Da li smo svesni šta Sajam znači?

Sajam knjiga je najznačajniji kao mesto, možda i poslednje, na kome se mogu videti sve knjige koje su objavljene na srpskom jeziku u toku proteklih godinu dana. Književnosti je potreban širi javni prostor. U društvu spektakla sve što nije spektakularno, a književnost se tako doživljava, ima mnogo manje šanse

Navike se brzo i lako gube, a teško i sporo stvaraju. Uskoro ćemo biti u prilici da proverimo šta se dogodilo s jednom našom navikom koja je vremenom prerasla u potrebu. Reč je o Sajmu knjiga u Beogradu.

Osnovan pre šezdeset pet godina, Sajam knjiga se menjao kao što su se menjali i kultura, društvo i država u kojoj se održavao. Od izložbenog sajma knjiga, kakva je većina evropskih sajmova, a oni najznačajniji svakako, on je vremenom postajao sve više velika prodavnica knjiga, diskont knjiga i jednonedeljna robna kuća knjiga, novih i starih, onih koje su se upravo pojavile iz štampe i onih koje se mogu smatrati antikvarnim. Dugo godina su ga otvarali političari, da bi političare u jednom trenutku smenili pisci, mada se i po izboru pisaca mnogo šta moglo zaključiti o trenutku i kulturnoj klimi u kojoj se održava Sajam knjiga.

U najtežu fazu Sajam knjiga je ušao devedesetih. Jedan poredak je propao, a drugi nije nastajao. Raspala se država u kojoj je Sajam nastao i postao važan, a u novoj državi kultura je ubrzano gubila polja uticaja, pa nije moglo drugačije biti ni sa Sajmom. Strani izdavači su se povukli zbog sankcija. Sajam se održavao po inerciji. Veliki izdavači realnog socijalizma su ubrzano propadali nesposobni da prežive bez izdašne pomoći države. Nastajali su i često nestajali novi privatni izdavači, od kojih neki nisu stigli ni da ostave trag u imenu koje su nosili i u knjigama koje su objavljivali. Ali su neki koji su nastali u prvoj polovini devedesetih opstali do današnjeg dana, objavljujući važne knjige i oličavajući važne modele savremenog srpskog izdavaštva.

Nije nimalo fer, niti je dugoročno održivo da Sajam knjiga počiva isključivo na riziku izdavača koji, pri tome, nemaju srazmeran uticaj na karakter manifestacije

Obnova Sajma knjiga počinje u dvehiljaditim, kada se obnavljaju njegova programska i izložbena dimenzija. Vraćaju se i strani izdavači, uvodi se institucija zemlje počasnog gosta. U nekoliko godina Sajam knjiga pokazuje ambiciju da postane najvažniji događaj ove vrste između Istanbula i Beča, ključna tačka promocije knjiga u regionu Jugoistočne Evrope i veliki festival savremene književnosti. To, međutim, nije dugo potrajalo. Posle nekoliko godina počeli su da iščezavaju na marginu programski događaji, dok je izložbena dimenzija Sajma svedena na svega nekoliko sajamskih štandova.

Figure pisaca potisnule su figure zabavljača, blogera i influensera, kao i figure prodavaca knjiga. Problemi tržišta knjiga u Srbiji vrlo često su se pretvarali u sadržaj Sajma knjiga. Otuda je u vremenima kriza Sajam uvek lako postajao velika prodavnica knjiga mnogo više nego profilisan kulturni događaj. To nije omela ni činjenica da se Beograd u jednom trenutku proglasio za osnivača Sajma knjiga koji postoji već decenijama. To samo po sebi nije loše rešenje, jer se tako Sajam pridružio gradskim kulturnim manifestacijama kao što su BITEF, BEMUS ili FEST. Ali za te manifestacije Beograd je uvek činio neuporedivo više nego za Sajam knjiga.

U proteklih nešto više od trideset godina kontinuiteta krize Sajam knjiga je češće oličavao odsustvo kulturne politike, nego njenu artikulisanost. Kada su nestale knjižare, sam je postao knjižara i to više nikada nije prestao da bude. U istom tom periodu prezentovao je četiri paradigme srpskog izdavaštva. Najpre socijalističko izdavaštvo na zalasku, oličeno u mastodontskim izdavačkim kućama koje nisu živele na tržištu, niti su umele s njim. Potom visokoprofilisano izdavaštvo koje nastalo u prvoj polovini devedesetih, gde su ključni akteri glavni urednici. To je izdavaštvo koje mora da živi na tržištu s kojim pokušava da pomiri uređivačke principe.

Na početku dvehiljaditih fokus se pomera na paradigmu u kojoj je marketing važniji od uredničkog programa. U drugoj polovini dvehiljaditih, pa sve do danas, nastaju izdavači koji s promenljivim uspehom oličavaju četvrtu paradigmu u kojoj oživljava uloga urednika, ali se insistira na novim medijima. Sajam knjiga bio je jedna od ključnih tačaka promocije ovih različitih paradigmi koje su obično postojale jedna pored druge, a ponekad i u teško razmrsivoj simbiozi.

Činjenica je da je Sajam knjiga, uprkos svemu, vedra, posećena i omiljena manifestacija. To pokazuje njegov potencijal, ali pokazuje i koliko taj potencijal ni izbliza nije iskorišćen. Sajam knjiga je potreban našoj književnosti, našem izdavaštvu i našoj kulturi. Potreban je i Beogradu u kome se održava kao jedan od najvedrijih događaja u zemlji. Ponekad izgleda da svi akteri nisu svesni značaja Sajma knjiga.

Posle dve godine pauze zbog korona virusa, što je prvi prekid u njegovoj istoriji, ovogodišnje izdanje biće veliki test opterećenja za Sajam knjiga i za sve one koji u njemu na bilo koji način učestvuju, od publike, preko izdavača, do organizatora. Najpre, po Sajmu će se umnogome videti koliko su dve godine pandemije promenile naše navike. Dobra posećenost Sajma knjiga bila bi znak da se obnavlja kulturni život i da ljudi imaju očuvanu potrebu za živim i neposrednim kontaktom na književnoj i kulturnoj sceni. Sajam knjiga je najznačajniji kao mesto, možda i poslednje, na kome se mogu videti sve knjige koje su objavljene na srpskom jeziku u toku proteklih godinu dana. Književnosti je potreban širi javni prostor. U društvu spektakla sve što nije spektakularno, a književnost se tako doživljava, ima mnogo manje šanse. Sajam knjiga daje književnosti tu širu pozornicu i nju je svakako važno očuvati.

Ali da bi se ta pozornica istinski očuvala neophodno je da se, na iskustvu ovogodišnjeg Sajma knjiga, napravi realan plan za njegovu budućnost. U oblikovanju tog plana moraju učestvovati svi akteri: Grad Beograd kao osnivač, Beogradski sajam kao organizator, izdavači bez kojih nema Sajma. Ako je Sajam knjiga kulturna manifestacija, o čemu će se lako postići ritualna saglasnost, onda bi on trebalo da se tiče svih i više ne bi mogao biti događaj u kome jedni samo iznajmljuju prostor, dok izdavači podnose sav rizik manifestacije. Nije nimalo fer, niti je dugoročno održivo da Sajam knjiga počiva isključivo na riziku izdavača koji, pri tome, nemaju srazmeran uticaj na karakter manifestacije. Neophodno je da se dođe do uravnoteženijeg odnosa u trouglu zvanični osnivač, zvanični organizator i izdavačka zajednica.

Inercija nije saveznik Sajma knjiga. Da bi on proširio polje uticaja, neophodno je osnažiti međunarodnu, promotivnu i izložbenu dimenziju Sajma knjiga. Ako Sajam ponovo postane veliki festival književnosti na kome će se prepoznavati savremeni pisci, na njemu će biti više i čitalaca. Ako bude pregledniji u vizuelnom smislu i izoštrenije profilisan u pogledu koncepta, sadržaja i rasporeda stvari, Sajam će biti još privlačniji za publiku različitih navika i senzibiliteta.