Blažena lobotomija kičem

Termin „kič“ nikad nisam iskoristila u pežorativnom značenju, iako se uobičajeno smatra nečim skarednim po estetsko i moralno biće čoveka.

Kredibilitet mastera vajarstva (do čega, istina, jedva dogurah), novinarski rad u rubrici kulture, kao i karakter svrake (što se lepi za sve što je sjajno), dozvoljavaju mi da preispitam njegove važeće definicije i kažem koju lepu reč o ovom važnom fenomenu koji je, čini se, nedovoljno shvaćen i prihvaćen kao naša stvarnost.

Evo, da počnem od onog što veli Vikipedija: kič je niskovredno stvaralaštvo s umetničkim pretenzijama i ciljem dostupnosti što širem krugu ljudi.

Prvo, ko je tu pozvan da odlučuje koliko šta vredi u umetnosti? I, zar nisu ti što su se kitili neprikosnovenom stručnošću mnogo puta pogrešili u istoriji, počevši od Van Goga, Tuluza Lotreka, pa do ko zna još koliko izvanrednih umetnika?

Drugo, šta to uopšte znači „umetničke pretenzije“? Zar tu osobinu nema svako ko se lati dleta, četkice i palete, foto-aparata, bodi-arta.., bez ikakve svrhe osim da se izrazi. Jok, on bi da njegovo delo nazovu kičem, i to u ključu koji su mu nametnuli.

Najzad, šta ima lošeg u težnji za što širom publikom? Zar to nije prirodno i ideja svakog ko uradi nešto kreativno? (U slučaju da autor vikipedijskog posta pod poslednjim nije mislio ni na šta negativno, dugujem mu izvinjenje, iako je ovo teško verovatno u konotaciji sa narednim izjavama).

Tako se dalje kaže da kič „najčešće podilazi nerazvijenom ukusu i izvesnim potrebama ljudi, koje su na granici vrednosne i moralne neprihvatljivosti, ali s jakim emocionalnim nabojem“.

Ovu rečenicu je izlišno i komentarisati, toliko je puna neutemeljene osude (osim dela koji se tiče osećajnosti, o čemu ćemo nešto kasnije).

U nastavku se tvrdi da je kič roba čiji je jedini cilj da se proda, kao da to ne važi i za „prava“ umetnička dela. I kao da kreatori čistog arta ni ne jedu ni ne piju, već samo stvaraju radi stvaranja. Takođe, baš se pitam da li je iko od tih što se razbacuju tumačenjima ikada porazgovarao sa tvorcem kiča i tako saznao malo više o njegovim unutrašnjim porivima.

U stilu novinara-amatera, što nastoji da stvori iluziju da je neutralan, i ovde se poteže druga strana pojave, pa se dodaje da kič „može imati i pozitivne efekte“. Pritom se ne misli na emocije, jer one ostaju „površne“, već na podsticajnu ulogu kiča da nekog zaintrigira „da pročita ozbiljniju literaturu na ovu temu“. Jer, samo je u ozbiljnom suština, verovatno tako veruje Vikipedija (iznoseći neretko i neistine).

Valjda bi umetnost trebalo da je elitna i da je razumeju samo odabrani. Ostala „boranija“ bi, valjda, trebalo da ćuti i radi, jer su joj potrebe duha zanemarljive, ili vredne podsmeha

Kič se dovodi u vezu sa masovnom kulturom i demokratizacijom umetnosti, ali opet sa neke „više“ tačke gledišta. Po takvima bi, čini mi se, umetnost trebalo da je elitna i da je razumeju samo odabrani. Ostala „boranija“ bi, valjda, trebalo da ćuti i radi, jer su joj potrebe duha zanemarljive, ili vredne podsmeha.

Ne bih više da cepidlačim sa analizom neprimerene formulacije prokazanog pojma u fokusu naše pažnje, ali moram da primetim još nešto iz Viki-navoda. Pa ukazujem na sentencu: „Radi zaštite od negativnog uticaja kiča u svim područjima života, pojedine zemlje pribegavaju većem oporezivanju ili zabrani distribucije takvih proizvoda“.

Možete li da zamislite komisiju koja bi o ovom odlučivala u Srbiji, čak i ako proberete među akademicima? Uzmite u obzir i to da jedan korak deli eliminaciju nepodobnih dela od eliminacije ljudi. I, pored toga, da li je nešto prihvatljiviji kič, ako država na tome zaradi?

U „ozbiljnijem“ štivu, čije je čitanje navodni benefit stečen susretom sa kičem, ipak se može naći i nešto promišljenije, kao što je opservacija da „naše vreme skoro potpuno briše granice između kiča i umetnosti, jer je sve koncentrisano na prodaju“. Ali, opet – da li je nešto manje kič ako se pokloni?

Vratimo se, načas, na ta „površna“ osećanja sa kojima kič koketira i prema drugim, osim najpopulističkije definicije. „Kič je neophodan i jedini uslov da se prenesu određene senzacije, kao što je povratak u detinjstvo“, kaže jedna dizajnerka. A ona zna o čemu priča, jer svakodnevno za klijentelu „proizvodi gomilu kiča“, i to ne za male pare.

Primer koji joj je na umu jeste predstava modernog baleta Pariski bal sa Beogradskog festivala igre, gde je i sama plesala uz pomoć VR pomagala. Tako je dosegla nivo „apsolutne sreće“ koji „nije dobila ni u jednoj galeriji“. Iz svega je izvukla zaključak da joj je sve zajedno ličilo na „blaženu lobotomiju“. Jer, šta će čoveku da 24/7 razmišlja o katastrofama, nepravdi, pretećoj promeni klime, nategnutom odnosu među polovima.., što na sebe art često preuzima (bez da ponudi rešenje, u gotovo svim primerima).

Naša sagovornica uzgred primećuje da kič treba da je haj-produkcije, da bi izazvao onaj vanserijski dojam. U sebi na to prevrćem očima, sa mišlju: „Kakva šminkerka“. Ta, jedna od draži kiča upravo je u tome što je (bar relativno) jeftin.

Njen kolega s posla, fotograf, opet, pravi jasnu razliku između onog kiča koji je u svoje doba svedočio određenom društvenom momentu, a više se ne proizvodi, i onog koji taj momenat kopira.

„Što se teže nalaze takvi „antikvitetni“ predmeti, to više dobijaju na vrednosti“, on sumira. I to ilustruje primerom zidnog tepiha-krpare sa motivom Elvisa Prislija, koji je svojedobno krasio gotovo svaki romski dom (a bilo ih je i sa likom Hrista, Meke.., jer su Romima bliski svi atašei kulture).

„Danas toga nema, već kuće u mahalama ulepšavaju zidni kalendari i slične reprodukcije“, kao da mi se taj fotograf žali.

Ni sa njim nisam saglasna, pa reagujem uvredom „Hipsteru!“ (izrečenom u sebi) a povodom ekskluzivnosti njegovih kriterijuma. Gadi se taj fotograf i imitacije stilskog pokućstva koja baca ljagu na autentičnost. S takvim pogledima, morao bi biti zbilja bogat da zadovolji sve svoje elitističke potrebe.

S druge strane, mene, recimo, uzbuđuje kič svakog mogućeg tipa, premda svako, pa i ja, ima izvesnih ograničenja. Tako, ložim se na plastično cveće, predmete optočene lažnim draguljima, arene statue božanstava, staklene kugle što protresanjem stvaraju snežne padavine (ma šta još bilo u njima), zlatne lance sa krstovima, fotografije zalaska sunca sa zaljubljenim parom u centru, porcelanske dame i gospodu, životinje od istog materijala, gizdavi nameštaj i lustere, raskošne bunde, tkanine sa enimal printovima, suvenire svih vrsta, građevine sa anahronim dodacima – jonskim, dorskim i korintskim stubovima, gvozdene ograde sa grbovima…

Divim se i njihovim vlasnicima, dovoljno hrabrim da autuju svoj (ne)ukus, i tako se suprotstave sterilnosti tzv. intelektualaca.

Neke od ovih predmeta rado bih držala (a neke i držim) u svojoj kući, dok bih na nekim radije intervenisala, kao, na primer, na lavovima, orlovima, labudovima od gipsa, što krase dvorišta Istočne Srbije. Sve bih ih (ili koliko njih može da stane) potrpala u galeriju, da konačno dobiju status umetničkih predmeta.

Mene, recimo, uzbuđuje kič svakog mogućeg tipa, pa se ložim na plastično cveće, predmete optočene lažnim draguljima, staklene kugle što protresanjem stvaraju snežne padavine (ma šta još bilo u njima), fotografije zalaska sunca sa zaljubljenim parom u centru, porcelanske dame i gospodu

Istine radi, moram da priznam da ovo nije moja ideja, već izvesnog bivšeg direktora jednog od Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Samo, on time ne bi poradio na dignitetu gipsane galanterije, već svu tu skupljenu menažeriju „razlupao na sitne komadiće“, da zatre trag neukusu, ne mareći za činjenicu da ni namerna devastacija bilo čega, ne bi bila čin vrhunske
senzibilnosti.

Pomenuti objekti u kič se svrstavaju i zbog svoje masovne proizvodnje, jer štancovanje zavodljivog spada u domen komercijalizacije produkata. I tu valja povući paralelu sa „pravom“ umetnošću, s obzirom na to da i ova sfera obiluje ponavljanjem onog što prolazi kod kupaca. Pa ipak, da li se ikad iko usudio da to otvoreno spočita proslavljenim zvezdama artističkog neba?

Ne, jer o toj vrsti kiča se priča kao da ga nije moguće povezati sa dokazanim umetnicima. Tako se i Džefu Kunsu, proslavljenom američkom vizuelnom stvaraocu, moglo da napravi i izloži Majkla Džeksona sa majmunom, premda je ovo etalon kičerovštine, prema uobičajenim stavovima eksperata za lepo i ugledno.

Ali, Kuns je, kao, proučio popularnu kulturu, uočivši sve njene manjkavosti, te mu je dozvoljeno i da se sa njom sprda. A ko kaže da kompletna gipsana galanterija, sa sve patuljcima, nije nastala u istom znaku? Nikako, reći će znalci, ona je smišljena u cilju manipulacije masama.

„Nemam ništa protiv toga da budem izmanipulisana tako da budem srećna“, takvima odgovara već citirana dizajnerka, sita toga da se njenim upravlja na način da bude mizerna.

Ne bi niko u nerv takao direktno ni neimare kitnjastih grobnica (takođe sveprisutnih na istoku naše države), već bi ih ogovarao iza leđa ili pisao „poučne“ tekstove. Tako nikad ne bi saznao ono što je meni rekao otac jednog prerano umrlog mladića.

„Nisam znao šta ću od bola“, priznao je zašto je grobnicu opremio luksuznim nameštajem. Kako su onda njegova osećanja „površna“, svi znalci ovog sveta, recite mi, molim vas.

Dublji sadržaji danas se skrivaju u, za širu javnost, hermetičnim prizorima u skulpturama, slikama, grafikama, radovima urađenim u novim medijima. Oni možda mogu da pobude intelekt (uglavnom uz pomoć pratećih tekstova), ali ne i dušu.

„Kič se ne krije u značenju. On se prepoznaje u načinu“, objasnila bi Ljubica Arsić u dnevnom listu Politika, dodajući da između iskrene ispovesti nekog običnog čoveka i ljubavnih stihova Dantea nema nikakve razlike, osim u talentu. Koji, čini se, jedini odvaja kič od umetnosti.

Ali, ni talenat nije više vezan za Božije izabranike, već svako neki njegov deo poseduje.

Dokaz su brojne TV emisije ovog tipa, kao i još brojniji sajmovi s ponudom u ručno rađenim proizvodima. Međutim, da je sve otišlo dođavola govori to što se ti needukovani stvaraoci trude još više u dodvoravanju stavovima elita, kako bi bili prepoznati i prihvaćeni. Pa, zar i to nije kič običaj?

Sve navedeno, ali i ono neispričano ide u prilog nuždi da se pitanje kiča malo podrobnije istraži, danas, kad on vlada svetom. Iz toga bi se izrodile nove definicije, što bi povuklo i drugačije razumevanje kiča u budućnosti. Tada bi se moglo ispostaviti i da termin „nad-kič“ ima smisla, jer bi se pod njim progurala i teza da pojedini oblici ovog žanra imaju potencijal prosvetljenja. Baš kao i što samo pojedina dela iz sveta umetnosti imaju moć da prouzrokuju katarzu, dok je daleko veći broj njih impotentno. Stoga kraj njih prolazimo kao pored turskog groblja, što se ni jednom kiču (a posebno nad-vrsti) nikada nije dogodilo.