Da li investitori odlaze iz Srbije

Odlaze oni koji su došli samo zbog subvencija i jeftine radne snage. U ovoj seriji odlazaka uočljiva je zajednička karakteristika investitora. To je proizvodnja koja koristi manuelni jeftin rad, niske tehnologije i subvencije koje pokrivaju dobar deo investicije. Na to su stručnjaci upozoravali već duže od 10 godina tokom perioda slavljenja i po svaku cenu privlačenja stranih investitora. One ne donose znanje i nove tehnologije. Iako nominalno podižu izvoz, njihov neto efekat i u spoljnoj razmeni i u bruto dodatoj vrednosti je skroman

Početkom jula Stefan Jovanović, dok je bio na godišnjem odmoru, dobio je neuobičajenu tekstualnu poruku na telefonu: „Trudili smo se svom snagom da ovaj posao nastavimo u Srbiji, međutim odlučili smo da izvršimo likvidaciju zbog snabdevanja materijalom i zbog uslova na evropskom tržištu“.

Ovako je menadžment turske fabrike Džinsi u Leskovcu obavestio skoro 700 zaposlenih da ostaju bez posla. „Zar smo morali iz poruke da saznamo da ostajemo bez posla? Mogli su sastanak da sazovu da nam kažu šta je i kako je“, vajka se Jovanović.

Firma im je ostala dužna dve plate, a nisu im ni uplatili sve doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje. „Čekamo te plate, a za doprinose smo ih tužili“, kaže on, dodajući da je sporazumno dao otkaz i zaposlio se u drugoj firmi. Kaže, nije mogao više da čeka, jer ima kredit.

„Većina je ipak otišla u druge firme. Jura sve prima“, kaže Jovanović.

Džinsi od 2010. godine posluje u Srbiji gde šije odeću od teksasa, a na vrhuncu poslovne aktivnosti imao je više od 950 zaposlenih. U poslednje tri godine, kako su naveli u poruci zaposlenima, tekstilna industrija je teško pogođena, a broj zaposlenih je pao na 695 na kraju prošle godine.

Džinsi nije ni prvi, a verovatno ni poslednji investitor koji je otišao iz Srbije. A i sam način obaveštavanja zaposlenih je postao tipičan. Investitori se pokupe i odu preko noći, a radnike ako obaveste, to čine putem poruka i vajber-grupa.

Za sada, broj stranih kompanija koje su otišle iz Srbije nije veliki, ali se od korone uočava trend ubrzanja ovog procesa.

U poslednje tri godine naprasno je proizvodnju u Srbiji napustio italijanski proizvođač cipela Leonardo 2020. godine. Zatim je 2021. godine Jurina sestrinska firma Šinvon u Nišu stavila katanac, a tek 264 od 660 ljudi, oni koji su bili za stalno zaposleni, prešlo je u Juru.

Prošle godine turski Berteks tekstil je zatvorio fabriku u Kragujevcu i ostavio radnike bez otpremnina, nešto više od jedne plate i još nekih prinadležnosti poput prevoza i neiskorišćenih dana godišnjeg odmora.

Verovatno najveći ovakav slučaj bio je odlazak Geoksa iz Vranja. Kompanija Tehnik development, kako se zvala Geoksova fabrika u Srbiji, bio je najveći udarac za Srbiju, lokalnu samoupravu i radnike, ne samo zato što je oko 1.300 ljudi zapošljavao, već i zato što je dobio subvenciju od 11,25 miliona evra, odnosno 9.000 evra po zaposlenom. Ovom prilikom se čak i predsednik države uključio u rešavanje problema, tražeći posao otpuštenim radnicima u drugim fabrikama.

Da bi se dobio podsticaj, minimalna vrednost investicije se povećava sa 150.000 evra i zapošljavanja 15 novih radnika na neodređeno vreme, na 300.000 evra i 30 novih radnika

Bilo je dakako odlazaka stranih investitora i pre toga, samo u manjem broju. Tako je recimo nemački Serfud, koji se bavi konzerviranjem ribe, bukvalno zbrisao iz Smedereva 2018. godine, obaveštavajući radnike putem vajber-grupe da nemaju više posao. Ili recimo ruski Spilit koji je ovde imao dve fabrike, u Somboru i Vranju i lanac prodavnica nameštaja Nefa, koji je tek skoro izmirio sve obaveze prema 550 radnika. Doduše, poznate su scene tih dana u kojima su se radnici sami „naplaćivali“, odnoseći stvari iz skladišta kompanije.

U ovoj seriji odlazaka uočljiva je zajednička karakteristika investitora. To je proizvodnja koja koristi manuelni jeftin rad, niske tehnologije i subvencije koje pokrivaju dobar deo investicije.

To su investicije na koje su stručnjaci upozoravali već duže od 10 godina, tokom perioda slavljenja i po svaku cenu privlačenja stranih investitora. One ne donose znanje i nove tehnologije. Iako nominalno podižu izvoz, njihov neto efekat i u spoljnoj razmeni i u bruto dodatoj vrednosti je skroman. To je šivenje ili sastavljanje uvezenih komponenti i jedino što se ugrađuje u Srbiji je jeftin rad i jeftina energija.

S druge strane, kao što su mnogi upozoravali, to su investitori koji su u neprestanoj potrazi za jeftinijom radnom snagom, za zemljama sa velikom nezaposlenošću koje će u očaju platiti visoke subvencije da zaposle ljude, pristajući da prilagode svoje radno zakonodavstvo, ili bar da odustanu od primene onog koje imaju. Radnička prava i njihovo dostojanstvo su tu u drugom planu.

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, ističe da odlazak investitora nije iznenađenje i da su mnogi upozoravali da će otići kada isteknu subvencije.

„U mnogim od tih kompanija radnici su se bunili zbog visine zarada. Oni su došli u dogovoru sa vladom u periodu velike nezaposlenosti. Ali nije dobro što nisu bolje kontrolisane da li poštuju zakone ove zemlje. Iza skoro svih kompanija koje su otišle, ostali su dugovi prema lokalnim samoupravama i oko jedne godine neuplaćenih zdravstvenih i penzijskih osiguranja. Mi iz ugovora sa tim firmama nismo mogli da utvrdimo ni koje su njihove obaveze prema radnicima, ni koje su obaveze prema državi. Ovako samo odu, ostanu dužni, a nemate način da ih pritisnete da izmire obaveze. Pošto ne znamo šta su ugovorili, možda na to čak imaju i pravo“, napominje predsednica ASNS.

Ona ističe da su u nekoliko slučajeva po žalbama radnika na jedvite jade naterali inspekciju da ode u kontrolu, a onda po pravilu dobiju odgovor ili da tvrdnje radnika nisu tačne, ili upute radnike na sud, dakle proglase se nenadležnim.

Prema rečima Ljubodraga Savića, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, to su investitori koje su privukle subvencije i druge privilegije i jeftina radna snaga.

„Kada te subvencije prođu, odlaze i oni. Ta vrsta industrije im to i omogućava. To su jednostavne tehnologije, često tehnologije 19. veka. Još ako ne dižu sami fabriku, nego se usele u neku postojeću, njihova ulaganja su minimalna i lako im je da odu dalje“, objašnjava Savić.

Za sada ih nije mnogo i na nivou cele ekonomije to nije veliki gubitak. S druge strane, za te lokalne samouprave i radnike koji su ostali bez posla, jeste.

„Dobra vest je da ovi drugi investitori ne idu nigde. I imaju dobar razlog za to. Strani investitori dolaze ovde, između ostalog, jer tačno znaju sa kim treba da se dogovaraju i da će to što se dogovore biti ispunjeno. Ta autoritativna vlast njima ide u prilog. Aleksandar Vučić je jednom poručio investitorima ’sve uslove koje dobijete u okruženju, mi dajemo još 10 odsto’. Pored toga imamo i dalje jeftinu struju i gas u poređenju sa Evropom, vrlo nisku cenu radne snage, među najnižom u regionu, grade se auto-putevi i, na kraju, država stalno ističe značaj stranih investicija“, napominje Savić, dodajući da je stranim investitorima na Balkanu najbolje u Srbiji.

Iz ekonomskog ugla, napominje Savić, voleli bismo bolje investitore od ovih, ali ako pogledamo realno našu domaću ekonomiju, ne možemo da biramo.

Zato, objašnjava naš sagovornik, razlog za odlazak ovih investitora nije u domaćim, već u inostranim faktorima. Evropskoj ekonomiji, a posebno industriji, ide slabo. EU, a pre svega Nemačka i Italija su naša najveća izvozna tržišta, sa učešćem od više od dve trećina u našem izvozu.

„Najveći rizik za našu industriju dolazi odatle. Od pandemije i problema sa proizvodnjom na Dalekom istoku, pa rata u Ukrajini i poskupljenja energije, sve više fabrika u Nemačkoj propada i to je rizik za nas. Kada propadne osnovna fabrika, ni za komponentaša nema posla. S druge strane, u prilog nam ide to što se ta proizvodnja iz Azije seli delimično i kod nas“, napominje Savić.

Investitori koji su u neprestanoj potrazi za jeftinijom radnom snagom, za zemljama sa velikom nezaposlenošću koje će u očaju platiti visoke subvencije da zaposle ljude, pristajući da prilagode svoje radno zakonodavstvo

Država ne odustaje od subvencija za privlačenje investicija, naprotiv. U budžetu za ovu godinu subvencije za privlačenje investicija su povećane sa prošlogodišnjih 19,5 na 23 milijarde dinara, ili skoro 200 miliona evra. Trogodišnji budžetski plan pokazuje da će se ovoliko i u naredne dve godine davati za privlačenje investicija.

Ovo može da odražava inflaciju, posebno poskupljenje građevinskog materijala, ali i da pokaže da država ne odustaje od posvećenosti stranim investicijama.

Ako pogledamo prošlogodišnju strukturu investicija, 7,1 odsto BDP-a (4,3 milijarde evra) su strane direktne investicije, a 7,4 odsto BDP (oko 4,4 milijarde) državne investicije. Ukupne investicije u fiksna sredstva prošle godine iznosile su 22,8 odsto BDP-a. To znači da su se državne i strane investicije skoro pa izjednačile sa domaćim privatnim investicijama, koje po pravilu treba da budu motor razvoja jedne ekonomije.

Srbija je 2014. godine izmenila uredbu o privlačenju investicija i u nju su uključene i domaće investicije. Međutim, i dalje velika većina vrednosti subvencija odlazi strancima. Doduše, mora se priznati da poslednjih godina u Srbiju dolaze i kompanije koje prave proizvode visoke dodate vrednosti, koje se jagme za inženjerima, a ne VKV radnicima i kojima subvencije nisu ključni motiv dolaska. Neki tvrde da uzimaju subvencije samo kao jemstvo da će država ispuniti svoj deo dogovora.

U maju ove godine promenjena je uredba o podsticajima za investicije i kriterijumi više ne uzimaju u obzir stepen razvijenosti gradova i opština, a takođe je produžena oročenost investicionog projekta u trajanju od tri godine. Takođe je udvostručena vrednost projekta, da bi se dobila pomoć države.

Da bi se dobio podsticaj, minimalna vrednost investicije se povećava sa 150.000 evra i zapošljavanja 15 novih radnika na neodređeno vreme, na 300.000 evra i 30 novih radnika.

Novom regulativom, za investicione projekte u proizvodnom sektoru u Beogradskom regionu moguće je aplicirati ukoliko opravdani troškovi ulaganja u materijalna i nematerijalna sredstva iznose najmanje 500.000 evra i kojima se obezbeđuje zapošljavanje najmanje 50 novih zaposlenih.

Za region Vojvodine minimalno ulaganje je 400.000 evra i 40 novozaposlenih, Šumadije i Zapadne Srbije, odnosno region Južne i Istočne Srbije i region Kosovo i Metohija 300.000 evra i 40 novozaposlenih.

Verovatno je cilj povećanja granice za investicije delom da nadoknadi rast cena, ali delom i da privuče veće i sofisticiranije investicije.

Prošle godine turski Berteks tektil je zatvorio fabriku u Kragujevcu i ostavio radnike bez otpremnina, nešto više od jedne plate i još nekih prinadležnosti poput prevoza i neiskorišćenih dana godišnjeg odmora povećan je sa 77 miliona na 1,15 milijardi evra

Prema analizi MAT-a, u 2020. godini izvoz proizvoda visoke i srednje tehnološke složenosti čini tačno trećinu ukupnog robnog izvoza Srbije. Pre samo petnaest godina iznosio je svega 13,5 odsto, po čemu smo bili najgori u Evropi. U evrima, izvoz haj-tek proizvoda, prema ovoj analizi, u periodu 2005-2020.