini kriterijum za uspeh…

Mislim da je to isto bilo i ranije, nego je ova partija toliko moćna i brojčano nadmoćna, da je to sada vidljivije. Demokratska stranka, koliko god je i ona bila moćna, ipak je bila u koaliciji, pritiskana od partnera i kontrolisana na neki način. Drugo, tad je ipak bilo neke kritičke javnosti, ne mnogo, ali je ipak bilo.

Pa dobro, ali u vreme Miloševića poznavala sam mnoge direktore društvenih preduzeća i to su ipak bili stručni ljudi, a sada mi se čini da od svih referenci imaju samo partijsku knjižicu. Da li je moguće da regresiramo u odnosu na Miloševićevo vreme?

Pa da, ali da ne zaboravimo da je Milošević nasledio neki prethodni, koliko-toliko uređen sistem. Tamo su, uprkos partijskoj pripadnosti, ipak bili neki ozbiljni ljudi. Stručnjaci, profesori pravih fakulteta, što god mi o njima mislili ideološki. Onda su došle devedesete i urušavanje sistema. Taj 5. oktobar je bila samo smena vlasti, ne i samog sistema. Đinđić je probao da ga promeni, ubili su ga i mi smo onda regresirali. Već godinama je jedina dilema mladih da li da odu iz zemlje ili da se učlane u političku stranku na vlasti. Na kraju, pogledajte koji su ključni zahtevi studentskih protesta.

Nastavak teksta možete pročitati u petnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“