Da drmnem bensedin, il’ da gledam glumce

Zapravo, sapunicama prilazim svesna da je s njima problem isti kao sa čokoladom ili smokijem: znam da su štetne po inteligenciju i da stvaraju kognitivni karijes, ali naprosto ne mogu da im odolim. A onda gledam ukočene, amaterski teatralne glumce i trivijalne „radnje“ i uhvatim sebe kako uživam kao nekad u „mirisu“ mitisera

Priznajem, pod punom moralnom odgovornošću, da obožavam da gledam TV sapunice. Ne turske, over-melodramatične, niti američke, listom pune usiljenog humora, već domaće, sve i ako kopiraju inostrane matrice. One su moj bensedin, način da se opustim uz dobrovoljno ispiranje mozga, što je uostalom i skriveni cilj te vrste sitkoma. Što dalje od stvarnosti, to bolje za gledanost sa imperativom obaranja rekorda posredstvom što neverovatnijih prevrata. U njih se udubljujem kao da mi od toga zavisi život.

Nevinost nenavučene osobe izgubila sam još uz Brendona, Brendu, Keli, a naročito Dilana iz kultnog serijala „Beverli Hils“. Te smo, čini mi se subotnje, večeri kada su emitovani nastavci jedne od najdužih televizijskih saga, obavezno zajedno provodile moja kuma i ja. Piljile smo u ekran i komentarisale, često i pežorativno, tamaneći koka-kolu i grickalice. Nikada nismo revidirale pozadinu tog rituala. Sa distance od tri decenije, osnovana je sumnja da smo samo tražile razlog za redovno druženje, a bez zadiranja u realne probleme mladih parajlija (od zloupotrebe droga do poremećaja u ishrani) iz off-a scenarija, pošto je ova mega-sega storija trebalo da bude i edukativna. 

Druženju je služila i hrvatska telenovela „Ljubav u zaleđu“, s tim što je te 2005/6. bilo manje lufta za sedeljke, pa smo drugarica i ja preko telefona prepričavale epizode koje je ona druga propustila. Podsvesno smo vagale kojoj bi se od nas dve priklonio zgodni Filip Juričić, još privlačniji s patinom dostojanstvenog starenja u prvoj sezoni aktuelnog srpskog sitkoma „Tate“. I pristupačniji, s obzirom na to da je u međuvremenu moja „rivalka“ rodila dete. Ali ni moj trijumf nije bio dugog veka budući da je Juričića ubrzo zamenio Milan Kalinić, lišen seksualne harizme, bar što se mene tiče. 

Bila sam zaljubljena i u Sandokana, sanjareći da se domognem njegovog (dlakavog) zagrljaja. I Janošik mi je budio žmarce, adekvatniji mom iskonskom afinitetu prema plavušanima, premda previše nežan. Danas je moje opravdanje za revnosno praćenje serija to što sam umorna od svega, pa i od merkanja muškaraca. Ipak, kad se neko privlačan pojavi, poput Filipa Šovagovića u „Žigosani u reketu“, gledano dobija mnogo više smisla.

Zapravo, sapunicama prilazim svesna da je s njima problem isti kao sa čokoladom ili smokijem: znam da su štetne po inteligenciju i da stvaraju kognitivni karijes, ali naprosto ne mogu da im odolim. Srećom pa se repriziraju, što ostavlja prostor za socijalni život izvan magične kutije. Moj trenutni favorit je „Igra sudbine“, a da još nisam sasvim sigurna iz kog razloga, jer od nje nema tupavijeg TV sadržaja.

Za one koji ne znaju: siže serijala zasniva se na zameni dve muške bebe u porodilištu i propratnim komplikacijama tog otkrića u momentu kad su protagonisti već odrasli. Pa bogati naprasno postaje siromašan, i obratno. Prilično izlizan kliše smešten je u milje iz bajke: bogat živi u ogromnoj vili, a siromašan pod kiriju, u kolektivnom smeštaju. Stoga siguram da je zavist prema imućnima jedna od glavnih poluga sticanja popularnosti ove, zapravo adaptacije kolumbijske telenovele (Nuevo rico, nuevo pobre). Stoga preporučujem igranje lotoa pre nego iščekivanje televizijske potvrde da i bogati plaču, baš kao i sirotinja.