Budžet pod okriljem MMF

MMF je skresao mnoge ambiciozne projekte koje je vlast nameravala da realizuje u programu „Srbija 2025“. Svi veliki infrastrukturni projekti koji nisu započeti stavljeni su pod led, uz izuzetak „Nacionalnog stadiona“ i novog mosta preko Save u Beogradu, a i za to se daje daleko manje sredstava nego što je stvarno potrebno

Posle nekoliko godina „slobode“ da samostalno odlučuje o budžetu, Srbija je zatražila zaključivanje stendbaj aranžmana sa MMF-om. Prethodni obavezujući aranžman sa tom institucijom imali smo u februaru 2015. godine i trajao je 36 meseci. Tada je aranžman sklopljen u velikoj iznudici; stanje u javnim finansijama bilo je katastrofalno, pa je mlađani ministar finansija Lazar Krstić (ko se njega seća još?) čak predlagao Aleksandru Vučiću da se proglasi državni bankrot. Do toga, na sreću, nije došlo, ali je usledila teška „fiskalna konsolidacija“, koja se svela na smanjivanje penzija i plata u javnom sektoru, uz kresanje velikog broja izdataka.

O detaljima aranžmana znaćemo nešto više tek u prvoj polovini decembra kada ga zvanično usvoji izvršni odbor MMF-a, ali je poznato da Srbija pre te odluke mora da usvoji rebalans budžeta za ovu godinu i budžet za 2023. godinu u unapred dogovorenim okvirima.

OGROMNE POTREBE ZA ZADUŽIVANJEM

Srbija se ne nalazi u situaciji u kakvoj je bila 2014. godine, ali se nad našim javnim finansijama nadvijaju crni oblaci. Javni dug se naglo povećava u apsolutnim iznosima: od 2019. godine do septembra 2022. godine javni dug je povećan za trećinu, sa 24,3 milijarde na 32,7 milijardi evra! Slaba je uteha što se povećava i društveni proizvod, pa udeo duga u društvenom proizvodu ne raste kao 2014. godine, ali zato naglo rastu potrebe za zaduživanjem radi isplate već preuzetih obaveza.

Nagli rast inflacije tokom ove godine, koji je počeo još prethodne, pogodovao je državi kao velikom dužniku, jer su kamate koje plaćamo na naš dug znatno manje od inflacije. Velika domaća inflacija (u oktobru je međugodišnja stopa bila čak 15 odsto), uz faktički fiksni kurs dinara, utiče na značajno povećanje fiskalnih prihoda države, kao i na nominalni rast BDP-a, koji se obračunava u domaćim cenama. Ali i pored naglog rasta javnih prihoda od 193 milijarde dinara (1,6 milijardi evra) u odnosu na projektovane prihode u prvoj verziji budžeta, rashodi po rebalansu rastu još više, čak 272 milijarde dinara (2,3 milijarde evra), pa je budžetski deficit povećan za 700 miliona evra, sa 1,7 na čak 2,4 milijarde evra.

Da se javne finansije vode na odgovoran način i da nije došlo do katastrofalnog smanjivanja proizvodnje struje, naglo povećanje budžetskih prihoda usled inflacije moglo je da se lepo iskoristi za smanjivanje javnog duga. Ta prilika je propuštena, pa se država našla pred velikim iskušenjima kako da finansira obaveze koje dospevaju naredne godine i tekući deficit.

Samo za otplatu glavnice i kamate sledeće godine potrebno je obezbediti 755 milijardi dinara (6,5 milijardi evra), a 2024. godine čak 823 milijarde dinara (sedam milijardi evra). Pored vraćanja dospelih obaveza, država mora da se zaduži i za pokrivanje tekućeg deficita budžeta u 2023. godini od 264 milijarde dinara (2,2 milijarde evra). Drugim rečima, za redovno finansiranje države sledeće godine neophodno je obezbediti čak 8,7 milijardi evra putem zaduživanja (ili prodaje državne imovine, ali tu je problem što ne možemo da ponudimo ništa atraktivno).

U trenutku kada sve centralne banke na svetu „zatežu“ monetarnu politiku biće veoma teško obezbediti povoljne kredite. Prema podacima Ministarstva finansija, prinos na tržištu naših evroobveznica je trenutno između osam odsto godišnje za hartije koje dospevaju 2027. godine i 8,5 odsto za hartije koje dospevaju 2029. godine. Kada smo te hartije izdali pre godinu-dve, kamata je bila manja od dva odsto godišnje.

Ako bi Srbija morala da pozajmi 8,7 milijardi evra uz kamatu od osam do 8,5%, samo za kamate na to zaduženje morala bi da plaća godišnje između 700 i 740 miliona evra (do sada smo na celokupan dug plaćali svega milijardu evra godišnje za kamate).

Zato je bilo neophodno zatražiti stendbaj aranžman da bi od MMF-a moglo da se povuče 2,4 milijarde evra pod povoljnim uslovima, što će smanjiti potrebu za zaduživanjem na finansijskim tržištima. Ali čak i pored sredstava MMF-a i „šeikovog“ zajma od milijardu evra sa tri odsto kamate, rashodi za kamate biće povećani za 30 milijardi dinara (250 miliona evra) u odnosu na ovogodišnji budžet. Nagli trend rasta rashoda za kamate nastaviće se i narednih godina, i to će biti sve veće opterećenje za javne finansije.

IZDACI ZA EPS I SRBIJAGAS

Rebalans za ovu godinu „otkrio“ je koliko je država morala da pomogne Eelektroprivredi Srbije (EPS) i Srbijagasu. Ta pomoć se našla u stavci „izdaci za nabavku finansijske imovine“ koja je, umesto uobičajenih oko 20 milijardi dinara, povećana na čak 153 milijarde dinara. To znači da je tim preduzećima dato preko 130 milijardi dinara (1,2 milijarde evra). I naredne godine država planira da pomaže ta preduzeća i ta stavka će biti čak milijardu evra, odnosno oko 800 miliona evra će biti dato za pokriće nerealnih cena energenata.

Država će pomoći ta preduzeća dodatnim subvencijama iz razdela Ministarstva energetike: EPS dobija 416 miliona dinara za izgradnju toplodalekovoda i 9,6 milijardi dinara za nabavku rudarske mehanizacije (ukupno 10 milijardi dinara ili 85 miliona evra). Srbijagas će dobiti subvenciju od 7,2 milijarde dinara (60 miliona evra) za gasni interkonektor prema Bugarskoj. Pored toga, u budžetu se pojavljuje i dodatna subvencija nazvana „mere za ublažavanje posledica energetske krize“ od 15,3 milijarde dinara (130 miliona evra).

Da ta javna preduzeća posluju kako treba, te investicije bi se bez problema finansirale iz njihovih sredstava. Ovako će, uz pomenutih 800 miliona iz „nabavke finansijske imovine“, dobiti još 275 miliona subvencija.

Velika državna pomoć neophodna je i pored povećanja cene gasa od 11 odsto i cene struje od 10 odsto, koje će stupiti na snagu od 1. januara. Vlast je inače obećala da posle septembarskog poskupljenja struje i gasa neće biti novih povećanja cena, bar tokom grejne sezone. Do toga je, očigledno, došlo na pritisak MMF-a.

Za Srbijagas i EPS predviđene su i nove državne garancije za investicione kredite tih preduzeća. EPS može da povuče kredite za čitav niz projekata u visini od čak 1,725 milijardi evra, dok Srbijagas može da računa na garancije od 140 miliona evra.

ŠTA SE GRADI OD KAPITALNIH PROJEKATA

MMF je skresao mnoge ambiciozne projekte koje je vlast nameravala da realizuje u programu „Srbija 2025“. U budžetu nisu predviđena sredstva za gradnju poslednjeg dela beogradske obilaznice od Bubanj Potoka do Pančeva, auto-puta do Zrenjanina, novog auto-puta „Vožd Karađorđe“, kao i investicije za prečišćavanje kanalizacije u Beogradu. Od putne infrastrukture, samo će se nastaviti već započeti projekti, sve ostalo ide pod led, i to do kraja 2025. godine, prema projekciji kapitalnih investicija koja je sastavni deo budžeta. Za gradnju metroa, država će prebaciti gradu Beogradu 30 milijardi dinara (255 miliona evra).

Za kapitalne investicije izdvojiće se sledeće godine 275 milijardi dinara (2,35 milijardi evra), 2024. godine 272 milijardi dinara (2,35 milijardi evra), a za 2025. godinu predviđeno je oko 152 milijarde dinara (1,3 milijarde evra).

U principu, rashodi za kapitalne investicije su „poželjan“ deo budžetskih izdvajanja, ali usled ograničenja budžetskog deficita za njih nije bilo više prostora. Drugo je pitanje koliko su te investicije opravdane, posebno u situaciji kada država ima problem da obezbedi povoljne kredite.

NE ODUSTAJE SE OD NACIONALNOG STADIONA

Sigurno je da će najviše polemike izazvati gradnja „Nacionalnog stadiona“ u Surčinu. Da je vlasti do toga izuzetno stalo govori i podatak da je investicija u stadion stavljena pod okrilje Ministarstva finansija, što je krajnje neuobičajeno. Naredne godine uložiće se 65 miliona evra, dok se u sledeće dve planira ulaganje od 60 miliona evra godišnje. To nije dovoljno za tako ambiciozan projekat – u budžetu se predviđa ukupno zaduženje za gradnju stadiona od čak 350 miliona evra, uz dodatnih 190 miliona evra za prateću infrastrukturu, dakle ukupno 540 miliona, ali se toliki novac neće povući u naredne tri godine. Kako stvari stoje, za tako megalomanski projekat krajnje diskutabilne vrednosti nema dovoljno novca, ali će se početi sa radovima, makar za slikanje pre izbora – pa dokle se stigne.

Budžet pokazuje i da će Srbiju preskupo koštati „digitalni auto-put“ Pojate-Preljina, koji gradi konzorcijum Behtel-Enka. Umesto 745 miliona evra (plus dodatnih 20 odsto za „nepredviđene“ troškove), koliko je prvobitno ugovoreno, to zadovoljstvo će nas koštati bar 1,2 milijarde evra. Do sada su već podignuta dva kredita, od 300 miliona evra i od 107 miliona evra, a predviđa se dodatno zaduživanje od 800 miliona evra. Verovatno će taj auto-put koštati i više od 1,2 milijarde evra. Samo za radove koje treba platiti u naredne tri godine predviđeno je milijardu evra u kapitalnom delu budžeta, a već je isplaćeno više stotina miliona za radove koji su u toku.

Počeće se i sa gradnjom novog mosta preko Save u Beogradu; i za to je već obezbeđen kredit od 80 miliona evra.

Značajna ulaganja su predviđena za izgradnju i rekonstrukciju zatvora, ukupno 41 milion evra u naredne tri godine. Zli jezici bi rekli da time naša vlast želi da obezbedi prijatniju budućnost.

RAZLOZI ZA ZABRINUTOST

MMF je očigledno dosta skresao ambicije vlasti. Svi veliki infrastrukturni projekti koji nisu započeti stavljeni su pod led, uz izuzetak „Nacionalnog stadiona“ i novog mosta preko Save u Beogradu, a i za to se daje daleko manje sredstava nego što je stvarno potrebno.

Svakog građanina ove države treba da zabrinu ogromne potrebe za novim zaduživanjem, skoro 8,7 milijardi evra u sledećoj godini. Kako stvari stoje, 2024. biće još teža za državu, jer će samo za kamate morati da se plati bar 300 miliona evra više nego 2023. godine.

Pored velikog budžetskog deficita i potrebe za zaduživanjem na tržištu kapitala, zabrinjava i visok deficit tekućeg računa od čak devet odsto (odnosno oko 5,5 milijardi evra). To je, za sada, pokriveno naglim povećanjem doznaka od 60 odsto u odnosu na prethodne godine. Veliko je pitanje da li će se takav trend nastaviti.

Nacrt budžeta pokazuje i da vlada „planira“ srednji kurs dinara od 118,1. U tome takođe vidimo prste MMF-, jer blaga korekcija kursa treba da posluži smanjenju uvoza i povećanju izvoza. Vlast je godinama tvrdoglavo držala faktički fiksni kurs i tako „pumpala“ visinu prosečne zarade ali, nažalost, na račun konkurentnosti naše privrede.

Rizik da se budžet pokaže nerealnim nije mali: veliko je pitanje da li će Srbija imati privredni rast od 2,5 odsto sledeće godine, a još veće pitanje je koliko će država morati da plaća za kamate na nove zajmove. Za sada još uvek nismo u kritičnoj zoni da bi nam bila neophodna „fiskalna konsolidacija“ kao 2014. godine, ali nismo ni daleko od toga. U svakom slučaju, sudeći po predlogu budžeta, nema nijednog razloga za optimizam, ali ima mnogo razloga za zabrinutost.