Vesti iz izdanja

01.06.2024. 05:26

Štampano izdanje

Autor: Dragana Jovanović

Borba sa državom, gamadi i samom sobom

FENOMENI - Ljutnja

Ljutnja je normalan emocionalni odgovor na neki nemili realan događaj, ali i iracionalna reakcija na zamišljenog neprijatelja. Dešava se kad je osoba sprečena da dođe do cilja ili do zadovoljenja svojih potreba. Smatra se zdravom dokle god ne postane hronična i ne krene da tom nekom stalno ljutom zagorčava život, kada može dovesti i do psihosomatskih oboljenja. Korisna je jer nam pokazuje šta nam je važno, budući da nešto nebitno nema snagu da nas frustrira

Ljutnja nas i pokreće, i parališe. Zajednička je svima, od bebe do starca, i može se podeliti u klastere, pa ćemo prvo razmatrati pravedni bes protiv institucija.

Evo šta mi se desilo, prošlog novembra: nakon niza kišurina, počeo je da mi prokišnjava krov, ravan i dotrajao, ali srećom na prilično zgodnom mestu, u kupatilu blizu kade. Popravka danas spada u odgovornost upravnika stambene zajednice, sve češće „profesionalnog“, a ne jednog od komšija, ko što ranije bejaše. Zato ga i pozvah, te on obeća da će da interveniše u Gradskom stambenom, „koliko sutra“.

Kako je bar još sedmicu curilo iz sve veće fleke na plafonu, a odozgo (institucionalno) ni traga ni glasa, odlučila sam da dotičnog malo poguram, tj. da mu ne sjašem sa grbače dok nešto ne preduzme. Sve je učinio što je do njega, tvrdio je, ipak mi delujući krajnje sumnjivo, i lično i na osnovu bezbroj iskustava sa predstavnicima institucija.

Zato sam, premda na to praktično nemam pravo jer me zastupa „profesionalac“, otišla do najbliže filijale pomenute firme, da se raspitam. Potegla i veze, jer se tako ovde sve završava. Na obe adrese rekoše mi da nikakva prijava nije podneta. Tad mi je već navrla krv u glavu, pa već sutradan izjutra osuh drvlje i kamenje na upravitelja. A on meni: „Lažu, da bi mi naudili. U toj službi sjatila se sva gamad SNS-a“. Da li je to bila provokacija, jer je negde čuo da radim za opozicione novine, pa je mislio da može da me obrlati blaćenjem vlasti, a možda i njegovih stranačkih kolega (jer gde si video upravnika, a da nije „naprednjak“).

Reših da promenim taktiku, pa se obratih „gamadi“ – sa službenog mejla. I tamo im pripretih da ću da ih „dam u novine“, ako pod hitno ne urade ono što spada u njihova zaduženja. I gle čuda – usledio je odgovor, egzaktan i ohrabrujući. Ljutnja je polako počela da se preinačuje u osećaj moći.

Ali, kiša je nastavila da lije nedeljama, a deo nje završavao na podu mog kupatila, šireći i mrlju na plafonu, pa je ponos samom sobom splasao pod naletom razočaranja. Ponovo potegoh oprobano oružje spram javnog preduzeća, što je pominjane opet malo trgnulo. Obećaše da će neko doći čim se „malo ustali vreme“, pa je i to ličilo na malu pobedu.

Prvi zraci sunca u kontinuitetu ipak su me poterali na krov, da sama izvršim uviđaj, nemajući više strpljenja. Stezala sam vilicu verući se uz klimave merdevine, puna revolta. I gore imam šta da vidim: polja mahovine i ozbiljnije vegetacije anektovala su betonsku ploču. Šta ću? Naoštrih špahtlu i udri po toj Sodomi i Gomori u svetu građevine. Šupljine zasuh sredstvom za ubijanje biljaka, a potom i nekom tečnom masom koja se naknadno plastifikuje.

U skladu sa geslom „rad oslobađa“, besnilo se stišalo, u znoju lica mojego (namerno koristim blagotrpeljivi crkvenoslovenski jezik). Ali, ljutnja se vratila skupa sa potvrdom mog uzaludnog truda, odnosno – s novim kišama. Stoga nastavih da rovarim bilateralno – kod upravnika zgrade i kod gradskostambenih organa. Prvi se i dalje izvlačio, ljigavo i optužujući druge, dok jednom nisam prsla i zarežala: „Pa zašta vas onda plaćamo?“. On uzvrati cinično, da parafraziram: „Se..m ti se u pišljivih 500 dinara (a hiljadu ukupno, mesečno, po stanu, i to ko zna koliko puta pomnoženo, prim. aut.), za koje sam se već naradio“. E, da mi je bio tu, kako bih ga slatko zadavila, džabalebaroša bahatog.

Poslednje je imalo utemeljenje u jednom od prethodnih telefonskih razgovora, kad je na moju upornu zvonjavu, slušalicu digla njegova sekretarica (il’ šta god da mu je bila), i izjavila: „Ne možemo sad da pričamo. Vozimo“. Zabezeknuta tako nesuvislom tvrdnjom, tog što vozi u četiri ruke načisto sam otpisala, okrenuvši se opet javnoj ustanovi.

Zarđali zupčanici nekako su se pokrenuli, angažovanjem podizvođača. Tako je negde krajem marta moj deo krova bio popravljen, što su dokazali, istina slabašni, prolećni pljuskovi. Svima sam se hvalila šta sam postigla u borbi sa državom, koja i nije tako rđava (ako joj pripretiš).

Kad eto ti maja, s intenzivnijim padavinama. Neki čudan šum iz kupatila. Sad već braonkasta mrlja opet je postala propustljiva, povrativši mi žiganje u želucu, kao poslednji eho gneva. Jer, iznenada me obuze ravnodušje. Gledam one kapi što se cede sa tavanice – i ne osećam ništa.

Po snazi navike, ipak se požalih prvoj komšijki, sa čije se terase na krov i izlazi. A ona će, lažno saučestvujući: „Nisu ti oni to dobro uradili“. Samo na tren mi je došlo da joj (prezrivo) spočitam što radnicima nije htela da da ni vodu ni struju, već se pravila da nije kod kuće. A u sebi se mislim – doći će maca i na tvoja vratanca, pa ima da se pušiš.

Ovo je i jedini izlaz iz mog problema, budući da je sledeći korak iskoristiti sredstva iz zajedničke kase za kompletnu popravku krova, ali na formalnu inicijativu onog idiota od upravnika. Da li ću u toj situaciji biti hladne glave i ponašati se diplomatski, ili ću samo srdžbom postići ono što moram? Ne znam, ali ću se tim pitanjem baviti sutra.

To što se u ovom slučaju desilo, može se nazvati prosvetljenjem kao posledicom suočavanja sa nemoći, a zatim i prihvatanja takvog statusa. Da li su i druge vrste ljutnje dovoljno potentne da te preobrate? Razmotrićemo na sledećem primeru.

Naime, bila sam mesecima kivna na jednu prijateljicu što je naglo prestala da se javlja. Razumela sam je teoretski: uginulo joj je kuče za koje je bila strašno vezana. Međutim, meni smrt, pa ni ljudska, (više) nije traumatična, pa ne mogu da je do kraja skapiram. Posledično, počnem da se durim i da je povremeno cimam telefonom, napadački. Žalim se celom društvu, raspirujući u sebi agresiju, a druge pokušavajući da uvučem u izmišljeni rat. Ništa ne vredi, sve mi je lošije. I onda naprasno uvidim u čemu je stvar – da mi je dosadno i da samo smišljam prilike za „opravdani“ razlog da budem ljuta. Dakle, i kad je posredi imaginacija, ljutnja može da nagradi samospoznajom.

’Ajmo sledeći slučaj. Radi se o nositeljki dvostruke uloge u mom životu, prijateljici i urednici. Naš odnos krase periodi zavada, kad se ne zna koja je na koju ljuća. Jarice u horoskopu, svaka misli da je u pravu, pa poštovani čitaoče, pozivam te da sam presudiš (koliko sam zapravo JA napredovala).

Tako smo se relativno nedavno dogovorile da dođem kod nje i ponesem joj neku knjigu, što sam avaj zaboravila.

„Odmah se vrati kući po nju“, naredila je, u telefonskom razgovoru u međuvremenu.

„Nemoj da me mučiš“, zavapila sam. Osetivši slabo mesto, nasrnula je optužbama da „to (nešto) uvek radim“. Defanzivno replicirah – „nemoj da se sada svađamo“.

„Ja se ne svađam“, poentirala je, uvereno i slavodobitno.

Vid jarosti što je potom nastupio nikom ne bih poželela, al’ se setih onog da „pametniji popušta“. I to je donelo dobra ploda, pa opet zajedno radimo neki projekat… do sledeće prilike za besmislenu, dečju konfrontaciju. U zaključku: ponekad je bolje da se povučeš zarad višeg cilja, a ne da isteruješ neku svoju pravdu.

Postoje i furiozni besovi što hoće čoveka da izbace iz rođene kože. Takav sam gajila sa četvrtom prijateljicom. Razgovori preko mobilnog neretko su se završavali mojim urlanjem i prekidanjem veze, kao odgovorom na slično ponašanje s druge strane. Onda je opet nazovem, jer joj nisam sve sasula, i opet se razgnevim, i tako dok ne crknem od umora.  Pa čak i tako smalaksala jedva odolevam da joj još nešto ne prišijem. Kome treba takvo stanje? Nikom, pa se s njom načisto raziđoh.

Sličnu mi ljutnju provocira moja eks-pastorka, u magarećim godinama. Ja sam joj inače jedino rame za plakanje, što prihvatam s počašću, al’ ne mogu da izdržim kad krene da lupa, otkrivajući krajnje nakaradne stavove mlade generacije. Kad joj se suprotstavim, ona počne da me proziva i nadeva razne epitete. E, to me vređa u meri da zaboravim da sam od nje starija 40 godina, pa bi trebalo – i mudrija. A mudra sam toliko da joj pokoji poziv (dnevno) odbijem, ako tada nisam psihički stabilna. Inače se ljutnji naprosto ne mogu odupreti.

Ljutila sam se naravno i na sve svoje partnere što lenstvuju, mokrim nogama tabanaju po pločicama, troše novac na gluposti, piju, kockaju se, ne maze me dovoljno… I uvek bi reakcija bila svađa, za šta sam očito talentovana. Zato se možda i ne ljutim na sebe, jer mi nije blisko sa sobom se svađati. Zato sebi najpre i oprostim, ili samo sve gurnem pod tepih, u nepregledni depo resursa za jed prema drugima.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.