Čudesna kakofonija tračeva

Na otvaranju neopisiva gužva. Potom se čaršijska elita polako rasipa, svesna da će radove moći da sagleda tek sutradan. Međutim, u nedelju se odmara, u ponedeljak je Oktobarac zatvoren, u utorak se prenose impresije onima što nisu došli na otvaranje, dok je u sredu, na dan besplatnog ulaska, poseta vrlo oskudna. Prazna su sedišta i gigantski jastuci za gledanje video radova, u hodnicima samo dežurno osoblje i tek po neki ljubitelj – entuzijasta

Svako otvaranje Oktobarskog salona, a posebno od kada je ova najprestižnija vizuelna smotra u Srbiji poprimila internacionalni karakter, prvenstveno je prilika da se elitna kulturna čaršija izogovara. A od kako je Salon bijenalnog tipa, ta su šaputanja, usta na uho, ruku pod ruku, ili u grupicama, intenzivirana. Kao da se teži da se nadoknadi sve propušteno tokom te dve godine, a u smislu abera o „selebritijima“ u kojima uvek ima bar po malo istine.

Ovogodišnji Salon, nazvan „Čudesnom kakofonijom“, po kustoskom izboru Gunara i Danijel Kvaran sa dalekog severa, otvorila je premijerka Ana Brnabić. Na ulazu gužvanjac, reka ljudi teče iz Resavske ka Nemanjinoj, a masu unatrag vraća kovitlac. Da li na kapiji pretresaju, ili se ovi spolja „mingluju“ (muvaju se da budu viđeni), stvar je koja još treba da se dokuči u tom krkljancu.

„Šta je, bre, ovo, jesu li to došli botovi“, prva je dosetka koja uvodi u carstvo kuloarskih zapažanja.

„Čep“ je veštački, pa ga lako probijamo, ako nam je do „minglovanja“, to možemo i unutra. U samoj zgradi, veličanstvenom zdanju Vojske u Resavskoj, devastiranom, pa preuređenom za potrebe Salona, a budućem sedištu Muzeja Grada, situacija nije tako napeta. Premijerka je sa gradskom svitom već obišla postavku i pohvalila je rečima da je presrećna što je zahvaljujući organizatorima Oktobarca, Kulturnom centru Beograda, naš glavni grad postao – svet u malom. Ili – globalna palanka, u slobodnom prevodu, shodno temi koju razmatramo i atmosferi koja se razvija.

Goran Vesić, zamenik gradonačelnika, već je uspeo da u kamere oceni da je to najbolji Salon ikada (po njegovom stručnom mišljenju), pa su zvanice mogle da se bace na vino u čašama na nožice. Kako se publika opuštala, prostor je punila kakofonija glasova u kojoj su dominirali oni na tečnom engleskom, potekli od stranih gostiju. Njima se repliciralo sa uvežbanim akcentom, britiš ili amerikan, zavisno od provinijencije sagovornika na kog bi data podguzna mušica htela da ostavi utisak. Ali, ovi dijalozi su suviše izveštačeni da stvore želju da budu prisluškivani.

Stoga se okrećemo razmeni mišljenja domaćih, ali i aktuelnom događaju, maltene neprimećenom u svom tom ustreptalom metežu. Jedan se lik pojavio sa maskom (protiv širenja zaraze), i transparentom „Smrt kulturi buržoazije“, pa ga je obezbeđenje izbacilo. I iako je „došlo do koškanja“, kako su ipak preneli mediji, „incident se završio bez posledica“. Ali i bez ikakvog učinka u smislu promišljanja punog prava savremene umetnosti da komentariše stvarnost. A upravo su promišljena, analitička dela izostala iz postavke, premda je koncept kustosa bio „predstavljanje raznovrsnosti umetničkih izraza globalno“. Šta nam je, onda, dato na uviđaj?

Plitki šareniš, skupljen sa koca i konopca, kaže ovlašni pogled, premda su mediji nedeljama brujali o izuzetnosti kustoskog para. Kao i da su njihovoj selekciji prethodile decenije rada u institucijama (Muzej „Astrup Fernli“ u Oslu, i Muzej umetnosti u Rejkjaviku), listanje kataloga i dokumentacije, planetarni obilasci velikih izložbi i sajmova… Mi iz ove prćije ne mrdamo i nemamo drugih prilika da se upoznamo sa svetskom umetničkom ponudom, osim upravo preko Oktobaraca. I moramo da verujemo da je upravo to što vidimo – najdostojnije prikazivanja.

Nastavak teksta možete pročitati u 54. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.