Mi smo
u Jerusalim otputovali u jeku kontroverzi. U aprilu. A posle je došao još
složeniji maj. Za jun ne znam… 

Predsednik
Donald Tramp ispunjava želje izraelskog lobija, otvorio je  američku ambasadu u Jerusalimu. Nastavljeni
protesti Palestinaca. Krvavi sukobi u Gazi. Poginula najmanje 52 Palestinca,
ranjeno 2.400 osoba u sukobima sa izraelskom vojskom. Ministarstvo spoljnih
poslova: srpski diplomata nije bio na prijemu u Jerusalimu (koji je izraelski
premijer Benjamin Netanijahu organizovao dan uoči  otvaranja američke ambasade u Jerusalimu), Izraelska
„Igračka”, pobednička pesma Evrovizije… neki su od majskih naslova u srpskim
novinama.

U
aprilu je „The Jerusalem Post lite“ posvetio naslovnicu izraelsko-američkoj glumici,
rediteljki, producentkinji Natali Portman (Leon/Profesionalac,
Crni labud, Zvezdani ratovi/Napad klonova). Oskarovka je odbila da u junu dođe
 u rodni Jerusalim da primi prestižnu nagradu
„Genezis” za afirmaciju Izraela, jer će na svečanoj ceremoniji govoriti
premijer Netanijahu.

„Ako
se pojavim, izgledalo bi kao da podržavam njegovu politiku. Zbog toga što mi je
stalo do Izraela moram da dignem svoj glas protiv nasilja, korupcije,
nejednakosti i zloupotrebe moći”, objavila je, između ostalog, na društvenim
mrežama. A izraelski ministri kritikovali su njen potez tvrdeći da svojim
izjavama hrani najgore neprijatelje.

Od
Beograda, direktnim letom za bezmalo tri sata si na Mediteranu, u Tel Avivu, a za
nešto jače od pola sata u Jerusalimu. Dođeš da se inspirišeš, da potražiš
odgovore, da prepoznaš delove iz bestselera zvanog Biblija. To ti je kao
putovanje u poznato sa nepoznatim posledicama. Znaš kakav si otišao, a pitanje
je kakav ćeš se vratiti. Nikad
dovoljno samoanalize i autorefleksije, što bi rekla moj drugarica. U stvari, da
bi shvatio kako planeta funkcioniše, moraš da odletiš na prapočetak, u centar
sveta, odnosno do „pupka sveta”. Ako je otvoren za javnost. Mislim pupak tj.
omfalos, ali o tom potom. I na izvesan način, ti u Svetoj zemlji progledaš,
osvestiš nesvesno, sa nekom unutrašnjom mirnoćom posmatraš mehanizam
funkcionisanja sistema koji se upražnjava već hiljadama godina. Svet titra, tenzija
je konstanta. Što rekao jedan pravoslavni pop u Jerusalimu, biće skoro propast
sveta. To je neminovno. I nije video ništa loše u svojoj glasno izgovorenoj
zastrašujućoj misli. A kad sam ga zamolila da unese malo optimizma, pitao je
čemu lažni optimizam, budimo realni. Svet je otišao dođavola, raspada se,
nestaje, uporno je mantrao, varirao temu, kao da mu je neki prekidač na
izdisaju ili kao da je vidovnjak, pa ponavlja scene koje mu se u tom snoviđenju
javljaju. Hm, ja sam hronični optimista, ali kao da sam zapatila neizlečivi
pesimizam. Sigurno će proći ko sve što prođe.   

U stvari, nanovo shvatiš
da svako mesto ima svoju tajnu koja ne izlazi iz kruga upućenih. Tako i
Jerusalim. Ima stvari o kojima se ne priča ili se govore u uskom krugu ili
napišu tako da niko ne pročita ili pročita, ali redove prihvati kao sveti sakrament,
kanon. U praksi spoznaš kako funkcioniše filozofija status quo. Ne diraj. Ne
kvari. Ne remeti. Poglavari Crkve svetog groba su u
februaru 2018. na tri dana zatvorili vrata najveće hrišćanske svetinje u znak
protesta protiv novoustanovljenih im poreskih nameta i zakona kojima bi se
državi dozvolilo da konfiskuje zemlju koju je crkva prodala.

„Reč je o sistematskom napadu
bez presedana protiv hrišćana u Svetoj zemlji. Modifikovanje taksa predstavlja
još jedan pokušaj slabljenja hrišćanskog prisustva u Jerusalimu”, istakli su
grčki, jermenski i katolički crkveni lideri. 
Zavladala je panika globalnih razmera zbog nepopularnog
poteza, tih zamandaljenih dveri.  Hiljade
ljudi u februaru su ostale utužene pred masivnim drvenim vratima hrama. Svetina
se iz dana u dan uvećavala, jer su u talasima stizale nove grupe hodočasnika.
Država je popustila, svet je nastavio da se vrti oko svoje ose. Mir Božiji se
vratio među pastvu. Crkveni poglavari su se u međuvremenu rastrčali po svetu,
žaleći se na vlasti u Jerusalimu i papa se oglasio zahtevajući da se poštuje
status kvo u Svetoj zemlji.

Kad se hrišćani upute u Jerusalim,
požure da obiđu Hristov grob, Jevreji da vide Zapadni zid ili Zid plača, već
kako ko preferira da kaže, a muslimani idu do Al Akse i zlatne Kupole
na steni (Dom of the Rock). 

Pisac Herman Melvil nazvao je Crkvu
svetog vaskrsenja ili Crkvu svetog groba „bolesnom prevarom“. Ko zna šta je
autor Mobi Dika u svojoj naivnosti
očekivao u njegovom 19. veku. Sve ti je to rekla-kazala, ako hoćeš veruj, ako
nećeš čudi se, nema ljutnje. Otuda je jasno što postoji nebrojeno tumačenja
istog, vodećih religija i varijacija na osnovnu temu. Imaš mit uvijen u mit, a
on ukoričen u zbirku legendi, gde jedna drugu stižu, nema kraja, sve je novi
početak. Uzmi ili ostavi. Slavni književnik Mark Tven je bio još ciničniji,
kazao je: „Neće
biti drugog dolaska. Hrist je jedanput bio u Jerusalimu i neće se više vraćati“.  Džordž Bernard
Šo je cionistima savetovao da kod pojedinih svetinja istaknu tablu sa natpisom:
„Ne trudite se
da zastanete na ovom mestu, ono nije autentično.” 

Zbunilo me je što izgleda ne
postoji  „zvanična“
domaća verzija imena svetilišta, te se koriste i naziv Crkva
vaskrsenja Gospodnjeg i Hram groba Gospodnjeg.
U okviru ove crkve su i Hristov grob i Golgota ili Kalvarija, Adamov grob,
Omfalos ili Centar sveta, kuvuklija itd. Kuvuklija je pećina u kojoj je
bilo položeno telo Hristovo i u kojoj se sada nalazi kapelica od četiri
kvadratna metra. Najveća zanimljivost je vezana za Veliku subotu (dan pred
Vaskrs) kada tokom službe pravoslavni patrijarh, u pratnji dva sveštenika,
ulazi u malenu pećinu sa svećama koje pale blagodatni oganj. Neki kažu da se to
dešava samo pravoslavnima. Oganj se potom predaje svim vernicima u crkvi.

Ali, krenimo redom. Postoji
(velika) crkva, a u njoj (manja) crkva, a u njoj Hristov grob. I to nije sve. U
produžetku male crkve gde je grob, izranja neka zbunjujuća instalacija sa
ceradom. Ispostavlja se da skriva deo kamena sa Hristovog groba. Crkvicu drže
Kopti. Pominjem tek da se shvati koji je gužvanjac u crkvi, koliko senzacija sa
svih strana, a narod nadire, čeka, govore se svi živući jezici, peva se i na
mrtvim jezicima, vlada neka neizreciva radost među ljudima, caruju vera, ljubav
i nada, neki kolektivni trans se manifestuje u diskretnoj formi, uglavnom kroz
kratke spontane horske nastupe organizovanih grupa hodočasnika, pa se taj poj
ženskih i muških vokala razleže prostorom i prija slušanje uvežbanih glasova.
Ponekada ljudski tok zastane jer stiže neka visoka sveštena delegacija i oni imaju
prednost nad drugima, svojim zvanjem i odorama i obično dvadesetak minuta drže
službu s pevanjem/pojanjem i čitanjem delova svetih knjiga, a kad odu, vreva se
nastavlja, nervoza nestrpljenja stišava.        

Crkva Hristovog groba od jutra do
večeri je pod opsadom hodočasnika. I staro i mlado, svih boja i rasa, sa
povezima na glavi, bez marama, u dugim haljinama, suknjama, pantalonama, hrli
do groba Božijeg sina. Čeka se sat, nekad i dva, da grčki sveštenik propusti
pet, šest ljudi istovremeno u odaju sa kamenim kovčegom. Ako neko pretera sa
posetom, lupka u neki metal da ga zveketom zamoli da skrati molitve i
poklonjenje i ustupi mesto drugima. 

Do Golgote se penješ strmim
stepenicama kao na prvi, drugi sprat neke zgrade. I ponovo čekaš u beskrajnom
redu da vidiš udubljeni kamen u koji je, kažu, bio poboden krst na kojem je bio
razapet Božiji sin. Onda siđeš izlizanim kamenim stepenicama do podnožja i
probijaš se kroz masu sveta koja ljubi, dotiče,  provlači raznu odeću po kamenu na koji je
Hrist položen kad je skinut sa krsta. U blizini je i Adamov grob i čuvena ikona
Bogorodice sa malim Isusom, i ikone koje su Romanovi poklonili crkvi i kamena
skulptura, materijalizovani „pupak sveta“.

A ako bi da bliže osmotriš svetinje,
naiđeš na prepreku. Na ulaz navučeni težak drveni sto kojim ti slikovito
poručuje „no pasaran“. Ali, simpatični čuvar ili odaja ili stola, ko bi ga
znao, pita odakle smo. Kažemo iz Srbije. Srbije? Vi možete da prođete, imate
dva minuta. I pušta nas da sami tumaramo prostorom i do mile volje
fotografišemo, pipamo šta nam je drago. Pitamo zašto je zatvoreno, kaže ne zna,
možda da neko ne ukrade zlatne ikone Romanovih. Kasnije se kod jednog upućenog
Jermenina raspitujemo u čemu je tajna, što je prostor zatvoren. Kaže, ne
pitajte mene, pitajte Grke. I ti tu na najsvetijem od svih mesta sa gorčinom
spoznaš da nema mira pod kapom nebeskom, da nema mira u hramu Božijem.

Svi ljuti na nekoga, pa teraju
inat. Grčka crkva je najglavnija od svih crkava, drži najveći deo prostora.
Onda slede Jermeni, pa pomalo katolici i Kopti još diskretnije. I nema nikoga
više. I niko ne da ni pedalj, ma šta pedalj, ni milimetar svoje zemlje. Taknuto-maknuto.

Srpskih
poseda kažu nema, bilo nekad sad se pripoveda. Sveti Sava je navodno od
Saracena kupio salu Hristove tajne, odnosno poslednje večere. Pitao koliko
košta, oni rekli da zlatnim dukatima pokriješ pod, Nemanjić platio i dobio šta
je tražio. Posle o imovini nije imao ko da brine, država propala. Moj drug
istoričar, prof. Univerziteta, nešto vrti glavom, sve mu je to sumnjivo, više
misli da nije bilo tako nego da jeste, ali nema veze, uklapa se u zbirku
mitova. A neki su mi popovi u Jerusalimu rekli da bi iz Beograda mogle neke
pare državne ili crkvene da se namene Svetoj zemlji i za milion-dva evra pazari
neka kućica i otvori nešto srpsko. Možda skrenu neke donacije za Hram Svetog
Save i investiraju tamo gde je prvi srpski patrijarh već ulagao. Čudni su
putevi Gospodnji…

A kad izađeš iz Crkve Hristovog
groba i prođeš zidine Starog grada, kroz severnu kapiju, zvanu Damask, možeš da
obiđeš Hristov grob.

Kakav Hristov grob, zar ga nismo
upravo posetili ????!!!!

Da, to potencijalno  jeste Spasiteljev kameni grob, al’ postoji i
drugi, kažu, a o njemu od 1894. brinu Anglikanci. Ne tvrde da je njihov originalan,
ali ukazuju da činjenicu da jedna stena nedaleko od „njihovog“
Hristovog poslednjeg počinka, podseća na lobanju, a  „golgota“ na hebrejskom znači lobanja. „Usredsredite se“,
kaže vodič, „ono
su oči, nos, usta“. I ti obratiš pažnju na stenu (iznad autobuske stanice) i zakleo
bi se prepoznaješ šta ti se sugeriše. Čovek je povodljivo biće. Podseti me
epizoda sa dva groba na komšinicu jedne rođake, staru damu  koja je slavila oba Božića, kad su je pitali
zašto, odgovarala je: „Otkud znam koji je pravi.“

Ali, vratimo se Starom gradu, koji zauzima otprilike jedan kvadratni
kilometar, opasan je zidinama i podeljen na četiri kvarta- grčki, jermenski,
jevrejski i muslimanski. Zidine su podignute u prvoj polovini 16. veka, na
zahtev otomanskog sultana Sulejmana Veličanstvenog, pre toga su tu bile neke
druge i tako redom do davnih dana. U grad se ulazi kroz nekoliko kapija – Jafa,
Lavlja, Damask, Nova… Hodočasnici i turisti ne mare za razlike u kvartovima.

Žure da vide šta su naumili i za šta su aranžmane uplatili i nemaju
vreme za dangubljenje. Penju se odlučno gore-dole po brdovitom terenu, kupuju
relikvije – krstove od maslinovog drveta svih veličina, svetu vodu iz reke Jordan,
svetu zemlju jerusalimsku, tamjan, sveće, Hristov venac od trnja akacije, savremene
i stare keramičke pločice iz Jermenije, Irana, začine razne – sumak, šafran,
cimet, pa  karkade iz Egipta, tkanine,
papuče, novčiće, antikvitete… Kao da je Ali-Baba umesto pećine otvorio tržni
centar, pa te vabi i mami… 

Gde god se okreneš, progovara istorija. I jedino kad se uputiš ka
Zidu plača  i do muslimanskih svetinja,
prolaziš kroz rigoroznu skener kontrolu. Ostalo je opuštenije. Mada ti svuda primećuješ
prisustvo sile, uniformisanu vojsku i policiju pod oružjem, u dvojkama,
trojkama. U Jerusalimu masovno, u Tel Avivu sporadično. Sveti grad godišnje poseti oko četiri miliona turista.

I svi naravno pohode Stari grad. Iz Starog grada
pruža se pogled na Maslinovu goru, a na strmoj padini planine nalazi se i jedno
od najstarijih aktivnih svetskih groblja, formirano pre oko tri hiljade godina,
gde je za komad zemlje za ukop danas potrebno izdvojiti i milion dolara. Veruje
se da će sahranjeni u ovoj svetoj grudi na Sudnji dan ustati iz groba i moći da
posmatraju ulazak mesije u Jerusalim. Grob Absaloma, sina jevrejskog kralja
Davida, jedan je od najstarijih i najposećenijih. Inače, u podnožju mitske gore
tesno su nabijena i hrišćanska i muslimanska groblja. Razlog za ostaviti prah i
pepeo baš tu i nigde drugo je isti za sve – čekanje na dolazak Svevišnjeg ma
kako ga zvali. 

Sa Maslinove gore puca spektakularan pogled na
grad, melem za oči, raj za fotografe. Spuštanje niz klizavu strmu planinu po
kišnom danu je iskušenje, al’ da se savladati. 
U Jerusalimu svega ima, ne stižeš čuda da se nagledaš, ali vuče te daljina.
Nastojiš da dobaciš do Mrtvog mora, Masade, živahnog Tel Aviva sa Jafom, Vitlejema…

Za Vitlejem smo uhvatili gradski prevoz. Ako bi na put od desetak kilometara od
Jerusalima krenuo sa nekom turističkom agencijom, uzeli bi ti stotinjak
američkih dolara, po osobi, a ako pođeš 
redovnom autobuskom linijom dođe oko dolar, pa ti proceni. Kad stigneš u
Hristov rodni grad, situiran na palestinskoj teritoriji, žuriš da uhvatiš red
da se spustiš do mesta gde se dete rodilo. Ljudi nervozni, jedva čekaju da se
približe svetom mestu. Je l’ može malo dostojanstvenije, kakav je to način,
buniš se i oni se malo primire jer do mesta rođenja treba se spustiti strmim
stepenicama i možeš da stradaš ako krene stampedo. Ljudi se smiruju. Utišavaju.
Provlačiš se kroz uski prolaz, napreduješ ka 14-tokrakoj srebrnoj zvezdi koja
simboliše tačku dolaska na svet Spasioca. Pre mnogo vekova zvezda je bila
zlatna, ali je ukradena, pa je srebro zamenilo. Čuvari crkve Hristovog rođenja
su grčka i jermenska pravoslavna crkva i rimokatolici, a gardisti pećine
rođenja su isključivo Grci.

Kad se pokloniš Hristu
detetu, onda kreneš u profanije hodočašće, da obiđeš grafite internacionalne
ikone, subverzivnog engleskog umetnika  Benksija
(o čijoj sam velikoj izložbi u Amsterdamu za NE izvestila pre dve godine).
Vitlejem je sav u brdima i padinama, a grafiti tajanstvenog uličnog umetnika
razbacani po gradu, jedan visoko gore, drugi nisko dole. Suludo je izložbu na
otvorenom forsirati peške. Taksi je spas. Na zidu garaže na benzinskoj pumpi
možda jedan od najčuvenijih radova –  Bacač
buketa cveća.

Demostrant sa maramom na licu čiji je Molotovljev
koktel zapravo kita cveća. Buket i dalje
deluje sveže, a mladić se nekako oljuštio, izbledeo, senka je moćnog originala.
Slede Golub mira u panciru, pa Devojčica sa balonima. Devojčicu koja pretresa
vojnika nismo videli. Da ne poveruješ u paradoks. Neki preduzetnik je oko zida
sa kultnim stensilom (grafit slikan šablonom) izgradio suvenirnicu, „uhapsio” remek-delo
i može se gledati samo kad je prodavnica otvorena.

Nama se nije dalo. I sad,
ne znaš da li da vlasnika osuđuješ ili da mu posesivnost velikodušno oprostiš.
Grafiti pod otvorenim nebom izloženi su propadanju, naletima vetra i peska, udarima
kiše, a onaj u radnji sačuvan od agresije prirode, a možda i društva sklonog skrnavljenju.
Bilo kako bilo, tragajući za Benksijem, shvatiš gde si, na Zapadnoj obali, u
Palestini. Iskaču ispred tebe betonski zidovi devet metara visoki koji razdvajaju
izraelski i palestinsku teritoriju. Benksijeva Devojčica sa crnim balonima u stvari
pokušava da preleti zid. Kad ga kompletiraju, biće dugačak 708  kilometara. Izraelci ga smatraju bezbednosnom
barijerom protiv terorizma, a Palestinci zidom rasne segregacije odnosno
aparthejda.

Opet Jerusalim. Pa veličanstvena
jordanska Petra, ali o tom drugom prilikom. Nikad kraja istraživačkom zanosu. Možda
se jednog lepog dana vratimo u centar sveta. Mogu skeptici da pričaju šta hoće,
ali u tom delu planete se nešto tektonski desilo, neko se spustio sa nebesa, da
nije, ne bi se i dan-danas raspredalo o tome čega nije bilo. Neko nas posmatra….