Postavlja se pitanje da li treba da rađamo decu, jer kada se rode gde će raditi ako sve bude automatizovano. Iskustva moje kompanije su takva da nam prave zanatlije nedostaju, a mi smo kompanija na visokom tehnološkom nivou, sa izuzetno sofisticiranim mašinama. Te mašine su efikasnije i brže, ali zanati i zanatlije su potrebni ovoj državi. I mi ili ćemo ponovo da razvijemo metalski kompleks, ili nemamo velike šanse.
Da započne privatni biznis Dušan Perović je odlučio u najveće nevreme, 1993. Godine, kada je ekonomijom harala hiperinflacija, a granice bile zatvorene. Nakon 25 godina kompanija Termovent komerc više od 82 odsto prihoda, koji inače iznose preko milijardu dinara godišnje, ostvaruje u inostranstvu, pre svega u Evropskoj uniji. Proglašen je preduzetnikom godine, a njegova kompanija je bila druga brzorastuća kompanija u Srbiji prošle godine
U poslednje vreme mnogo se priča o četvrtoj tehnološkoj revoluciji, o automatizaciji, digitalizaciji kao šansi za srpsku privredu. Kako vi vidite priču o digitalizaciji kao velikoj razvojnoj šansi Srbije?
Moje mišljenje je da je svet koji o tome priča preskočio čitav jedan vek. Na Kopaoniku se postavilo pitanje zašto ulažemo u zanatske proizvodne firme, da ne valja što su nam takve firme najveći izvoznici, jer dolazi era robotike. Nažalost, mi nemamo primarni ambijent u kome bi ti roboti mogli da se postave. Nemamo privredu, nemamo školstvo, nemamo nijedan od segmenata koji bi trebalo da obezbede primenu tih postulata koji se tamo spominju. Ta automatizacija neće biti baš takva da zameni sve zanate koji su kod nas bili razvijeni. A postavlja se pitanje i da li treba da rađamo decu, jer kada se rode gde će raditi ako sve bude automatizovano. Iskustva moje kompanije su takva da nam prave zanatlije nedostaju, a mi smo kompanija na visokom tehnološkom nivou, sa izuzetno sofisticiranim mašinama. Te mašine su efikasnije i brže, ali zanati i zanatlije su potrebni ovoj državi. I mi ili ćemo ponovo da razvijemo metalski kompleks, ili nemamo velike šanse.
Istovremeno sa pričom o digitalizaciji, država subvencioniše dolazak proizvodnih firmi sa ne baš najmodernijim tehnologijama. Kako vidite ovu politiku?
Tehnološka opremljenost industrijskih kompanija koje su došle u Srbiju daleko su od te tehnološke revolucije. Moje mišljenje je da su to tzv. lako prenosive tehnologije. Onog trenutka kada im bude zafalilo para ili budu morali da uđu u sistem da plaćaju poreze i doprinose i na te minimalne zarade, oni mogu da se spakuju i odu. Inače, to što se u tim subvencionisanim kompanijama isplaćuju minimalne zarade smatram najvećom sramotom države. Te tehnologije su masovne, a s druge strane imamo izuzetno velika ulaganja države. Dobro je da ti ljudi rade, ali plašim se da kada bude trebalo da te kompanije plaćaju obaveze državi, bićemo uslovljeni ili da im se daju opet neke beneficije, ili da se presele u neku drugu zemlju gde će za 10 dana ponovo proraditi. Takav tip tehnologija nije ono o čemu smo slušali na Kopaoniku. Ne mogu da shvatim da se subvencionišu strane kompanije koje su konkurencija domaćim firmama koje mogu biti lideri u Evropi.
Da li je vaša kompanija pogođena dolaskom stranih investitora?
Moja kompanija nije pogođena dolaskom stranih investitora i ne želim da ispadne da se žalim što država subvencije ne daje meni, a daje stranim kompanijama. Ja nikada nisam ni tražio nikakve subvencije, a da mi je trebalo, ja bih verovatno tražio. Da budem iskren, danas je jednostavnije raditi sa poslovnim bankama nego sa državnim institucijama za koje je potrebna ogromna dokumentacija. Ne samo da je brže obaviti posao u banci, nego i sa sadašnjim kamatama sredstva se mogu dobiti i jeftinije.
Nastavak teksta možete pročitati u 49. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
