Da li Srbija može da računa na selidbu investicija iz Kine?

U stanju permanentnih globalnih kriza poslednje tri godine za male otvorene rastuće ekonomije, poput srpske, pitanje investicija, posebno stranih direktnih investicija, postalo je pitanje od životne važnosti. Dobrim delom je sjajan uspeh Srbije u privlačenju SDI prethodnih godina došao na talasu nearshoring-a.  Ali, da stvar ne bude tako jednostavna pobrinula se geopolitika

Kriza koju je izazvala pandemija kovida 2020. godine nastavljena je energetskom krizom koja je počela 2021, a onda pojačana ratom u Ukrajini početkom 2022. godine. Inflacija uzrokovana prekidom u lancima snabdevanja kada je Kina zaključavala regione zbog kovida, rastom cena hrane i energenata prošle godine, postala je sistemski problem, a kako se godina približavala kraju, sve češće smo mogli čuti najave recesije u EU ili SAD mada je, bar do sada, delovalo da neće biti pada BDP-a.

U stanju permanentnih globalnih kriza poslednje tri godine za male otvorene rastuće ekonomije, poput srpske, pitanje investicija, posebno stranih direktnih investicija, postalo je pitanje od životne važnosti.

I, naša ekonomija se prilično dobro pokazala. Nakon priliva SDI od 3,8 milijardi u 2019. godini, tokom godine korone one su pale na tri milijarde evra, da bi zatim pretprošle godine skočile na 3,9 milijardi i prošle na rekordnih 4,4 milijarde, prema preliminarnim podacima Narodne banke Srbije. Prosečno, godišnji priliv SDI je oko sedam odsto BDP-a. To je u dobroj meri posledica jednog procesa koji je počeo možda i pre kovida, ali se tokom pandemije pojačao.

NEARSHORING I GEOPOLITIKA

Naime, kada je Kina zatvorila neke od najvažnijih industrijskih centara ili neke od najvećih luka zbog svoje politike nulte tolerancije na kovid, ostatak sveta, a pre svega evropske i dobrim delom i američke kompanije ostale su na suvom.
U evropskim magacinima i fabrikama stajali su skoro završeni proizvodi kojima je falio poneki deo koji se proizvodio u kineskoj fabrici koja je bila zatvorena ili su ti delovi stajali u nekim kontejnerima na brodovima koji nisu mogli da isplove.

Uskoro su zapadne kompanije shvatile da su uštede zbog jeftinije proizvodnje u Kini prevazišli troškovi transporta i neisporučivanja robe, ali i da bi se tako nešto moglo ponoviti bilo kada.

Odgovor na ovaj rizik je tzv. nearshoring, odnosno seljenje proizvodnje sa Dalekog istoka bliže Evropi. Tu se region Jugoistočne Evrope ili Zapadni Balkan, kako neki krste krnju Jugoslaviju, nametnuo kao prirodna lokacija takvih fabrika, jer je veoma blizu EU, ima jeftinu radnu snagu, u nekim aspektima jeftiniju nego u Kini i, kako se ispostavilo tokom energetske krize, mnogo jeftinije energente nego u EU.

Dobrim delom je sjajan uspeh Srbije u privlačenju SDI prethodnih godina došao na talasu nearshoring-a.  Ali, da stvar ne bude tako jednostavna pobrinula se geopolitika.

Srbija je ostala jedna od retkih zemalja u ovom delu sveta koja Rusiji nije uvela sankcije zbog rata u Ukrajini. Mada je osudila agresiju, to, izgleda, nije dovoljno. Proteklih meseci čuli smo više izjava naših najviših zvaničnika da zbog toga trpimo velike pritiske i pretnje da će kompanije iz EU prestati da investiraju u Srbiju ili da će čak i postojeći investitori otići.

NEMA RIZIKA OD POVLAČENJA INVESTICIJA

Stručnjaci smatraju da iako, kako kaže izvršni direktor Saveta stranih investitora Aleksandar Ljubić, , bez EU nema ekonomije Srbije, do povlačenja investitora neće doći.

Helena Ivanov, istraživačica u „The Henry Jackson Society“ smatra da trenutno nema rizika da kompanije koje su iz EU odu iz Srbije ili da odustanu od ulaganja, jer je EU svesna da se globalna geopolitička situacija promenila.

Prema njenim rečima, uprkos oštrim, ali neobavezujućim, rezolucijama Evropskog parlamenta,  prekid svih stranih investicija i političke saradnje je „malo verovatan“.

„Evropa je svesna da bi prekid investiranja u Srbiji podrazumevao dalje okretanje Srbije od Evrope, prema Rusiji i Kini, što bi geostrateški bilo problematično, jer se Srbija nalazi u Evropi. Uticaj srpske politike se može preliti na druge zemlje Zapadnog Balkana, pa je u političkom interesu EU da Srbija ostane na evropskom putu“, rekla je ona.

Prema njenom istraživanju, Vlada Srbije nema ni mandat da uvede sankcije Rusiji. Recimo, na pitanje: „Da li Srbija treba da uvede sankcije Rusiji?“, 78,8 odsto građana je u njenom istraživanju odgovorilo sa „apsolutno ne“, a 9,2 odsto da „ne zna“.

„Kada smo pitali ljude na koga treba Srbija da se osloni kada se radi o spoljnoj politici, 54,1 odsto kaže na Rusiju, 22,6 odsto na EU, a 1,2 procenta na SAD.

Javno mnjenje u zemlji se dramatično okrenulo od Evropske unije, a ka Rusiji. Sa druge strane, vidi se i veliki porast okretanja ka Kini“, rekla je Ivanov.

Slični su odgovori i kada se pita da li biste uveli sankcije Rusiji ukoliko to znači ulazak u EU, pa čak i ukoliko postoji pretnja da se povuku investitori iz EU.
Iz Evropske unije od 2000. godine dolazi ubedljivo najveći broj investicija, oko dve trećine svih SDI. Takođe je EU i glavni trgovinski partner Srbije, sa učešćem od 65 odsto u izvozu i 55 odsto u uvozu.

Ljubić napominje da, ekonomski gledano, nema drugog puta osim daljeg približavanja EU.

„Suštinski je bitno da je Srbija isključivo evropski orijentisana zemlja, nalazi se u Evropi, buduća je članica EU i ne postoji druga alternativa“, smatra Ljubić.

UPITNA POLITIKA SUBVENCIJA

Iako se o nearshoring-u počelo pričati tokom korone, profesor na Ekonomskom fakultetu Predrag Bijelić kaže da je pukotina u globalnim ekonomskim odnosima ili, kako neki stručnjaci kažu, deglobalizacija, nastala još ranije kada su SAD uvele sankcije Kini i EU.

„Mislim da je tu nastala globalna pukotina koja je samo proširena dešavanjima kao što su pandemija i rat u Ukrajini. Do sada smo imali taj globalni obrazac, u Kini je najjeftinija snaga pa tamo idu investicije, u Zambiji je najjeftniji bakar pa tamo idu investicije. Sada se te investicije vraćaju i njih mora da stimuliše nešto drugo“, objašnjava on.

Srbija već petnaestak godina vodi politiku privlačenja investicija i to pre svega subvencijama. U ovogodišnjem budžetu iznos za privlačenje investicija je znatno povećan u odnosu na prethodne godine i planirano je 200 miliona evra za te namene.

Za neke stručnjake taj način privlačenja investicija ukazuje na nedostatke u poslovnom okruženju zemlje, ali i stavlja u neravnopravan položaj domaće privrednike i strane investitore s obzirom na to da velika većina subvencija upravo ide strancima.

Osim toga, pre desetak godina ključni cilj države je bio da investitori zaposle radnu snagu, pa smo dobili čitav niz fabrika koje traže jeftin manuelni rad, u javnosti poznat kao „motači kablova”.

Osim što dobijaju novac, nekada besplatno zemljište ili poreske olakšice, stranci uživaju u izvanrednom poslovnom ambijentu.

I sam ministar finansija Siniša Mali, kada govori o investicijama, ističe da se država pokazala kao kredibilan partner, da sve što obeća ispuni i to na vreme.

NEJEDNAKI USLOVI POSLOVANJA

Međutim, za domaće privatne investicije život je nešto teži. Na primer, prošle godine imali smo rekordan iznos SDI, a imali smo i visoka državna ulaganja u javne investicije. Istovremeno, realni rast bruto fiksnih investicija, prema podacima Zavoda za statistiku, bio je nula. Jedini zaključak je da su smanjene domaće privatne investicije. Ono što je problem sa tim je, što je skoro pa konsenzus među ekonomistima, da je dugoročni održiv rast moguć sa domaćim investicijama kojima su strane, iako dobrodošle, tek dodatak.

Nemanja Šormaz, direktor CEVES-a, takođe smatra da Srbija ima čak i više od dva poslovna okruženja.

Jedno važi za strane kompanije, drugo za javna preduzeća, a treće poslovno okruženje je za mala i srednja preduzeća u Srbiji.

Govoreći o subvencijama koje strane kompanije dobijaju, a koje ljudi doživljavaju kao ogromne, Šormaz navodi da tim kompanijama subvencije nisu bitne samo da bi im smanjile troškove.

Za kompaniju koja dobije subvenciju od milion evra, a na godišnjem nivou izveze desetine i stotine miliona evra, sam iznos nije neki faktor.

„Oni kažu da im je subvencija bitna kao garancija države da će biti ozbiljan i pouzdan partner, što je cena koju plaćate za nedovoljno razvijeno poslovno okruženje i vladavinu prava. Cena koju ne biste morali da plaćate da je to razvijenije“, ocenjuje Šormaz.

Sa druge strane, nalaze se mala i srednja preduzeća “koja moraju da se suočavaju sa različitim groteskama i lavirintima srpske administracije”.
Prema njegovim rečima, oni ne samo da nemaju beneficije koje imaju strane kompanije, već su i u lošijem položaju na tržištu rada, gde ne mogu da se takmiče sa stranim kompanijama za najbolje studente ili talente.

Iako država formalno ima sistem podrške MSP, on u praksi izgleda tako što se godišnje opredeli 30-40 miliona evra za koje se sva domaća preduzeća takmiče bez obzira na to čime se bave, kakvo im je tržište ili na druge specifičnosti.
„Država treba da, s obzirom na to da je pokazala da može da stvori povoljno poslovno okruženje, isto to omogući svojim kompanijama”, napominje on.

SELEKCIJA KVALITETNIH INVESTICIJA

Kada se govori o investicijama uvek se misli na zgrade, proizvodne hale, magacine i na neke mašine.

Međutim, jedan sve važniji deo privrede, koji je prošle godine ostvario izvoz od 2,7 milijardi i napravio suficit od dve milijarde evra, ima sasvim drugačiju percepciju investicije.

IT sektor je jedan od najbrže rastućih industrija u Srbiji, a kada se radi o programiranju, potrebni su čovek i kompjuter.

Direktor Inicijative „Digitalna Srbija“ Nebojša Bjelotomić kaže da u IT sektoru u Srbiji radi 100.000 ljudi, od čega je 50.000 programera.

„U nekim neformalnim ciframa pričamo o sedam, osam hiljada ljudi koji godišnju uđu u IT, u poslednjih četiri, pet godina“, rekao je on.
Poslednjih godinu dana imamo i veliki priliv ljudi iz Rusije i Ukrajine i to posebno onih koji se bave IT-jem.

Prema rečima Bjelotomića, procenjuje se da je oko 10.000 takvih ljudi došlo u Srbiju i oni su doneli svoj posao iz Rusije ovde. Međutim, to su ljudi sa velikim platama koje delom troše u Srbiji.

„Nisu uticali na tržište rada kod nas, sa te strane da su privlačili radnu snagu. Ne vidi se ta investicija, čak su i svoje laptope doneli. Sem nekog lizinga za prostor koji su uzeli u Srbiji, na drugi način ih ne vidite. Ono što se vidi je ulazak novca za njihove plate, koji nije mali. Uglavnom su došli seniori sa velikim iskustvom i znanjem, i verujem da imaju veoma dobra primanja. Taj novac koji ulazi za njihove plate je značajan, taj novac se troši ovde“, rekao je on.

Sledeći korak u privlačenju investicija morao bi biti selekcija kvalitetnih investicija, sa visokom tehnologijom. Tu bi posebnu ulogu moglo imati privlačenje kompanija koje ulažu u istraživanje i razvoj. Prema rečima Bjelotomića, kod nas se već napravio klaster preduzeća u automotive industriji koja su ovde osnovala IR centre.