Bogati su izmislili priču o slobodnom tržištu

Profesor ekonomije na  Kembridžu Ha Džun Čang tvrdi da slobodno tržište ne postoji. Tržište je, kako kaže, „politička konstrukcija“. Kada ekonomisti zastupaju na primer liberalizaciju međunarodne trgovine, protoka kapitala, zašto ne zastupaju i liberalizaciju protoka ljudi. Zato što bi tada 90 odsto radne snage u bogatim zemljama bilo zamenjeno boljim radnicima iz siromašnih zemalja

Ovo je teško vreme za obične ljude. Posle jedne od najvećih ekonomskih kriza koja se desila početkom veka, ceo svet prolazi kroz veliku traumu. Ta činjenica je, međutim,  jalova uteha za najveći broj ojađenih, posebno u siromašnim zemljama. Šta će biti sutra, ima li kraja propadanju?

Postoje, naravno, načini da ova planeta bude pravednije mesto za život, a globalna ekonomska propast koja je zakucala na vrata 2008. pokazala je da stvari neminovno moraju da se menjaju ka „boljem kapitalizmu“. O tome zašto je neoliberalni koncept planetarna pošast za ekonomiju i koji su načini za ozdravljenje privrede, briljantno i provokativno piše jedan od najuglednijih ekonomista današnjice Ha Džun Čang, profesor na Kembrižu, u knjigama „Loši samarićani“ i u „23 stvari koje  vam ne kažu o kapitalizmu“  (Izdavač: „Mali vrt“ iz Beograda).  

On objašnjava ekonomska pravila sveta u kome živimo, naglašavajući da  kapitalizam jeste najbolji od svih loših ekonomskih sistema, ali nekontrolisana sloboda tržišta je njegov najpogubniji oblik, posebno za siromašne i zemlje u razvoju. Vreme je za prekid „ljubavne afere sa razbarušenim kapitalizmom slobodnog tržišta, koje je čovečanstvu donelo tako malo dobra“. 

Predstoji nam izuzetno težak zadatak: treba iz temelja ponovo izgraditi svetsku privredu, kaže profesor Čang. Argumentovano dovodeći u pitanje premise na kojima počiva vladajuća ekonomija slobodnog tržišta, naročito od 80-ih godina prošlog veka, on upozorava: „Neće nam vredeti ništa što ne podrazumeva korenitu promenu načina na koji organizujemo privredu i društvo.“ 

Ovaj ekonomista kaže da treba da gradimo „sistem koji će omogućiti da se ispoljava ono što je najbolje u ljudima, a ne najgore”. Činjenica je da smo glorifikacijom materijalnog interesa, ličnog i korporativnog, dopustili bankarima i direktorima fondova da posredno ili neposredno unište radna mesta, pozatvaraju fabrike, unište životnu sredinu i ruiniraju finansijski sistem, samo da bi se lično obogatili. To se posebno odnosi na ekstremno plaćene menadžere u SAD. Dok je polovinom prošlog veka direktorska plata bila 35 puta veća u odnosu na radničku, danas je uvećana za 300 do 400 puta.

Motiv profita jeste najdelotvorniji pokretač privrednog rasta, ali ničim ograničen nije najbolji način da se iskoriste sve njegove dobre strane. Kada je reč o tržištu, kao i svaka mašina, „mora biti brižljivo regulisan, pod neprestanim nadzorom“. Idealan model ne postoji, ističe prof. Čang, i on „zavisi od naših ciljeva, vrednosti i uverenja“. Korporacije i vlade  treba da „nagrađuju poverenje, solidarnost, poštenje i međusobnu saradnju“, sve vidove ponašanja koji donose društevnu korist: smanjenje utroška energije, obuke, istraživanja. On naglašava da „postindustrijska ekonomija znanja nije ništa drugo nego mit“. Švajcarska i Singapur, kao primeri takvog uspeha, u suštini su dve od najindustrijalizovanijih privreda sveta. Proizvodni sektor, pravljenje materijalnih dobara je i dalje „životno značajano“ za postizanje većeg standarda ljudi.

„23 stvari koje vam ne kažu o kapitalizmu“ je štivo koje se teško ispušta iz ruku. Čak i za čitaoce ekonomske laike, pogotovo iz redova onih koji sebe knjiže u gubitnike tranzicije, ova knjiga stiže kao melem na ranu. Nije vaša država siromašna, korumpirana i puna nazaposlenih zato što su svuda lenji i glupi ljudi, postoje i objektivni razlozi koji je čine takvom, ili joj bar ne dozvoljavaju da se pomeri sa mrtve tačke, objašnjava autor ovog svetskog bestselera. Puna slikovitih primera, knjiga predstavlja „duhovito podrivanje nekih od najvećih mitova u vezi sa globalnom ekonomijom, u pravi čas”, kako piše „Observer“. Čitajući „23 stvari“ i „Loše samarićane“, čitalac može na trenutak biti u dilemi da li mu je u rukama uzbudljiva beletristika ili stručna literatura. Pa nije čudno što Bob Geldorf preporučuje „Loše samarićane“ onima kojih se „ova pitanja dotiču, odnosno svima“.